Zašto tolike religije tvrde da su hrišćanske

OTPRILIKE jedna četvrtina svetskog stanovništva tvrdi da je hrišćanska. Sve tvrde da slede Isusa Hrista, a ipak su veoma podeljeni. Kaže se da oko 580 000 000 pripada Rimokatoličkoj crkvi. Ali od II Vatikana došlo je do podele na katolike liberale i latinske radicionaliste. Oko 74 000 000 članova Istočne ortodoksne crkve podeljeno je u razne nacionalne crkve, sa različitim liturgijskim obredima. A što se tiče protestanata, kojih je nešto više od 343 000 000, oni su podeljeni u mnogobrojne crkve: episkopsku, luteransku, kalvinističku (prezbiteransku, reformiranu), baptističku, metodističku i druge.

Sve se te crkve smatraju za „utvrđene“, „ortodoksne“, „poštovane“ religije. Ovima moramo dodati još stotine takozvanih sekti na koje gledaju sa prezirom katoličke, ortodoksne i protestantske matice.

„Ortodoksne“ ili „jeretičke“?

U stvari, kada se ispitaju činjenice na osnovu nepristrasnih istorijskih podataka, tada nijedna tradicionalna „hrišćanska“ crkva ne može da tvrdi da predstavlja prvobitnu hrišćansku religiju. Sve su one započele kao izdanci — sekte — da, čak i Rimokatolička crkva, ona koja tvrdi da je najstarija od svih njih.

 Po istoriji bi nekoliko gradova mogli da tvrde da imaju prednost nad Rimom kao rana središta hrišćanstva. Kada je o Duhovima 33. n.e. bilo osnovano hrišćanstvo, nijedan jedini Hristov sledbenik nije bio u Rimu. Prvo sedište hrišćanske skupštine bio je, bez sumnje, Jerusalim. Doduše, u Jerusalimu su bili o Duhovima prisutni Jevreji i prozeliti iz Rima i sigurno su neki od njih postali hrišćani i vratili se u Rim da tamo osnuju hrišćansku skupštinu. A tako je bilo i sa mnogim drugim mestima spomenutim u Bibliji. U stvari, posetioci iz Rima nalaze se skoro na samom dnu liste, treći su otpozadi, samo su ispred Krićana i Arana (Dela apostolska 2:5—11).

U tim ranim danima Rim nije bio centralno lokalizovano sedište za organizovanu hrišćansku delatnost. Isusovi hrišćani nisu bili prvi put nazvani hrišćanima u Rimu, već u sirijskoj Antiohiji (Dela apostolska 11:26). I iz Antiohije, a ne iz Rima, krenuo je apostol Pavle tri puta na svoja misionarska putovanja (Dela apostolska 13:1—4; 14:26; 15:35, 36; 18:22, 23). Pavle je, doduše, bio pogubljen najverovatnije u Rimu. Ali on nije bio jedan od Isusovih 12 apostola, jer je Judu Iskariotskog zamenio Matej (Dela apostolska 1:23—26). U stvari, ne postoji apsolutno ni jedan biblijski dokaz da je ijedan od 12 apostola išao u Rim ili tamo umro. Poslednji apostol je bio Jovan i on je umro verovatno u Efesu ili u blizini. Smrt apostola je ostavila širom otvorena vrata za razvijanje otpada (1. Jovanova 2:18, 19; 2. Solunjanima 2:3, 4).

Iako je vreme prolazilo, drugi gradovi su postali istaknuti kao središte otpalog hrišćanstva. Među njima su se nalazili gradovi Aleksandrija i Kartaga u Severnoj Africi i Vizantija (kasnije nazvana Konstantinopolj), na granici Azije i Evrope. A na zapadu se razvila bogata i moćna crkva u Rimu, glavnom gradu Rimskog Carstva.

