Šta te privlači k Bogu?

PONEKAD se desilo mnogima od nas u životu da smo ušli u toplu sobu jedne hladne noći i videli i gledali otvorenu vatru kako pucketa na ognjištu. Izgleda da nas rasplamtela vatra nehotično privlači, bez ikakvog svesnog mišljenja ili odlučivanja s naše strane. Ili, zar nas neodoljivo ne privlači kuhinja kada dođemo nakon dnevnog posla kući gladni i osetimo golicavi miris našeg najomiljenijeg jela kako se krčka na štednjaku. Kako samo isto spremno reagujemo na ljubaznu reč ili topao ton nekog voljenog ili našeg prijatelja, naročito kada to čujemo u vreme kada smo utučeni ili obeshrabreni.

Takve spontane reakcije nisu nastale slučajno. One su deo Stvoriteljeve zamisli — urođena sposobnost da se približavamo drugima i  da budemo privučeni od izazovnih udobnosti i zadovoljstava. Od Boga nastala sposobnost „privlačenja“ je divan dar koji pruža zadovoljstvo kako onome koji zahvata pri tome inicijativu, tako i onome koji se oseća privučenim. To je životna činjenica, jer smo mi stvoreni po obličju Božjemu. To nam takođe pomaže da razumemo jasnije druge strane njegove neuporedive ličnosti (1. Moj. 1:27).

Da li se približavamo Bogu sa glavnom mišlju da izbegnemo kaznu ili uništenje? Ili, mu se približavamo zato što imamo cenjenje prema mnogim dobrim delima koje je Bog učinio za nas? Ne trebamo biti iznenađeni da saznamo da je Božji način da privlači svoja stvorenja k njemu u pozitivnom smislu. Bog nikada ne pribegava da prisili njegova stvorenja da mu služe. Reč „privući“ znači da se drugi osećaju k njemu privučenim. Ti drugi su osobe čistog srca koje privlači Božja dobrota i njegove uzvišene osobine. Isus Hrist je upotrebio isti izraz kada je obećao da će sve „privući k sebi“ (Jov. 12:32). On je dao mnoštvo dokaza za dobrotu njegovog Oca prema njegovim stvorenjima u nastojanju da probudi u njihovim srcima želju da stupe u odnos sa Jehovom. Beseda na gori je dobar primer toga (Uporedi sa Matejom 5:45—48). Međutim, Gospod je hitro istakao da je Bog onaj koji načelno privlači svoja stvorenja k sebi. Isus je rekao Jevrejima: „Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče otac koji me posla“ (Jov. 6:44).

Isusovo podbuđivanje da imamo pozitivne, a ne negativne misli da bismo bili privučeni ka Bogu, nije ništa novo. U vreme velike radosti, kada su Leviti nosili Božji zavetni kovčeg u Jerusalim, kralj David je uzvisivao činjenicu da je Jehova pozitivan Bog, Bog dobrote dok je pevao u svojoj pesmi hvale: „Zahvaljujte Jehovi, jer je dobar, jer njegova dobrota traje u nedogledno vreme“ (1. Dnev. 16:34, NS). Kasnije, kada je kralj Solomun dao molitvu posvećenja nakon što se završio hram i nakon što je unet Božji kovčeg u trajnije počivalište, svi su sinovi Izraelovi pali ničice i spontano klikovali o Božjoj dobroti (2. Dnev. 7:3). Odavno je Božji narod mislio ’kako je dobra ruka Božja bila nad njima’ (Jezd. 8:18).

Upravo od vremena čovekovog stvaranja, Bog je pozvao Adama da prizna njegovu dobrotu i time izgradi osnovu za služenje njemu. On mu je pružio svaku potrebnu stvar (1. Moj. 2:9). Skrenuvši prvo pažnju Adamu na njegovu ljubaznu dobrotu, Bog je nastavio da govori: „Sa svakoga drveta u vrtu jedi slobodno do sita, ali što se drveta spoznanja dobra i zla tiče, s njega ne jedi, jer u koji dan jedeš s njega sigurno ćeš umreti“ (1. Moj. 2:16, 17, NS). Adam je već bio u odnosu sa Bogom, koji je bio sličan odnosu između sina i oca. Neposlušnost Bogu dovela bi do prekida odnosa i zato se ona s pravom trebala izbegavati.

