Nada za očajne

„JER što se naprijed napisa za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utjehom pisma nad imamo“ (Rimljanima 15:4). Ove reči apostola Pavla padaju na pamet kada saznajemo da je glavni problem osoba koje izvrše samoubistvo očajanje, nedostatak nade. Zar ne otklanja to očajanje ’uteha iz Pisma’? U bezbroj slučajeva, da. Na primer, razmotrimo sledeće:

Jedna mlada žena upravo je otvorila plin da bi se ubila kada je Jehovin svedok zakucao na njena vrata i dao joj novu nadu iz Biblije.

Druga devojka, čije su eve nade u budućnost propale kada je u jednoj automobilskoj nesreći postala paralizovana, pokušala je nekoliko puta da se ubije. Tada su joj Jehovini svedoci pomogli da nađe ’utehu iz Pisma’ k bila je u stanju da se još jednom nada.

I opet, jednom starcu je umrla žena upravo pre proslave njihove pedesetogodišnjice braka. Starac je bio veoma ožalošćen i, u stvari, pripremao je otrov koji je hteo da uzme kada su Jehovini svedoci došli na njegova vrata i  pokazali mu kako poruka iz Biblije može da mu pruži novi smisao u životu.

Ti ljudi su naučili da se ’nadaju u Jehovu; da budu hrabri’ (Psalam 27:14). Naučili su da se oslone na njega za snagu, da ’bace svoje breme na Jehovu, koji će ih podupreti’ (Psalam 55:22, NS). Takođe su saznali za Jehovinu nameru u vezi budućnosti i dok se divna panorama pred njima odvija, njihova sadašnja situacija izgleda im manje važna, manje porazna. Da, za njih je ’uteha iz Pisma’ došla, zaista, kao spasilac.

A šta ako neko pati od izrazitog osećanja krivice, nedostatka radosti, i zaključi da ga je napustio ’Bog koji daje nadu’ (Rimljanima 15:13)? Ima li ikakve ’utehe iz Pisma’ za takvu osobu? Da, ’Jehova je blizu onih koji su slomljena srca; a one koji su klonuli duhom spasava’ (Psalam 34:18, NS). Svakako, on ih ne napušta.

Osećanje krivice

Na primer, razumljivo je ako neko ko je počinio težak greh neko vreme sumnja u to da će mu Bog ikada oprostiti. Kada mu se ureže šok, nastao prilikom shvatanja onoga što je uradio, može da se oseća da je naJgori i najbezvredniji čovek na svetu. Međutim, Jehova mrzi na greh, ali je milostiv prema grešnicima koji su zaista žalosni zbog toga i koji su prestali da greše. Takvim osobama oprašta ’u velikoj meri’ (Isaija 55:7).

To je znao drevni kralj David. Pisao je: „Jer si ti, Gospode (Jehova), dobar i milosrdan i veoma milostiv svima koji ga prizivaju“ (Psalam 86:5). David je vodio dugi život vernosti, ali za vreme toga počinio je neke veoma teške grehe. Pa ipak, u svakoj prilici, kada se osvestio i shvatio šta je uradio, iskreno se pokajao i prišao Bogu u molitvi, uveren da će mu Bog oprostiti (Psalam 51:9—12).

Iako ne bismo želeli da imitiramo grehe kralja Davida, ali ako počinimo neki greh, možemo da imitiramo njegovo duboko, iskreno kajanje, slobodno da priznamo da je bilo neispravno ono što smo uradili a imamo veru u Jehovinu voljnost da nam oprosti (1. Jovanova 2:1, 2).

Ali, zar to nije dokaz da je Bog oduzeo svoj duh kada hrišćanin de oseća radost ili nema duševni mir iz nekog razloga? Ne obavezno. Iako su hrišćani radostan narod, ipak mogu ponekad da osete strah. I Isus je to osetio kada je bio u Getsimanskom vrtu, pred svoju smrt. Biblijski izveštaj glasi: „I našavši se u smrtnom strahu, molio se još istrajnije. A znoj mu je bio kao kapi krvi, koje se slivaju na zemlju“ (Luka 22:44, dr Čarnić). Da li se ikada smatraš krivim zato što ponekad osetiš uznemirenost duha usled raznih kušnji sa kojima moraš da se suočiš? Ako da, treba da potražiš utehu od Jehove, kao što je to Isus učinio.