Sa usponom otpada prorečenim od apostola razvila se i sveštenička klasa. Istaknuti ljudi uzdigli su se iznad stada i postali takozvani biskupi. Ovi su se otimali za vlast i postali su poglavari suparničkih smerova ili sekti otpalog hrišćanstva. U prvo vreme nijedan jedini grad ili biskup nije imao jasnu prevlast nad drugima. Ali u borbi za prevlast išlo se za tim koja bi sekta ili otpadnički izdanak prvobitnog biblijskog hrišćanstva utvrdio sebe kao „ortodoksnu zajednicu“, a druge proglasio „jereticima“.

Svi su bili sekte u početku

U jednom od najskorije objavljenih dela na tu temu izjavljuje se: „Šta je bila hrišćanska jeres? I šta je, po pitanju toga, bila crkva? . . . (Otpadničko) hrišćanstvo je otpočelo u konfuziji, sporovima i raskolu i tako je i nastavilo. Dominantna ortodoksna crkva, sa svešteničkom strukturom koja se može prepoznati, pojavila se veoma postepeno. . . . I nije bila osobito izgrađujuća zbog takvih borbi. . . . Po centralnom i istočnom Sredozemlju vrvilo je u prvom i drugom veku posle Hrista beskrajno mnogo religioznih ideja, boreći se da sebe propagiraju. . . . Od tog početka postojale su bezbrojne vrste hrišćanstva koje su imale malo zajedničkog. . . . Pre druge polovine trećeg veka netačno je govoriti o nekoj dominantnoj struji hrišćanstva. Koliko to možemo da prosudimo, skraja prvog veka i praktično kroz ceo drugi vek većina hrišćana je verovala u razne varijante hrišćanskog gnosticizma ili su pripadali nastalim sektama koje su se grupisale oko harizmatičara. . . . Ortodoksija je bila samo jedan od nekoliko oblika hrišćanstva u trećem veku i nije postala dominantna sve do vremena Euzebija (početkom 4. veka)“ — Istorija hrišćanstva od Pola Džonsona.

Takav preokret događaja prorekao je apostol Pavle kada je pisao: „Jer će doći vreme kada  neće podnositi zdrave nauke, nego će shodno svojim prohtevima nakupiti sebi učitelje da im golicaju uši, pa će odvratiti uši od istine i okrenuće se pričama“ (2. Timoteju 4:3, 4, dr Čarnić).

Neki od tih otpalih učitelja postali su crkveni oci, kako ih nazivaju hrišćanske crkve. Oni se obično dele na oce pre Nikeje i posle Nikeje — prekretnica je bio takozvani Prvi ekumenski koncil u Nikeji. Rimski car Konstantin je 323. n.e. sazvao taj koncil u tom gradu u Maloj Aziji.

Napori za utvrđivanje preimućstva Rima

Vredno je zapaziti da daleko veći broj „otaca“ u drugom i trećem veku nije bio osnovan u Rimu i da nisu pisali na latinskom, već grčkom jeziku. To se potvrđuje u Enciklopedija Britanika i izjavljuje: „Do oko 250. većina zapadnih hrišćanskih vođa govorila je grčki, a ne latinski (na primer, Irenej i Hipolit). Glavna latinska teologija je potekla iz severne Afrike, a ne iz Rima (na primer, Tertulijan i Kiprijan).“

Koji gradovi su predstavljali velika središta takozvane hrišćanske teologije u tim ranim vekovima otpada? Ne Rim, već Antiohija, Aleksandrija, Kartaga, Cezareja, Jerusalim i razni gradovi u Maloj Aziji. Katolička enciklopedija priznaje: „Mada je Rim bio silan i poštovan u drugom veku, . . . prekid u njegovoj literaturi je bio potpun. Latinska literatura je, dakle, . . . praktično dva i po veka mlađa (od grčke). Tertulijan stoji sam i on je postao jeretik. Do sredine četvrtog veka pojavio se samo jedan latinski otac (Kiprijan, iz Kartage u severnoj Africi). . . . Od Kiprijana (umro 258.) pa do Hilarija (umro oko 367.) . . . nije bilo uopšte teologije.“

Kako je, onda, uspela crkva u Rimu da utvrdi svoje preimućstvo nad crkvama u drugim gradovima koje su bile daleko istaknutije u stvaranju „crkvenih otaca“? Jedan faktor je, bez sumnje, bila prednost što se ta crkva nalazila u glavnom gradu Carstva. Bila je to bogata crkva koja je slala finansijsku pomoć siromašnijim crkvama u drugim gradovima i to je dalo izvesnu moć njenom biskupu. Počeo je da prisvaja pravo da saslušava žalbe protiv odluka koje su doneli lokalni biskupi u pogledu crkvene discipline.