To obaveštenje je služilo kao vodilja Adamu i njegovom potomstvu, a nikako im nije bilo na tegobu. Zapovest je zacrtala graničnu liniju—granicu Adamove vlasti, koju je pravi Adam trebao da zna, kao i neminovne posledice koje bi nastale usled prelaska te granice. Važno je bilo priznati Božji suverenitet.

Izbegavati negativni stav

Do danas je prošlo nešto oko šest hiljada godina od prvobitnog savršenstva u kom su uživali naši prvi roditelji. U našem nesavršenom stanju, sa njegovim neizbežnim izgledom na bolest i smrt, zajedno sa pritiscima ovog sistema stvari koji se u nama umnožavaju, nismo iznenađeni što zapažamo da katkada negativni faktori navode ljude da razmišljaju o Bogu. Samo bi smrt svakako mogla biti opisana kao negativna. Reč Božja ju opisuje kao ’neprijatelja’ koji će konačno biti uništen (1. Kor. 15:26). Negativno žalosno iskustvo koje je neka osoba doživela time što je izgubila svoju voljenu osobu, jer je ova pak umrla i zatim pozitivno iskustvo koje je usledilo time što je saznala o divnoj nadi vaskrsenja iz mrtvih, mogu privući tu osobu ka Bogu.

Dakle, mi moramo konačno priznati da postoje neki negativni faktori u životu dana i oni mogu imati vezu sa našim odnosom sa Bogom. Međutim, tu se treba zapaziti da čak i na početku žalosne, negativne misli mogu dovesti do pozitivnih rezultata u mislima i srcu neke osobe koja je saznala za saosećanje, pomoć i utehu koje Bog pruža u vremenima žalosnih nevolja: To nas pak opet privlači ka Jehovi, ’Ocu milosti i Bogu svake utehe’ (2. Kor. 1:3).

Dok Božji put privlači njegova stvorenja ka njemu u istaknutoj suprotnosti je put sotone, đavola koji prisiljava druge na podložnost njemu i njegovim pokvarenim putevima. Otkada je postao ljudski krvnik, lažov i protivnik svega onoga što je dobro i ispravno, taj glavni neprijatelj Jehove Boga upotrebljava prinudu i strah od patnji da bi naveo na podložnost njegovim bezbožnim putevima (Jev. 2:15).

 U svojoj prepredenosti, đavo je prouzrokovao negativni način mišljenja da bi došlo do prodiranja svakog oblika krive religije. Na primer: u hrišćanstvu su raširene nebiblijske nauke o paklu i mučenju nakon smrti. Takođe i religije izvan hrišćanstva prenose zastrašujuće o kažnjavanju na svirepi način. a

To uvlačenje demonskog mišljenja u obožavanje navelo je milion iskrenih ljudi da misle da su primorani da se približe Bogu, da mu moraju da služe na neki način — da bi ga stišali — i izbegli izdržavanje zastrašujuće kazne. Stepen straha može ići od jedne krajnosti do druge — od ekstremnog, gadnog straha s jedne strane, pa do ekstremnog odbijanja svih religija, usled verovanja da je Bog gnevan, jarostan nemilostiv i da mu je teško ugoditi.

Pravi hrišćani su zahvalni da ih je istina Reči Božje oslobodila, između ostalog, od približavanja k Bogu usled straha od kazne. Pa, ipak postoji još uvek opasnost da bi neko od nas mogao postati zaražen sličnim negativnim mislima i to na još prepredeniji način. Kako to? Možda bismo mogli dozvoliti da razlog zašto služimo Jehovi potpadne suviše pod uticajem misli o kažnjavanju usled naših grešaka i nedostataka.

