Da li treba da veruješ u trojstvo?

VERUJEŠ li iskreno u trojstvo? Stotine miliona hrišćana veruje. Možda si uvek mislio da se zasniva na Bibliji. Znaš li tačno šta ono znači? Da li ga shvataš? Možeš li ga objasniti?

Atanasijsko verovanje, jedno od najranijih potpunih izjava o trojstvu, objašnjava ga na ovaj način:

„Božanstvo Oca, Sina i Svetog duha jeste jedno: slava je podjednaka, veličanstvenost jednako večna. . . . Otac je svemoguć, Sin je svemoguć, i Sveti duh je svemoguć . . . Dakle, Otac je Bog, Sin je Bog, i Sveti duh je Bog. Pa ipak to nisu tri Boga, već jedan Bog. U ovoj Trojici nijedan nije ispred ili iza drugoga; nijedan nije veći ili manji od drugoga. Već su sve tri osobe jednako večne zajedno i potpuno jednake osobe“.

Dakle, po nauci o trojstvu, Otac, Sin i Sveti duh jesu jednaki u sili, vlasti i večnosti. Međutim, ostaje kritično pitanje: da li su Isus Hrist i njegovi apostoli verovali i naučavali trojstvo? Ako verujemo da jesu, suočavamo se brojnim pitanjima koja zbunjuju.

U Marku 13:32 čitamo da je Isus Hrist rekao: „A o danu tome ili o času (Božjeg dolazećeg izvršenja suda) niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac“. (Vidi okvir „Zašto ih nema“? na str. 18). Ako su Otac i Sin jednaki, kako bi bilo moguće da Sin ne zna ono što Otac zna? Neko bi rekao: „Isus je imao dve prirode. Ovde govori kao čovek“. Kad bi čak tako bilo — šta je sa ’Svetim duhom’? Zašto on ne zna ako je treća osoba Trojice? Lanac je onoliko jak koliko i njegova najslabija karika. „Sveti duh“ je deo trinitarnog lanca.

Jednom ranijom prilikom je Isus rekao: „Niko ne zna ko je sin osim oca, ni ko je otac osim sina“ (Luka 10:22). I opet: šta je sa „Svetim duhom“? Zašto on to ne zna ako je svestan deo „božanstva“, jednak Ocu i Sinu?

Više od 20 godina posle Isusove smrti i uzašašća u nebo, apostol Pavle je pisao: „Jer ko pozna um Gospodnji (Očev) da ga pouči? A mi um Hristov imamo“ (1. Korinćanima 2:16). Kako je moguće imati „um Hristov“ a ipak ne znati „um Gospodnji“ — ako su Otac i Sin potpuno isti?

U Pričama Solomunovima 8:22—24 čitamo: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad jošte, ne bijaše bezdana, rodila sam se“. Prvi hrišćani su jasno razumeli da se ovo opisivanje, odnosi na Hrista. Trinitarac Edmund J. Fortman piše: „Pavle je to mislio (Priče Solomunove 8:22—31) na Božjeg sina. Apologeti su upotrebljavali taj stavak da bi dokazali paganima i Jevrejima predljudsko postojanje Reči i njenu ulogu u stvarstvu“ (Uporedi sa Kološanima 1:13—17; Otkrivenjem 3:14). Ako je Isus imao određeni početak, bio stvoren, „postavljen“, ’rođen’ — mada davno pre njegovog zemaljskog rođenja—kako je mogao da bude! u večnosti jednak Ocu? Pored toga, samo stvorenje (dakle, neko ko je imao početak) moglo je da kaže: „Ja živim oca radi“ (Jovan 6:57).

 Isus je, u više navrata, označio Oca ’svojim Bogom’ — čak i posle njegovog povratka u nebesku slavu (Matej 27:46; Jovan 20:17; Otkrivenje 3:2, 12). Samo jedna niža osoba, obožavalac, može da se obrati drugoj osobi sa rečima „moj Bože“. Ali, zašto ne nalazimo ni jedan jedini put da Otac naziva Sina ’svojim Bogom’? I zašto nikada ne nalazimo da Otac ili Sin nazivaju „Svetog Duha“ ’svojim Bogom’?

Zar se ne bi složio da su to pitanja koja teraju na razmišljanje?

Zašto nije bilo nikakvih reakcija?

Ako mislimo da je Isus Hrist verovao i učio da je jednak Bogu, još nešto nas prilično zbunjuje: zašto ne čitamo u „novom zavetu“ o posledicama koje bi neizbežno proizišle iz takvog učenja? Koje posledice?

Prvo, razmisli kako bi takvo učenje delovalo na Isusove učenike. U početku su, sigurno, verovali da je Isus samo čovek (uporedi sa Markom 6:3). Onda im je, u određenom trenutku, pretpostavimo, otkrio da je Bog. Kako bi oni na to reagovali? Kako bi ti reagovao kada bi iznenada otkrio da stojiš pored Boga?

