Šta stavljaš na prvo mesto — dužnosti ili zadovoljstva?

STVORITELJ Jehova Bog stvorio nas je kao slobodne nosioce morala. Znači da nam je dao sposobnost i slobodu da biramo šta ćemo da radimo. Ponekad to znači da moramo da biramo između dužnosti i zadovoljstava. Jedna popularna izreka glasi: „Pre zadovoljstva dolazi dužnost“. Mada često dolazi do sudara između dužnosti i zadovoljstva, ne mora tako da bude. Ali kada dođe do sudara — šta stavljamo na prvo mesto? Dužnost se definiše kao ’moralna obaveza koja obavezuje nekoga da nešto radi ili ne radi’. Zadovoljstvo je ’osećanje ili raspoloženje koje nastaje usled ispunjenja meke želje ili težnje; uživanje’, osećanje zadovoljenosti.

Naše dužnosti

Isus Hrist je pokazao da su naše glavne dužnosti i obaveze one koje imamo prema svom Tvorcu Jehovi Bogu (Marko 12:29, 30). Bog sada traži od svojih slugu kao prvo da svedoče o njegovom imenu i Carstvu i prave učenike (Isaija 43:10—12; Matej 10:7; 24:14; 28:19, 20). Da bi ispravno obavljali te dužnosti hrišćani moraju neprestano da uvećavaju svoje biblijsko znanje, druže se redovno sa ostalim obožavaocima i ustraju u molitvi. Dakle, glavne dužnosti hrišćanina uključuju i ove druge (1. Timoteju 4:16; Jevrejima 10:23—25; Rimljanima 12:12; Propovednik 12:13).

Takođe imamo obaveze prema ostalim ljudima. U velikoj meri su te obaveze svetovne ili zemaljske vrste. ’Moramo da radimo ako hoćemo da jedemo’; ne možemo da živimo na tuđ račun. Ispravno je da obezbedimo svojoj porodici neophodne stvari. Moramo da poštujemo zakone zemlje u kojoj živimo, kao saobraćajne propise, i moramo da plaćamo porez (Rimljanima 12:17; 13:1—7; 2. Solunjanima 3:10; 1. Timoteju 5:8).

Imamo dužnosti prema Bogu, dužnosti prema porodici, dužnosti prema susedima i, da, dužnosti prema sebi. Dužnosti i samo dužnosti! Da li to znači da nemamo vremena ili prilike za lična zadovoljstva? Ne, to samo znači da moramo zadovoljstva zadržati na njihovom mestu. Ne smemo da budemo kao mnogi u ovim ’poslednjim danima’, koji ’više vole zadovoljstva nego Boga’ (2. Timoteju 3:1, 4).

Zabranjena „zadovoljstva“

Ako zadržimo zadovoljstva na njihovom mestu, moramo da shvatimo da određene vrste ne mogu da se slože sa našim dužnostima, jer nemaju mesta u našem hrišćanskom životu. Danas ima ljudi koji preziru saobraćajne zakone, kradu u prodavnicama ili na neki drugi način krše zakon iz „čistog zadovoljstva“ ili, kako kažu, iz „obesti“. Očigledno sve to pripada zabranjenim „zadovoljstvima“.

Drugi će pojedinci nalaze zadovoljstvo u drogama, postaju robovi narkotika. Drugi pak nalaze zadovoljstvo u upotrebi duvana u jednoj ili drugoj formi. Takve navike se takođe sukobljavaju sa našim dužnostima prema Bogu i bližnjemu. Hrišćani treba da budu slobodan narod, imaju ljubav prema bližnjima i savetuje im se da se očiste svakog telesnog i  duhovnog kaljanja (2. Korinćanima 7:1; Matej 22:39; Rimljanima 6:6, 16; 13:10).

Najučestaliji oblik zabranjenog zadovoljstva jeste danas, bez sumnje, nezakoniti seks. Sve takve ’žudnje za čulnim zadovoljstvom’dolaze u sukob sa našim dužnostima prema Bogu i bližnjemu (Jakov 4:3; Priče Solomunove 6:20—35). Ne treba samo da izbegavamo upuštanje u seksualni nemoral već i poigravanje njime. Sama činjenica da su takva nemoralna zadovoljstva zabranjena čini ih još poželjnijima i

privlačnijima, kako se to može videti iz prizivanja prostitutke: „Kradena je voda slatka, i ugodno je potajno jesti hleb“ (Priče Solomunove 9:17, ST).