Pored toga, kao što je paganski rimski car Konstantin shvatio da bi mogao upotrebiti otpalo hrišćanstvo da učvrsti uzdrmano Carstvo, tako je biskup iz Rima uvideo da bi paganstvo moglo da pruži popularnu privlačnost njegovoj vrsti otpalog hrišćanstva. Rimska crkva je usvojila pagansku nedelju kao dan za slavljenje Uskrsa dok su crkve u istočnim gradovima slavile taj praznik bilo kog dana u nedelji, na koji bi pao 14. nisan po jevrejskom kalendaru. Dok su neke istočne crkve naginjale da slede Arija, koji je poricao nauku o trojstvu, Rim je brzo usvojio tu pagansku ideju o trojednom bogu.

Car Konstantin je u obema stvarima bio na strani Rima. To je uradio tako što je 321. izdao zakon da se drži nedelja i što je 325. nametnuo trojstvo koncilu u Nikeji. Spojio je otpalo hrišćanstvo sa paganskim rimskim kultom i načinio taj „univerezalni“ ili „katolički“ oblik obožavanja državnom religijom.

 Zatim je, 382. godine, car Gracijan izdao ustav kojim je Damasud biskupu iz Rima, dao pravo da saslušava žalbe drugih biskupa, čak i onih iz „udaljenijih krajeva“ Carstva. Mada su se protiv te odluke borili biskupi iz istočnih krajeva i neki iz zapadnih, nesumnjivo je njome data nadmoć biskupu Rima. Biskup Damas je prihvatio oznaku pontifeks maksimus, pagansku titulu i čin koji, čega se u svoje vreme odrekao car Gracijan, smatrajući je neprikladnom za hrišćanina. Damas nije imao takvih skrupula. Po Katoličkoj enciklopediji, pontifeks maksimus se još uvek smatra jednom od „najvrednijih titula“ koju nosi papa. Na francuskom se papa još uvek zove le souverain pontife, vrhovni sveštenik.

Šizme, rascep i reformacija

Naravno, ta pretenciozna nadmoć biskupa Rima nije prošla bez borbe. Vođe otpalog hrišćanstva u istočnim gradovima kao što su Aleksandrija, Jerusalim, Antiohija i naročito Konstantinopolj, uputili su izazov takvoj uzurpaciji. Međutim, iako su religiozne vođe iz tih gradova bili jedinstveni u pružanju otpora prevlasti Rima, nisu se slagali po pitanjima nauke. Postojali su suparnički duhovni pravci u tim i drugim gradovima, stvarajući različite sekte koje su tvrdile da su hrišćanske.

U nastojanju da se odstrani sve veći razdor između suparničkih otpalih hrišćanskih sekti čija su sedišta bila u Rimu i Konstantinopolju i da se ožigošu učitelji iz drugih gradova kao otpali hrišćanski učitelji, organizovani su tokom vekova različiti „ekumenski (sveopšti) crkveni koncili“. Prvi je bio održan u Nikeji 325. i osudio je arijansku „jeres“ koja je bila protiv trojstva. Drugi su bili održani u Konstantinopolju (četiri puta), Efesu, Halkedonu samo na suprotnoj strani od Konstantinopolja kad se pređe Bosfor) i ponovo u Nikeji. Tih prvih sedam koncila priznaju i Rimokatolička i Ortodoksna crkva. Nauke koje su bile utvrđene na tim koncilima uključivale su nauku o trojstvu, verovanje da je Marija „majka Božja“ i druge dogme koje nisu imale nikakve veze sa biblijskim hrišćanstvom. Ti crkveni koncili su, takođe, osudili razne „jeresi“ i tako doprineli stvaranju još daljnjih podgrupa (sekta—otpalog hrišćanstva).