Uzevši u obzir takav izgled, Endruz Norton, jedan od prvih profesora na Harvardskoj bogosloviji u 19. veku, uzviknuo je: „Kakva bi nas neizreciva zadivljenost preplavila“! I ako bi neko, zaista, saznao da se našao u fizičkom prisustvu Boga, „kako bi to neprestano izražavao najsnažnijim rečima, kad god bi imao prilike da govori o njemu“!

Budi potpuno iskren i reci, da li vidiš u Isusovim učenicima tu reakciju divljenja dok čitaš jevanđelja? „To je možda zato što im je Isus postepeno otkrio istinu“, neko može reći. Zašto nema, onda, ni traga od takve zadivljenosti u pismima „novog zaveta“, koja su napisana godinama posle Isusove smrti i vaskrsenja? Zar to nije zagonetno?

Pored toga, ima drugih posledica koje bi neizbežno usledile da je Isus naučavao da je Bog. Jer, za Jevreje, koji su verovali da je ’GOSPOD jedan GOSPOD’, bilo bi bogohulno reći da je Hrist jednak Bogu kao druga osoba Trojice (5. Mojsijeva 6:4). To navodi na dva pitanja.

1) Zašto ne nalazimo da pisci „Novog zaveta“ objašnjavaju, razjašnjavaju, ilustruju i brane uvek iznova tu neverovatnu doktrinu, što bi koristilo Jevrejima koji veruju? Nema nijednog učenja koje bi zahtevalo više objašnjenja no to!

2) I zašto ne nalazimo da Jevreji, koji nisu verovali, koji su inače bili ogorčeni i strasni protivnici hrišćanstva, napadaju doktrinu koja bi za njih bila gnusna? Nijedna nauka ne bi bila okružena većim kontroverzijama! a

Zato je profesor Norton primetio:

„Izgleda da su druga pitanja, manje teža (na primer, obrezanje obraćenih pagana), bila predmeti takve sumnje i takvih kontroverzija da je čak i vlast apostola bila jedva dovoljna da utvrdi istinu, a da je ova doktrina (trojstvo), tako neobična, tako razorna, i tako teško razumljiva, bila uvedena u tišini i prihvaćena bez ustručavanja, neraspoloženja, protivljenja ili nesporazuma“.

Zagonetno — najblaže rečeno!

Dakle, zašto je nisu razjasnili pisci „Novog zaveta“? Zašto je nisu napali jevrejski protivnici? Zato što nauku o trojstvu — u koju se veruje obično u hrišćanstvu — nisu naučavali ni Isus ni njegovi apostoli! Odakle, onda, potiče nauka o trojstvu?

Da li je trojstvo Bogu na čast?

„Trojstvo je kasnije prihvaćeno kao tradicija, iako se ne naučava u Pismu“, mogao bi neko da komentariše. Ali, kako je to u skladu sa Pavlovim rečima u Galatima 1—8. „Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude“?

Biblija upozorava na otpad od pravog hrišćanstva. U njoj piše: „U poslednja vremena odstupiće neki od vjere slušajući lažne duhove i nauke đavolske“ (1. Timoteju 4:1). Prema Novoj katoličkoj enciklopediji, nauka o trojstvu nije se potpuno razvila sve do „poslednje četvrtine 4. veka“, te se zato pitamo: zar je  moguće da je nauka o trojstvu rezultat otpada od pravog hrišćanstva? Da li bi moglo biti trojstvo, u stvari, ’demonska nauka’?

Odlučujući faktor kod toga odigrali bi plodovi te nauke, Kada su Jevreji optužili Isusa da je ’u njemu demon’, Isus je odgovorio: „U meni đavola nema, nego poštujem oca svojega“ (Jovan 8:49). A šta je sa naukom o trojstvu? Da li te je približila Bogu Biblije? Da li je poštovala Boga približivši ljude njemu? Šta pokazuju činjenice?

„Veoma je teško objasniti nauku o Svetoj trojici i niko je ne razume“, priznaje katolički sveštenik Robert I. Genon. Da bi imale osnovu za verovanje, osobe koje razmišljaju zahtevaju objašnjenja da bi zadovoljile logično rezonovanje. Zar nije nešto pogrešno sa konceptom Boga koji se ne može objasniti? Može li se Bog poštovati konceptom sebe koji „niko ne razume“? Pravi hrišćani moraju da poznaju Boga koga obožavaju. Nema mesta za tajne! (Jovan 17:3).

Umesto da približi ljude Ocu, nauka o trojstvu je Oca potisnula. U protestantskoj tradiciji, to je dovelo do toga da je Očevo postojanje potisnuto na položaj skoro potpunog nepoznavanja. Pitaj bilo koga kome upućuje reči „Hvalite Gospoda“! i sigurno će ti svaki dati isti odgovor: „Pa, Isusu Hristu, naravno“!

