Treća Mojsijeva poziva na sveto obožavanje Jehove

JEHOVINI obožavaoci moraju da budu sveti. U ovoj knjizi Biblije, 3. Mojsijevoj, uvek iznova to dolazi jasno do izražaja. Na primer, u njoj čitamo: „Ja sam Jehova Bog vaš; posvećujte se i dokažite da ste sveti, jer sam ja svet“ (3. Mojsijeva 11:44, NS; 19:2; 20:7, 26).

Očigledno je 1512. pre n.e. napisao prorok Mojsije na Sinaju 3. knjigu Mojsijevu. Zato ta knjiga nosi njegovo ime. Obuhvata period od samo mesec dana — od uspostave šatora od sastanka prvog dana prvog meseca, druge godine od oslobođenja Izraelaca iz egipatskog ropstva pa do prvog dana drugog meseca druge godine po njihovom izlasku iz Egipta, kada Jehova zapoveda Mojsiju da popiše narod (4. Mojsijeva 1:1—3; 2. Mojsijeva 40:17). Sadržaj ove knjige odražava život pod šatorima i ukazuje na njegovo uređenje u pustinji (3. Mojsijeva 4:21; 10:4, 5; 24:8; 17:1—5).

Jehovini svedoci nisu danas pod Zakonom koji je Bog dao preko Mojsija, jer je Isus Hrist svojom smrću uklonio taj zakon (Rimljanima 6:14; Efescima 2:11—16). Mogu li, onda, uredbe koje se nalaze u 3. Mojsijevoj da koriste hrišćanima? Ako da, na koji način? Šta možemo da saznamo iz ove knjige o svom obožavanju Jehove?

U sadržaju se ističe svetost

O prinosima i žrtvama se govori u prvih sedam glava 3. Mojsijeve. Bogu su se davale dobrovoljne žrtve paljenice u celosti, kao što je Isus Hrist potpuno sebe dao. Samo jedan deo žrtve zajedničkog učešća je bio prinet Bogu na oltar, dok je drugi jeo sveštenik, a treći onaj koji ju je prineo. To se može uporediti sa pomazanim hrišćani ma za koje je spomen slava na Hristovu smrt zajednička večera (3. Mojsijeva 1:1—17; 3:1—17; 7:11—36; 1. Korinćanima 10:16—22).

Žrtve za greh i za krivicu bile su obavezne. Prve su služile da iskupe grehove počinjene greškom ili nenamerno, dok su se druge žrtve očigledno davale da bi zadovoljile Boga.zbog prava koje je bilo povređeno i (ili) da bi obnovile izvesna prava za prestupnika koji se pokajao (3. Mojsijeva 4:1—35; 5:1—6:7; 6:24—30; 7:1—7). Vredno je zapaziti da Izraelcima nije samo jednom bilo rečeno da ne jedu krv (3. Mojsijeva 3:17; 7:26, 27). Doprinosile su se i beskrvne žrtve u žitaricama u znak priznanja Jehovine darežljivosti (3. Mojsijeva 2:1—16; 6:14—23; 7:9, 10). Hrišćani razmatraju sve te stvari danas sa velikim interesovanjem, jer su žrtve, koje su bile obavezne po zavetnom zakonu, ukazivale  na Isusa Hrista i njegovu žrtvu ili na blagodeti koje usleđuju iz nje (Jevrejima 8:3—6; 9:9—14; 10:5—10).

Zatim se izlažu svešteničke uredbe. Mojsije je, kako ga je Bog uputio, vodio obred postavljanja Arona za prvosveštenika i njegova četiri sina za podsveštenike. Tada je počelo da deluje sveštenstvo (3. Mojsijeva 8:1—10:20).

Zatim su dani zakoni o čistim i nečistim stvarima. Uredbe u vezi životinja koje su bile čiste ili nečiste kao hrana štitile su Izraelce od zaraze štetnim organizmima i takođe jačale barijeru između njih i okolnih naroda. Druge uredbe odnose se na nečistoću nastalu usled dodira leševa, čišćenja žena po porođaju, obrede u slučaju gube i nečistoću nastalu usled odliva kod muškaraca ili žene. Razmatranje ovih zakona treba da utisne u nas potrebu da održavamo svetost kao obožavaoci Jehove (3. Mojsijeva 11:1—15:33).