Zašto su takva zadovoljstva primamljiva za palo telo? Zato što je ’sklonost srca čovečijega zla od mladosti njegove’. Stoga hrišćanin mora, kao apostol Pavle, da ’bije svoje telo i čini ga robom’ (1. Mojsijeva 8:21, NS; 1. Korinćanima 9:27, NS). Ne smemo da podlegnemo tim bezakonim zadovoljstvima ako hoćemo da steknemo Božje priznanje (1. Korinćanima 6:9—11).

Načela koja regulišu uživanje u zadovoljstvima

Mnoga zadovoljstva mogu da uživaju hrišćani. Međutim, da bismo ih zadržali na pravom mestu moramo kod uživanja u tim zadovoljstvima da se podvrgnemo vodećim načelima: kvalitetu, kvantitetu, vremenu i troškovima. Recimo: bez sumnje je jelo zadovoljstvo koje je najrasprostranjenije među ljudima i u kojem ljudi najčešće uživaju. Time što je jelo učinio zadovoljstvom pokazao je Bog svoju ljubaznu dobrotu. Može se reći da je to zadovoljstvo ograničeno načelom: „jedemo da živimo, a ne živimo da jedemo“.

Pošto načela treba da kontrolišu naše jelo, nećemo izabrati hranu koja je samo prijatna za naše nepce, već koja je i korisna za nas. Isto ćemo paziti da se ne prejedemo, da ne jedemo više nego što je dobro za nas. Štaviše, gledaćemo i na vreme. Poznato je da teški obroci remete koncentraciju i izvođenje visokih veština. Kao što jedan profesionalni pevač neće jesti dobar biftek ili ćuretinu za večeru pre koncerta , tako i mi ne bi trebalo da jedemo teške stvari pre obavljanja nekog teškog zadatka ili držanja biblijskog predavanja. U stvari, težak obrok može čak prouzrokovati da ne uživamo ni u tuđem biblijskom predavanju. Naravno, ljudi koji pate od alergija ili šećerne bolesti ili preterane gojaznosti, imaju još više razloga da gledaju na ta načela — kvalitet, kvantitet i vreme — dok uživaju u zadovoljstvu jela. Takođe ćemo paziti i na troškove, nećemo postati ekstravagantni u plaćanju za to zadovoljstvo.

Drugo zadovoljstvo u kojem mnogi uživaju jeste gledanje televizijskog programa. Kao hrišćani treba da se osiguramo da je program koji gledamo prijatan i dobar, ako ne i poučan. Takođe ćemo paziti na kvantitet, naime, da ne provodimo mnogo vremena gledajući televizijski program, te tako dovoljno ne spavamo p ne obavljamo dobro svoje dužnosti. Treba da pazimo i na raspodelu vremena kada gledamo TV program, jer ne želimo da nas to liši potrebnog odmora ili obavljanja hrišćanskih dužnosti kao pohađanja skupštinskih sastanaka.

Ono što važi za gledanje TV programa ima istu primenu i na gledanje filmova i pohađanje sportskih priredaba. Kada bi trebalo da slušamo biblijsko predavanje sa ostalim hrišćanima, zaista ne bi bilo na mestu da se nalazimo na nekom stadionu i gledamo fudbalsku utakmicu, zar ne? Niti bi trebalo da dozvolimo da tu istu grešku napravimo iz ljubavi prema muzici.

Bavljenje nekim hobijem može nam pričinjavati veliko zadovoljstvo. Ali i tu treba da pokažemo samokontrolu i stavimo na prvo mesto ono što je najvažnije. A šta ako se, usled hobija kojim se bavimo, krećemo u rđavom društvu, družimo sa ljudima koji puše ili upotrebljavaju prostački jezik? Ili šta ako je taj hobi suviše skup, štetan po zdravlje ili izaziva probleme u porodici? Zar ne bi bilo na mestu da promenimo hobi ako je to slučaj?

Ali čak i kada naš hobi ili razonoda ne prouzrokuju nikakve primedbe, treba da pazimo da se zadrže na svom mestu. Neki oženjeni muškarac možda voli kuglanje. Ali, ako njegova porodica ne može da se kugla s njim, bilo bi mudro i ljubazno od njega da smanji tu aktivnost. On neće ići na kuglaške turnire ako bi zbog toga morao da propusti hrišćanski kongres. Sve što važi za kuglanje, može se, naravno, isto tako primeniti na druge slobodne aktivnosti kao pešačenje, plivanje ili veslanje.

