Naša nas srca teraju da učinimo sve što možemo

12. nisan je, godine 33. Isus Hrist obeduje sa drugima u kući Simona Gubavog u Vitaniji, nedaleko od Jerusalima. Među prisutnima nalazi se verna učenica, po imenu Marija. Ona otvara sud od alabastra i izliva na Isusovu glavu skupoceno mirisno ulje.

„Zbog čega takvo rasipanje?“ neki negoduju. ’Moglo je da se proda to ulje i dobijeni novac da se da siromasima!’ Ali Isus odgovara: ’Ostavite je, jer siromahe uvek imate kod sebe i možete im dobro činiti. Učinila je sve što je mogla, pomazala je moje telo mirisnim uljem za ukop’ (Matej 26:6—13; Marko 14:3—9; Jovan 12:1—8).

Marija iz Vitanije nije mogla da učini ništa da bi olakšala Isusovo stradanje kada je bio prikovan na stub dva dana kasnije — 14. nisana 33. godine. Ali sada je mogla da ga pomaže skupocenim uljem. I zato je Isus rekao: „Učinila sve što je mogla“ (Marko 14:8, An American Translation). Mariju je, svakako, nateralo srce da učini sve što je mogla.

Podstaknuti da činimo sve što možemo

Možda smo kao Jehovini svedoci, ili kao pojedinci koji uče Božju istinu, željni da širimo dobru vest o Carstvu ’u ovim poslednjim danima’ (Matej 24:14; 2. Timoteju 3:1—5). U stvari, možda već imamo lepi udeo u tom delu.

Međutim, porodične odgovornosti, zdravstveni problemi i drugi faktori ne dozvoljavaju nam, možda, da služimo kao misionari u nekoj udaljenoj zemlji. Možda ne možemo da budemo članovi osoblja glavnog sedišta Udruženja Kule stražare ili neke podružnice. Možda nismo u mogućnosti da služimo kao putujući nadglednici i tome slično. Pa ipak, neka nas to ne spreči da upotrebljavamo svoja sredstva tako da to posluži unapređenju interesa Carstva (Matej 6:33). Zaista, možemo da budemo u stanju da ’odamo čast Jehovi svojim vrednim stvarima’. To će se odraziti kao blagoslov za nas, jer će ’se obilato napuniti naši ambari’ (Priče Solomunove 3:9, 10).

Činili su sve što su mogli

Da, naš duh može biti sličan onom od Marije iz Vitanije i drugih pobožnih osoba u prošlosti. Recimo: Izraelci u Mojsijevo vreme imali su prednost da odaju čast Jehovi kada se gradio šator od sastanka za obožavanje Jehove. Nisu svi mogli isto da čine, ali su ih srca naterala da učine ono što su mogli. Na primer, neke su žene isprele jareću dlaku i to je predivo bilo upotrebljeno. Izvesni su ljudi poslužili kao zanatlije i obavili mnoge poslove. A narod uopšte? Pa, oni su odali čast Jehovi time što su dali zlata, srebra, bakra, vune, lanenog platna i mnogo drugih stvari, tako je mogao da bude dovršen šator od sastanka. Oni su voljnog srca i radosno ’donosili priloge Jehovi’. Prinosili su to ’dobrovoljno’ (2. Mojsijeva 35:4—35). Koliko su dali? Pa, materijalnih priloga ’bilo je mnogo više nego što je bilo potrebno za izvođenje posla’ (2. Mojsijeva 36:4—7)! Da, učinili su što su mogli.

Mnogo godina kasnije kralj David je veoma mnogo doprineo tome da njegov sin Solomun izgradi hram. David je u tu svrhu dao čak i zlato i srebro koje je njemu lično pripadalo. Zatim je upitao izraelski narod: „Ima li koga danas  koji hoće da napuni svoju ruku darom za Jehovu?„ Odazvavši se tome, davali su knezovi i starešine plemenske, i ’u koga god se našlo dragog kamenja, svi su poklanjali u riznicu Jehovinog doma’. To nisu učinili preko volje, jer čitamo: „I narod je dao mesta radosti što su dobrovoljno prilagali, jer su prilagali od sveg srca dobrovoljne darove Jehovi; i sam kralj David radovao se veoma“ (1. Dnevnika 29:3—9, NS). Svi su oni učinili što su mogli.

Mnogi prvi hrišćani su, kao pojedinci, doprineli unapređenju objavljivanja Carstva. Ostareli apostol Jovan je, na primer, istakao da su članovi hrišćanske skupštine dužni da pomažu poslatim putujućim predstavnicima, ’da bismo mogli da postanemo saradnici u istini’. Jovan je, takođe, pohvalio Gaja za to što je ukazao gostoprimstvo ’strancima’, to jest onima koje Gaj nije pre toga poznavao, ali sa kojima je ljubazno postupao zbog službe koju su vršili za skupštinu (3. Jovanova 5—8). Većina Jehovinih svedoka sa određenog područja nije bila u stanju da putuje u udaljene krajeve u cilju širenja ’dobre vesti’, ali učinili su ono što su mogli.