Ali, zar nije zlo za hrišćanina da želi da umre? Pa, sećaš li se kako se Jov osećao kada je bio duboko utučen? Bolovao je od mučne bolesti, mučili su ga lažni prijatelji i verovao je da ga je Jehova napustio. Stoga je glasno stenjao: „Život je moj postao odvratan duši mojoj“ (Jov 10:1, NS; 14:13). Jovu se smrt činila kao mirno bekstvo od njegovih muka. Za njega nije bila neprijatelj, što u stvari jeste (1. Korinćanima 15:26).

Da je Jov otišao još dalje i u svojim mukama, pokušao da okonča sebi život, počinio bi težak greh. Ali, kada je neko očajno nesrećan ili emocionalno poremećen, ne može uvek da kontroliše misli koje mu dolaze na um. Pa ipak, ako sebe uhvatimo kako razmišljamo o smrti ili stalno želimo da umremo, treba da to smatramo za upozorenje. Vreme je da brzo nešto preduzmemo protiv toga. Šta?

Potraži pomoć

Jedna mlada žena imala je teške materijalne i bračne probleme. Usred jedne krize uzela je prekomernu dozu pilula. Srećom to je preživela. Razmišljajući o tome zašto je to učinila, ona sada kaže: „Mislim da je problem bio u tome što nisam nikome rekla kako se osećam. Ja nisam planirala da se ubijem. Stvari  su se nagomilavale unutar sve dok nisam impulsivno to učinila.“ Njen savet? „Idi kod drugih i potraži pomoć pre nego što dođeš na taj stepen.”

To je zdrav savet. Ponekad, kada smo emocionalno napeti možda nam se čini da su naša bremena preteška za nošenje. Naša krivica, žalost ili beznadežnost mogu biti upravo preteške. Ali od nas se ne očekuje da nosimo sami svoja bremena. Jehova Bog zapoveda preko apostola Pavla: „Nosite bremena jedan drugoga“ (Galatima 6:2). Drugi žele da pomognu. Možda su i obavezni da pomognu. Ali često neće znati koliko ti je potrebna pomoć ako im to ne kažeš.

Mlada devojka, čije su tri drugarice izvršile samoubistvo, upitala je zabrinuto: „Kako smo mogli da znamo? . . . Kako smo mogli da budemo tamo kada su nas trebale, kada nismo znali kako su se osećale?“ Možda je očajno teško razgovarati sa drugima o svojim problemima. Ali bićeš, možda, iznenađen kako reči posle učinjenog početka lako teku. I budi siguran da drugi žele da ti pomognu. Da vidimo koji su neki od onih koji žele da pomognu.

[Okvir na 6. strani]

Misli na druge

Mlada devojka koja je pomislila na samoubistvo objasnila je šta ju je zadržalo od toga: „Bol, žalost i krivicu — to je ono što ostavljaju za sobom samoubice — nešto što je mnogo razornije i trajnije nego li problemi koji su se njima činili nepodnošljivi“ (Matej 7:12).

[Okvir na 6. strani]

Poboljšaće se prilike

„U ovom svetu ništa ne traje zauvek . . . Znamo da je oslobođenje na domaku.“ Ta ideja je navela jednu osobu da odbije ideju o samoubistvu.

[Okvir na 7. strani]

Promena mišljenja

Dr Herber Hendin izjavljuje da je tokom godina upoznao četiri osobe koje su skočile sa visokih zgrada i to preživele. Dve su od njih izjavile da su u trenutku kada su skočile poželele da promene odluku (Samoubistva u Americi, od Herberta Hendina, lekara).