Na godišnje odmore gleda se kao na vreme za razonodu. Ali kao hrišćani nećemo postati nemarni u svom ponašanju samo zato što se nalazimo među nepoznatim ljudima ili raspolažemo vremenom. Niti ćemo razgledati znamenitosti ili posetiti neke rekreacione centre na uštrb pohađanja kongresa Jehovinih svedoka.

 Zadovoljstvo u vršenju dužnosti

Da, može se naći veliko zadovoljstvo u vršenju dužnosti. Mada mnogi misle da su dužnosti i zadovoljstva u međusobnoj suprotnosti, ne mora tako da bude. Činjenica je da možemo, uveliko naći zadovoljstvo u vršenju svojih dužnosti—ako imamo ispravan duševni stav. Prvom čoveku Adamu je, bez sumnje, pričinjavalo veliko zadovoljstvo da vodi računa o svom boravištu, divnom Edenskom vrtu, sličnom parku. Sigurno je osetio veliko zadovoljstvo dok je upoznavao sve životinje i dao im imena. A kada je Jehova Bog Adamu predstavio ženu Evu, njegovo zadovoljstvo i sreća povećali su se. O tome čitamo u 1. Mojsijevoj 2:15, 18—25.

Mužu može biti zadovoljstvo da obavlja koristan posao, bez obzira na prirodu posla, ako gleda na posao kao na sredstvo za postizanje cilja — da pošteno zaradi za sebe i svoju porodicu. Isto je tako i sa ženom koja ima ispravan duševni stav. Veliko zadovoljstvo može osetiti ako drži svoj dom u redu, priprema ukusne, hranljive obroke za svoju porodicu i tako dalje.

Jedan izvanredan primer za to kako naći zadovoljstvo u vršenju dužnosti jesu Jehovini svedoci. Veliku radost pričinjavaju im proučavanje Biblije i učenje novih istina. U tome osećaju kao psalmista koji je rekao: „Radujem se besjedama tvojim kao onaj koji se domogao plijena“ (Psalam 119:162, ST).

Jehovinim svedocima je zadovoljstvo da se sakupljaju na skupštinskim sastancima i kongresima koji se redovno održavaju. Štaviše, ti hrišćani potvrđuju da su istinite Isusove reči: „Blaženije je davati nego li primati“ (Dela apostolska 20:35, ST). Time što idu od kuće do kuće i propovedaju dobru vest o Božjem Carstvu prvenstveno izvršavaju dužnost koju imaju pred Bogom i ljudima. Kada nađu nekoga koji je voljan da ih sasluša i da razgovara sa njima o Bibliji, i pogotovu kada osoba pokaže da je ’svesna svojih duhovnih potreba’, njihovo delo im pruža radost i zadovoljstvo (Matej 5:3).

Izoštriti osećanje dužnosti

Šta će nam pomoći da izoštrimo osećanje dužnosti i zadovoljstva zadržimo na pravom mestu? Pravičnost i razum. Na primer, moramo biti pravični da bismo zaista bili darežljivi. Naravno, ne bi bilo pravično da pomažući drugima lišimo svoju porodicu osnovnih potreba. A razum nam nalaže da shvatimo da u onoj meri u kojoj ne obavljamo svoje dužnosti, u tom meri grešimo i štetimo sebi i drugima. Pošto ne želimo da nas drugi oštete, treba i mi da izbegavamo da oštetimo druge (Luka 6:31).

Naročito će nam ljubav pomoći da stavimo dužnost ispred zadovoljstva. Ljubiti Boga znači držati njegove zapovesti i izvršavati svoje dužnosti prema Bogu (1. Jovanova 5:3). Ljubav prema bližnjemu nateraće nas da smo zainteresovani za njegovu dobrobit, a ne samo za svoju (1. Korinćanima 10:24).

U životu ima, bez sumnje, mesta za zadovoljstvo. Zadovoljstvo možemo uveliko steći vršeći svoje dužnosti. Isto možemo uživati u drugim zadovoljstvima ako kontrolišemo sebe i izbegavamo da zadovoljstva budu u protivrečnosti sa našim dužnostima. Zato pazimo na kvalitet, kvantitet i troškove zadovoljstava, kao i na vreme koje im posvećujemo. To se, naravno, svodi na stavljanje dužnosti ispred zadovoljstva.