Stoga se stalno trebamo podsećati da „svi pogrešujemo mnogo puta“ i da ’ako se Jehova greha bude spominjao, ko će opstati?’ (Jak. 3:2; Ps. 130:3, ST). To će nam pomoći da zadržimo uravnoteženo gledište o sebi i drugima dok neprestano radimo na tome da se ’obučemo u novoga čoveka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i u svetinji istine’ (Efes. 4:24). Takvo uravnoteženo gledište pomaže nam da shvatimo da niko od nas ne dostiže stepen da ne greši, mada svako od nas treba da pokazuje napredak u oblačenju nove osobe, i zato svako treba da mu se dnevno opraštaju njegovi nedostaci (1. Jov. 2:1, 2).

Ako naše greške i nedostaci ovladaju našim mislima, mogla bi se smanjiti radost koju smo osetili kada smo na početku bili privučeni k Bogu. I to može ići tako daleko da više ne služimo Jehovi iz čistog poticaja, naime, iz ljubavi prema njemu, zbog njegovih osobina i zbog svega onoga što je on učinio za našu korist. I zato je dobro da se pitamo: Da li nas pozitivne ili negativne misli navode da služimo Bogu? Da li ja to radim sa spremnim i radosnim srcem? Ili je moguće da to činim sa mišlju da izbegnem uništenje u brzo se približavajućem danu od Armagedona? (Prop. 12:13; Otk. 16:13, 16).

Biti privučen usled pozitivnih misli

Time što dopuštamo da nas pozitivne, a ne negativne misli privlače k Bogu i zatim nagone da mu i, dalje služimo radosnog srca, nikako ne znači da napori s naše strane nisu potrebni. Apostol Pavle nam je u tom pogledu dobar primer, jer bio je neprestano dobrog duha i srećan, a što dokazuje da je služio Bogu s pozitivnim duševnim stanjem i dubokom unutrašnjom radošću. Pa ipak je za sebe rekao da je neophodno da ’bije svoje telo i da ga vuče kao roba’ (1. Kor. 9:27, ST). Dok smo u nesavršenom telu ,svako od nas treba na mnoge različite načine da vodi dobar rat vere (2. Tim. 4:7).

Često ’ne činimo ono što hoćemo, nego ono na šta mrzimo ono činimo’ i mada se zaista radujemo Božjem zakonu, ponekad ’vidimo drugi zakon u udima svojima, koji se suproti zakonu uma našega i zarobljava nas’ zakonom grehovnim’ (Rim. 7:14—25). Ali, time što dozvoljavamo da nas pozitivne misli o Božjoj dobroti motivišu, postižemo jednu izvanrednu odliku, a to je da u našem životu preovladavaju radost, sreća i zadovoljstvo. A to je više nego nadoknada za ono što zahteva samodisciplina (Gal. 5:22, 23).

Primaći se bliže Bogu

Šta možemo onda učiniti da bismo izgradili pozitivno mišljenje i duhovno gledište? Prvo: trebamo biti svesni potrebe iskorenjavanja negativnih, slabih misli i straha od grešaka i zamenjivanja istih za izgrađujuća, pozitivna, ohrabrujuća Božja obećanja koja se nalaze u njegovoj napisanoj Reči, Bibliji. Čitanje i proučavanje Biblije mora biti bitan deo našeg dnevnog života. Mi trebamo da postavimo sebi za cilj da još više produbimo naš studij da dopustimo da snažna mudrost Jehove Boga ispuni naše misli i srca dok razmišljamo o pročitanom.

Trebamo nastojati da učinimo naše molitve smisaonijim i određenijim i da se možda češće molimo u toku svakog dana. Da li otvaramo naše srce pred Bogom? Da li mu dnevno zahvaljujemo za njegove uzvišene osobine i mnoge  blagoslove koje primamo? Zatim, takođe, da li smo ustrajni u molitvi (Rim. 12:12).

To su osnovne stvari. Pa ipak su one, ta jednostavna, nepromašiva sredstva koja osiguravaju da nas pozitivne, a ne negativne, misli privlače k Bogu. One će nam takođe osigurati, da jednom, kada smo privučeni k njemu, budemo u stanju da mu i dalje služimo radosnog srca, i to kako sada, tako i za sva buduća vremena (Jer. 9:24).

[Fusnota]