Bliže Bogu — ili Mariji?

U rimokatoličkoj tradiciji, posledica je postala još složenija poštovanjem Marije kao „majke Božje“, „posrednice svih milosti“, „saotkupiteljice čoveka“ i „kraljice neba“ — sve su to logične posledice nauke o trojstvu! U Novoj katoličkoj enciklopediji se objašnjava: „Marija je sigurno majka Božja ako se ispune dva uslova: da je zaista majka Isusova i da je Isus zaista Bog“ (kurziv od nas).

Prikazujući do koje mere je Otac potisnut u pozadinu, Arnold Tojkbi citira u knjizi En historijens eprouč tu rilidžen francuskog hugenota iz 17. veka, Pjera Bela, koji podrugljivo kaže da je Bog predao svemir Mariji:

„Od tog dana pa nadalje, Bog se više nije mešao ni u šta, već se u svakom pogledu oslonio na Marijinu budnost; naredbe su poslate nekolicini anđela da saopšte na Zemlji tu promenu vlade, da bi ljudi mogli znati kome i na koji način treba, u buduće, da se obraćaju u svojim molitvama; . . . da ne treba da se obraćaju devici Mariji u svojstvu posrednice ili podređene kraljice, već treba da joj se obraćaju kao suverenu i apsolutnoj carici svega“.

Nasuprot tome, Jehova Bog insistira na isključivom predanju! (2. Mojsijeva 20:5). „Slave svoje neću dati drugome“, on upozorava (Isaija 42:8).

Šta, onda, pokazuju činjenice? Ovo: nauka o trojstvu nije odala čast Bogu približivši ljude njemu. Umesto toga, uveliko je pogrešno prikazala Boga. Zato je očigledno da, su oni koji su odgovorni za njen razvoj otpali od pravog hrišćanstva.

Odakle je potekla?

U stvari, trojedni bogovi su mnogo pre prethodili hrišćanstvu, bili su uobičajeni u staroegipatskoj i vavilonskoj mitologiji. Kako se ta ideja uvukla u hrišćanstvo? U knjizi Istorija hrišćanstva, objavljenoj od Pitera Eklera, objašnjava se:

 „Ako je hrišćanstvo pobedilo nad paganstvom, isto je tačno da je hrišćanstvo bilo pokvareno paganstvom. Čisti deizam prvih hrišćana (koji se razlikovao od Jevreja samo u verovanju da je Isus obećani Mesija) pretvorila je rimska crkva u nerazumljivu dogmu o trojstvu. Mnoga paganska načela, koja su izmislili Egipćani a Platon ih idealizovao, bila su zadržana kao vredna verovanja“.

„Vredna verovanja“? Da li se slažeš s time? Isus Hrist je jasno izjavio da njegovi pravi učenici moraju da ’obožavaju Oca u istini’ (Jovan 4:23, 24). Da, naše obožavanje mora da bude u skladu sa istinom koja se nalazi u Božjoj reči, Bibliji. Tu spada i prihvatanje Isusa Hrista kao ’Božjeg sina’, a ne Boga Sina! (Jovan 20:31; 1. Jovanova 4:15). Od nas se zahteva da čvrsto odbacimo sve religiozne paganske laži. Časopis koji sada čitaš pomaže više od sto godina milionima iskrenim ljudima da obožavaju ’u istini’ jedinog Boga, ’Jehovu Suverenog Gospoda’ (Psalam 140:7).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 17. strani]

Zašto mi ne nalazimo jevreje, koji se protive, koji napadaju doktrinu, koja bi njima bila odvratna?

[Okvir na 18. strani]

Zašto ih nema?

U pogledu datuma „velike nevolje“, čitamo u Mateju 24:36, po prevodu dr Emilijana Čarnića (takođe engleski prevodom Biblije Otherajzd Veržen i King Džems Veržen: „A o onom danu i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, nego samo Otac“. Zapazi da su ovde ispuštene reči „ni Sin“, mada se pojavljuju u mnogim drugim prevodima. Zašto ih nema? Očigledno, ovaj stavak je zadao briga trinitarcima! Jer, kako bi mogao Sin da ne zna nešto što Otac zna — ako su jednaki? U komentaru na Matej 24:36, u Sinajskom kodeksu i Aleksandrijskom kodeksu, objavljenima od staratelja Britanskog muzeja, objašnjava se: u Sinajskom i Vatikanskom kodeksu (biblijski rukopisi) dodaju se reči ni Sin posle neba — očigledno je tako glasio originalni tekst, što je bilo odstranjeno usled straha od doktrinarnog nerazumevanja“.

[Slika na 16. strani]

Prikaz trojstva iz 14. veka u katoličkoj crkvi sv. Petra u Tagnonu (Francuska)

[Slika na 19. strani]

Da li si znao da su trijade bogova davno prethodile hrišćanstvu?