Najvažnije žrtve za grehe prinosile su se godišnje na Dan pomirenja. Između ostalog, prinosio se bik za sveštenike i ostatak plemena Levijevog. Jedan jarac se žrtvovao za nesveštenička plemena Izraelova i svi grehovi naroda bili su izrečeni nad živim jarcem koji je bio oteran u pustinju. Smatralo se da su oba jarca kao jedna žrtva za greh (16:5), ukazujući da su oba zajedno činila jedan simbol. Prema tome, Isus Hrist nije bio samo žrtvovan, već i odnosi sve grehove onih za koje je umro žrtvenom smrću (3. Mojsijeva 16:1—34).

Zatim dolaze odredbe o uživanju mesa i prinosima. Naročito je vredno zapaziti da je Bog zabranio da se jede krv. Uzdržavanje od krvi ostaje merilo za one koji u svetosti obožavaju Jehovu (3. Mojsijeva 17:1—16; Dela apostolska 15:28, 29).

Posle toga su iznete sudske odluke u slučaju rodoskrnavljenja, seksualnih perverzija i raznih ogavnih praktika, među koje spadaju idolopoklonstvo, spiritizam, klevetanje i slično. Te odluke treba da nam podvuku potrebu svetosti u obožavanju Jehove. Zato su i sveštenici morali da budu sveti. Još su bile date odredbe u vezi ženidbe sveštenika, svešteničke nečistoće i jedenja svetih stvari (3. Mojsijeva 18:1—22:33).

Potom se pominju tri godišnja praznika — Pasha u rano proleće, Duhovi u kasno proleće i Praznik senica ili sakupljanja u jesen. Zatim usleđuju odredbe u pogledu zloupotrebe Jehovinog svetog imena, držanja sabata (sedmičnih, mesečnih i svake sedme godine) i Jubilarne godine, ponašanje prema siromašnim Izraelcima i postupanja sa robovima (3. Mojsijeva 23:1—25:55).

Blagoslovi koji će proizići iz slušanja Boga stavljeni su nasuprot prokletstvima koja će uslediti zbog neposlušnosti. Tu su i odredbe o zavetima i procenama zavetovanog, o prvencima kod životinja i davanju desetka kao ’posvećenog Jehovi’. Time se završavaju „zapovijedi koje je Jahve izdao Mojsiju za Izraelce na Sinajskom brdu“(3. Mojsijeva 26:1—27:34, ST). Pažljivo čitajući 3. Mojsijevu bićeš, bez sumnje, pod utiskom njenog naglašavanja svetog obožavanja Jehove. Ali možda ćeš naići i na neke probleme. Zato će te možda zanimati sledeća pitanja i odgovori.

Sveti prinosi i sveštenička služba

• 2:11 — Zašto med nije bio prihvatljiv za Jehovu kao žrtva prinosnica?

Ovde se očigledno nije radilo o medu od pčela, već o voćnom sirupu. Inače ne bi se ubrojao među ’prvine plodova’ (3. Mojsijeva 2:12; 2. Dnevnika 31:5). Pošto bi med (od voćaka da prevri, nije bio prihvatljiv na oltaru kao prinos.

• 3:17 — Zašto je bilo zabranjeno jesti loj?

Smatralo se da je loj najbolji ili najobilatiji deo, na šta ukazuje i figurativni izraz ’masni deo zemlje’ (1. Mojsijeva 45:18). Dakle, zabrana jedenja loja podvlačila je, očigledno Izraelcima činjenicu da najbolji delovi pripadaju Jehovi. Mada za hrišćane ne važi više to ograničenje Zakona, ipak ono podseća da današnje Jehovine sluge treba i dalje da daju Jehovi samo ono najbolje od sebe (Priče Solomunove 3:9, 10; Kološanima 3:23, 24).

• 10:1, 2 — O čemu se radilo kod tog greha?

