Otkuda tolike nove sekte?

DESET glavnih religija, a 10 000 sekti! To je po procenama najnoviji broj religioznih grupa u koje su ljudi podeljeni. Od tih, prema izveštajima, postoje 6 000 u Africi, 1 200 u Sjedinjenim Državama, 421 u Japanu i 247 u Francuskoj.

Neke sekte su već odavno osnovane religiozne grupe i smatraju se osamostaljenim crkvama. Izvesne religije koje odavno postoje podeljene su na sekte koje su pak ponovo podeljene na podsekte. Šintoistička religija u Japanu uključuje 153 sekte i podsekte, a budistička religija je podeljena na 171 sektu i podsektu. Zanimljivo je da mnogi Japanci pripadaju više od jednoj sekti.

Zavod za statistiku u Južnoj Africi ima na listi više od 4 000 religioznih grupa, od kojih je 500 prošireno među belcima, a ostale među crncima. Neke od tih odvojenih sekti tvrde da su hrišćanske.

Crkva ili sekta?

Reč „crkva“ nema isto značenje u svim zemljama. U pretežno katoličkim zemljama reč „Crkva“ označava Rimokatoličku crkvu. U Francuskoj, na primer, uz reč Eglise (Crkva) često ne stoji pridev katolička, a skoro nikada rimska. Za Francuza reč Eglise (sa velikim slovom E) može da znači samo jedno: Rimokatolička crkva. Slično je i u zemljama gde preovladava istočna ortodoksna crkva: kada se kaže „crkva“ misli se na ortodoksnu crkvu.

Međutim, u pretežno protestantskim zemljama obično je potrebno biti određeniji i reći naziv crkve kojoj neko pripada. U tim zemljama se obično ne može reći da neko pripada crkvi ako ne pripada nekoj većoj, već odavno osnovanoj protestantskoj religiji. U protivnom, smatra se da pripada nekoj sekti. Doduše, u Sjedinjenim Državama čak i mali religiozni izdanci počastvovani su često imenom „crkva“. Ali u većini drugih zemalja morali bi da se zadovolje imenom „sekta“.

Šta je sekta?

Sekta se definiše kao „relativno mala, nedavno organizovana posebna religiozna grupa; naročito koja se odvojila od duže postojeće religiozne zajednice“. Po drugoj definiciji, sekta je „izdvojena religiozna grupa; naročito: koja je jeretička u očima drugih članova unutar iste religiozne zajednice“.

Neki tvrde da reč „sekta“ potiče od latinskog glagola secare (seći) i definišu sektu kao grupu koja se odcepila od utvrđene crkve. Drugi su, pak, mišljenja da reč „sekta“ potiče od latinskog glagola sequi (slediti) i odnosi se, prema tome, na grupu ljudi koji slede određenog ljudskog vođu ili učitelja.

Crkva prezire sekte

Bilo da je sekta frakcija koja se odcepila od veće veroispovesti ili grupa učenika koji slede nekog čoveka ili ženu, jedno je sigurno: odavno osnovane crkve preziru sekte. Taj prezir je objašnjen u francuskoj Velikoj enciklopediji, gde se izjavljuje da su reč „sekta“ i njena upotreba „ispunjene jakim osećanjima, čak i vatrenošću“ i dodaje: „Obično zajednica, od koje se odvojila mala grupa, prisvaja sebi pravo na autentičnost i smatra da samo ona poseduje puninu nauke i sredstva milosti, govoreći o sektašima sa prezrivim žaljenjem. Taj snishodljivi stav često je popraćen priličnom dozom agresivnosti i to više zato što sekta okrutno podseća na sve ono što je crkva nekada bila, ali nije više — na toplo, ljubazno, dinamično, pobedničko bratstvo.“

 Zašto tolike nove sekte?

Sekte kojima ovih dana posvećuju sredstva javnog informisanja najveće reportaže — često zbog njihovih finansijskih aktivnosti ili metoda poučavanja—nastale su u prošlih 20 ili 30 godina. To nas navodi da se pitamo zašto se baš u naše vreme razmnožavaju takve religiozne grupe. U Dodatku iz 1981. gore navedene francuske enciklopedije izjavljuje se: „Zašto su toliko uspešne takve sekte? Prvo, podneblje kriza koje sada preovladava u civilizovanom Zapadnom svetu (izazov za sve institucije, kao što su porodica, škole, vojska, crkve itd.) pruža podesno plodno tlo. . . . Na kraju, sekte su pre svega znak vremena, simptom nelagodnosti mladih ljudi koji žude za nečim što se razlikuje od našeg drečećeg ’potrošačkog društva’.“

Slično piše i R. Kebedo, stručnjak za sekte: „Društvo bez tabua stvorilo je veliku glad za striktnošću, disciplinom i autoritetom. Njima (mladima) je dosadilo materijalističko društvo i usled toga nastaje potraga za novim smislom u životu.“

Oba ova objašnjenja pokazuju, bar prećutno, da su odavno utvrđene religije zatajile da zadovolje milione ljudi, mlade i stare, koji su se obratili novim sektama. Cvetanje novih sekti u toku prošlih nekoliko decenija jeste dalji dokaz da su ’narodi u strahu’, što je Isus Hrist prorekao kao deo znaka ’znaka’ koji ukazuje da se ovaj poredak primiče kraju i da je ’Božje carstvo blizu’ (Matej 24:3; Luka 21:10, 11, 25—31).

Međutim, te nove sekte koje vrbuju mnoge članove ne uče da je Božje carstvo jedina nada za čovečanstvo. Umesto toga, ono što naučavaju više liči na životnu filozofiju, često zasnovanu na nekoj orijentalnoj religiji ili učenjima nekog gurua (duhovnog vođe). Svaki takvi guru koji ima prilično veliki broj sledbenika osniva novu sektu. To nije iznenađujuće za istočne religije, gde je obično prihvaćen princip gurua.

Međutim, iznenađujuće je da od oko 10 000 crkava i sekti, koje postoje, po procenama, širom sveta, mnoge stotine, ako ne i hiljade, tvrde da su hrišćanske. Zašto to iznenađuje? Zato što mnoge te sekte slede nekog ljudskog vođu, dok je Isus Hrist rekao: „Vaš vođa je jedan, Hrist“ (Matej 23:10, NS). Iznenađuje i to što su takozvani hrišćani podeljeni na mnoge crkve, veroispovesti i sekte, dok se Hrist molio svom ocu da njegovi sledbenici ’budu jedno’ (Jovan 17:20, 21).

Zašto, onda, ima toliko mnogo crkava i sekti koje tvrde da su hrišćanske? I kako je došlo do te religiozne konfuzije?