Čitave skupštine su, takođe, upotrebile svoja materijalna sredstva za sprovođenje dela Carstva. Apostol Pavle je, recimo, mogao da kaže vernicima u Filipima: „Vi ste mi u Solun i jedanput i dvaput poslali za moju potrebu. Ne kao da ja tražim dar, nego tražim plod koji se množi na vaš račun“ (Filipljanima 4:15—17, dr Čarnić). Cela skupština nije mogla da putuje sa apostolom, ali učinili su ono što su mogli.

Kako su neki osećali

Isus Hrist je rekao: „Blaženije je davati nego li primati.“ Stoga nije čudo što se Božji narod u vreme kralja Davida mnogo radovao zbog ’dobrovoljnih darova Jehovi’ (1. Dnevnika 29:9; Dela apostolska 20:35). I danas vlada sličan duh.

Jedna Jehovina svedokinja pisala je Udruženju Kule stražare: „Imam 81 godinu i ne mogu više mnogo da idem u službu (službu propovedanja) zbog artritisa koji me je osakatio, ali bih rado htela da učinim nešto za sprovođenje službe. Dok god sam u stanju, slaću vam svakog meseca prilog i naročito bih htela da pomognem apsolventima (Kulostražarske biblijske škole Galad) koji idu u strane zemlje.“ Ova starica nije mogla sama da služi kao misionar, ali ju je srce nateralo da učini ono što je mogla.

Čitave porodice sarađuju na tome da doprinesu nešto za potrebe štampe i širenja dela koje ima u programu Udruženje. Jedna porodica je pisala: „Bili smo pobuđeni kao porodica da učestvujemo u tome. . . . bili smo veoma srećni kada su nam prišla naša dva sina mladića i izrazila želju da i oni učestvuju u našem porodičnom prilogu Udruženju. Učestvovali su novcem koji su uštedeli povremeno radeći. Oduševljeni smo mnogim divnim publikacijama i bogatom duhovnom hranom koju stalno uzimamo sa Jehovine trpeze.”

Kako je moguće

Među Jehovinim svedocima malo je onih koji su materijalno bogati i mnogi danas moraju da izlaze na kraj sa ekonomskim problemima. Pa ipak, kada daju skroman prilog za unapređenje interesa Carstva, ne bi trebalo nikada da pomisle da je njihov prilog beznačajan. Kada je Isus video siromašnu udovicu kako stavlja dva mala novčića u kovčeg za blago u hramu, nije gledao na nju sa prezirom. Već je rekao: „Zaista kažem vam: ova siromašna udovica stavila je više od svih, jer su svi ovi priložili dar Bogu od svoga izobilja, a ona je od svoje sirotinje stavila sve što je imala za život“ (Luka 21:1—4, dr Čarnić). Iako je njen dar bio mali po vrednosti, ona je učinila što je mogla.

Ali, obično je potrebno planiranje, bilo od strane pojedinca, porodica ili skupština, da bi se nešto dalo kao prilog. Prema tome, kada su hrišćani u Judeji zapali u nevolju, hrišćanski vernici u Korintu, koji su hteli da im pomognu, dobili su koristan predlog od apostola Pavla. On je pisao: „A za skupljanje priloga za svete, kao što sam naredio galatijskim crkvama (skupštinama), tako postupite i vi. Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može da ne bude skupljanja tek kad ja dođem“ (1. Korinćanima 16:1, 2, dr Čarnić).

Kao što može neko da uštedi nešto od novca za slučaj nužde, tako i svedoci pojedinci, porodice ili skupštine mogu redovno da ostavljaju nešto na stranu kao prilog za unapređivanje pravog obožavanja. U stvari, čitave skupštine često prilažu višak novca za unapređenje dela Carstva. To čine tako što se pripremaju i donose rezolucije u tu svrhu.  A i pojedinci koji su voljna srca nalaze mogućnosti da učestvuju u podupiranju hrišćanskih propovedničkih aktivnosti širom zemlje time što daju lične poklone u tu svrhu. To ispravno davanje povećava njihovu sreću i pruža im zadovoljstvo, jer znaju da čine ono što mogu.

Veoma se cene svi pokloni koje je Udruženje primilo i upotrebljavaju se za širenje dobre vesti o Božjem carstvu. Na primer, takvim sredstvima održavaju se misionarski domovi i aktivnosti u raznim zemljama. Takođe se održavaju u pogonu štamparije, neophodne za izdavanje biblijske literature, a tamo gde je potrebno i proširuju se. Zahvaljujući takvim prilozima putujući pokrajinski i oblasni nadglednici mogu da posećuju hrišćanske skupštine širom zemlje i pružaju duhovnu pomoć braći u veri (Rimljanima 1:11, 12). Na taj se način pomaže i drugima koji su u punoj službi.

Prvi zastupnici pravog obožavanja primili su nebeski blagoslov zato što su odavali čast Jehovi, svojim vrednim stvarima. I koliko su bili srećni! A tako i mi, dok podupiremo interese Carstva, bogato smo blagosloveni. Zato, odazovimo se pozitivno kada nas srca teraju da činimo sve što možemo.