Možda su Nadav i Avijud bili pod uticajem alkohola kada su postupali previše slobodno. To je verovatno bio slučaj pošto je Jehova odmah posle toga zabranio sveštenicima da upotrebljavaju vino ili neko drugo alkoholno piće dok služe u šatoru od sastanka. Međutim, pravi razlog zašto su bili ubijeni Nadav i Avijud bio je taj što su prineli ’nedozvoljenu vatru koju im (Jehova) nije propisao’ (3. Mojsijeva 10:1—11). Ovaj slučaj pokazuje da odgovorne sluge Jehovine moraju danas da se povinuju božanskim zahtevima i da ne mogu znati ceniti od Boga im dane dužnosti dok su pod uticajem alkoholnih pića.

 Sveto obožavanje zahteva čistoću

• 11:40 — Kako ova odredba može da se usaglasi sa 5. Mojsijevom 14:21, gde piše: „Ne smete jesti ništa što crkne“?

Ne postoji, u stvari, nikakav nesklad između ta dva stavka. U 5. Mojsijevoj 14:21 zabranjeno je jesti životinju koja je sama uginula ili je nađena mrtva. A u 3. Mojsijevoj 11:40 se navodi šta se zahteva od Izraelaca koji bi prekršio tu zabranu. Isto je tako Zakon zabranjivao prestupe poput krađe, ali neki su ipak krali. Kazne koje su bile dosuđena prestupnicima potvrdile su zabrane Zakona.

• 12:2, 5 — Zašto je žena bila ’nečista’ usled porođaja?

Organi za rasplođavanje bili su stvoreni da bi se prenosio savršeni ljudski život. Međutim, zbog nasleđenih posledica greha, na potomstvo je bio prenet nesavršeni i grešni život. Povremeni periodi ’nečistoće’ vezani uz porođaj, menstruaciju i izlučivanje semena podsećali su na naslednu grešnost (3. Mojsijeva 15:16—24; Psalam 51:5; Rimljanima 5:12). Naročito je to važilo za rođenje deteta, jer se tražilo da se tom prilikom prinese žrtva za greh. Zanimljivo je da je Jehova u tom slučaju iz uviđavnosti dozvolio siromašnima da prinesu za žrtvu ptice umesto ovce koja je više koštala (3. Mojsijeva 12:8). Takve odredbe očišćenja pomagale su Izraelcima da cene potrebu za otkupnom žrtvom, koja će pokriti grešnost čovečanstva i obnoviti ljudsko savršenstvo. Naravno, to nisu mogle da ispune ljudske žrtve koje su oni prinosili. Trebalo je da ih Zakon dovede do Hrista i pomogne im da uvide da jedino Hristova žrtva može da prouzrokuje pravo opraštanje i konačnu obnovu ljudskog savršenstva (Galatima 3:24; Jevrejima 9:13, 14; 10:3, 4).

Svetost se mora sačuvati

• 16:29 — Šta je značilo ’mučiti duše’?

Ovde se najverovatnije misli na post kada se spominje ’mučenje duše’. Na Dan pomirenja prinosile su se, između ostalog, životinjske žrtve za grehe Levita i ostalog naroda. Nakon što je prvosveštenik izrekao nad živim jarcem sve grehe naroda učinjene u prethodnoj godini, jarac je bio oteran odnoseći njihove grehe u pustinju. Imajući u vidu taj obred koji je usleđivao na Dan pomirenja, pošćenje je očigledno bilo vezano uz priznanje greha (3. Mojsijeva 16:5—10; 15, 20—22).

• 20:9 — Zašto je bila predviđena smrtna kazna za svakoga koji ’prokune’ svoje roditelje?

Ko bi prokleo svoje roditelje i poželeo da ih snađe velika nesreća, bio bi ispunjen mržnjom i ubilačkim namerama. Iako ne bi upotrebio oružje da ih ubije, u srcu im je želeo smrt. Pošto zlobni duh čini nekoga ubicom u Jehovinim očima, Zakon je propisivao istu kaznu za takvo psovanje roditelja kao i za stvarno ubistvo. To bi trebalo da podstakne hrišćane da pokažu ljubav, a ne mržnju, prema braći u veri (1. Jovanova 3:14, 15).

• 25:35—37 — Da li je uvek neispravno tražiti kamatu od brata?