Zanimljivo je da nijedan od tih „sveopštih“ crkvenih koncila nije bio održan u Rimu, gradu koji je tvrdio da je sveopšte sedište hrišćanstva. Tek je 1123. bio održan u Rimu prvi takozvani ekumenski koncil. Ali tada je već došlo do „velike šizme“ između Rima i istočnih crkvi, do prvog rascepa je došlo 867. godine, a konačna šizma—raskol je usledila 1054. Dakle, držeći se striktno istorije, u Rimu nije bio nikada održan nijedan pravi ekumenski ili sveopšti koncil.

Istočni oblik otpalog hrišćanstva koji se odvojio od Rima nije se sjedinio oko nekog drugog biskupa koji je tvrdio da je namesnik Hristov. Crkva Konstantinopolja (takođe zvana Novi Rim) htela je da postane „Rim“ Istočne ortodoksne religije. Ali nije uspela u tome. Vremenom se Istočna ortodoksna crkva podelila na 15 samostalnih nacionalnih crkava koje su davale samo počasno preimućstvo patrijarhu u Konstantinopolju, današnjem Istambulu. Štaviše, ima nekoliko nezavisnih istočnih crkava koje ne priznaju ni Rim ni Konstantinopolj.  Sasvim je sigurno da je istočno „hrišćanstvo“ razdeljeni dom.

Nakon šizme sa Istokom, rimska crkva je bar računala sa tim da je neosporiva gospodarica u svom domu, na Zapadu, dok se još uvek nadala da će dovesti u red istočne crkve. Ali njene nevolje nisu prestale. Uskoro su počeli da se pojavljuju otpadnici. To nije smelo da se toleriše i preduzete su drastične mere protiv takvih „jeretika“. Uvedena je inkvizicija, ali je i, dalje dolazilo do odstupanja od crkve. U 16. veku je izbio opšti revolt, prvo na religioznom polju a kasnije i na političkom.

Iz tog revolta, nazvanog reformacija, proistekla je treća grupa religija, koja je isto tvrdila da je hrišćanska. Ali protestantizam nije obnovio prvobitno jedinstvo i istinite nauke biblijskog hrišćanstva, već je izazvao mnoštvo podeljenih crkava i sekti.

Zašto ih ima toliko mnogo?

Ako pripadaš crkvi ili sekti koja tvrdi da je hrišćanska, bez sumnje si se pitao zašto tolike religije tvrde da slede Hrista i Bibliju. Možda osećaš odvratnost prema takvim podelama, pogotovu kada one dovode do religioznih ratova, koji su se tokom vekova vodili i još uvek se vode. Iz tih i drugih razloga prestao si možda da ideš u crkvu i zadovoljavaš se svojim vlastitim konceptom hrišćanstva. A ipak, u svom srcu znaš da hrišćanstvo mora da poseduje više od toga. Iz Biblije znaš da su prvi hrišćani sačinjavali srećnu, ujedinjenu duhovnu porodicu (Jovan 13:34, 33; Efescima 4:1—6).

Jehovini svedoci danas čine takvu srećnu porodicu hrišćana. Oni nisu sekta, pošto nisu ni učenici nekog ljudskog učitelja ili vođe, a nisu ni ogranak neke crkve ili sekte. Svedoci dolaze iz svih životnih pravaca. Ne slede nikakvog čoveka, već Boga i njegovog Sina Isusa Hrista. Na tvoje pitanje „Zašto tolike religiozne grupe slede ljude, a ne Bibliju.“ Jehovini svedoci biće srećni ako mogu da ti pomognu da pronađeš pravo biblijsko hrišćanstvo. Porazgovaraj sa osobom koja ti je donela ovaj časopis ili piši na njegove izdavače.

[Mapa na 6. strani]

Glavni centri otpalog hrišćanstva

Kartaga

Rim

Vizantija (Konstantinopolj)

Nikeja

Efes

Antiohija

Jerusalim

Aleksandrija

[Slika na 7. strani]

Beznadežno podeljene crkve hrišćanstva