Ako neki brat posudi novac drugome za poslovne svrhe, može da očekuje da mu se vrati glavnica sa kamatom. Pozajmljivač pušta novac u promet za sebe i time dobija još više novca, zato može onaj koji mu je posudio novac s pravom da učestvuje u produktivnosti tog novca naplaćujući mu odgovarajuću kamatu (uporedi sa Matejom 25:27). Međutim, zakon je zabranjivao naplaćivanje kamate na pozajmicu datu da bi se neko izvukao iz bede. Posuđivač novca mogao je da očekuje da mu se vrati glavnica, ali se smatralo neispravnim da profitira iz zle nesreće siromašnog bližnjega (2. Mojsijeva 22:25).

• 26:26 — Šta je značilo da će ’deset žena peći hleb u jednoj peći’?

Obično je svakoj ženi trebala posebna peć da bi ispekla sve što je pripremila. Ali ove reči su ukazale na takvu oskudicu u hrani da će jedna peć biti dovoljna da deset žena ispeku ono što su pripremile. To je bila jedna od prorečenih posledica koja bi ih snašla ako bi ’hodili u suprotnosti’ Jehovi i tako prestali da održavaju svetost u njegovoj službi (3. Mojsijeva 26:23—25).

Kako može 3. Mojsijeva da utiče na naše obožavanje

Današnji Jehovini svedoci ne žive pod Zakonom (Galatima 3:23—25). Ali pošto nam ono što je zapisano u 3. Mojsijevoj daje uvid u Jehovino gledište na različite stvari, ta knjiga može da utiče na naše obožavanje. Zapazi nekoliko načina na koje to čini.

Jehova, suvereni Gospod, zaslužuje sveto obožavanje. Ne trpi rivalstvo, svet je i zahteva svetost od onih koji mu prinose svetu službu (3. Mojsijeva 11:45; 19:2). Ovo merilo isto važi i za hrišćansko obožavanje, kako je to apostol Petar jasno dao do znanja kada je pisao: „Kao poslušna deca ne upravljajte se po pređašnjim požudama, koje ste imali u svom neznanju, nego po svecu koji vas je pozvao, budite i sami sveti u svom vladanju. Jer je napisano: „Budite sveti, jer sam ja svet“ (1. Petrova 1:14—16, dr Čarnić).

Jehovino ime mora da bude sveto. Jehovini svedoci se ne usuđuju da nanesu sramotu božanskom imenu, upravo kao što su se toga čuvali Izraelci u staro vreme (3. Mojsijeva 22:32; 24:10—16, 23). Kao oni koji su odvojeni ili posvećeni za svetu službu Jehovi, s pravom moramo da hvalimo njegovo ime i molimo da se ono posveti (Psalam 7:17; Matej 6:9).

 Jehova zahteva od nas da se borimo protiv greha. Oproštaj greha ne zahteva samo žrtvu pomirenja, već i priznanje, pokajanje i ispravku greške, koliko god je to moguće. I ako znamo da je drugi član skupštine počinio veliki greh, a neće da prizna, treba da na to skrenemo pažnju postavljenim starešinama (uporedi sa 3. Mojsijevom 4:2; 5:1, 5, 6). Naravno, za određene grehe nema oproštaja (3. Mojsijeva 20:2, 10; Jevrejima 6:4—6; 10:26—29). Ali ako se borimo protiv greha i uvek nastojimo da postupamo onako kako je to po volji našem nebeskom Ocu i koristimo otkupnu žrtvu Isusa Hrista, možemo da imamo pogodan položaj kod svetog Boga Jehove (1. Jovanova 2:1, 2).

Jasno je da 3. Mojsijeva treba da utiče na naše obožavanje kao Jehovinih hrišćanskih svedoka. Treba da nas prožme činjenicom da Bog zahteva svetost od svojih slugu. Zato moramo da posvećujemo njegovo ime i stalno da se borimo protiv greha. Štaviše, ova knjiga Biblije treba da nas podstakne da damo od sebe ono što je najbolje Svevišnjem i čuvamo uvek čistoću i svetost u svetoj službi na hvalu našem Bogu Jehovi.