5. Mojsijevo vizionarstvo podstiče nas da služimo Jehovi sa iskrenom radošću

JEHOVINI obožavaoci moraju da mu služe verno i sa iskrenom radošću. To daje jasno do znanja ova biblijska knjiga — 5. Mojsijeva (5. Mojsijeva 28:45—47). I njeno podsticanje na takvu vernu, radosnu službu ima velikog značaja u životu Jehovinih svedoka 20. veka.

5. knjigu Mojsijevu napisao je 1473. pre. n.e. (kao što se iz samog naslova da videti) jevrejski prorok Mojsije na Moavskim poljima i ona obuhvata period od nešto više od dva meseca. Poslednje poglavlje te knjige je verovatno dodao Isus Navin, ili prvosveštenik Eleazar. 5. Mojsijeva sadrži četiri govora, kao i pesmu i blagoslov Mojsijev kada je trebalo da Izraelci uđu u Obećanu zemlju (5. Mojsijeva 1:3; Isus Navin 1:11; 4:19). U 5. Mojsijevoj je Mojsije objasnio i razradio određene tačke Zakona. Između ostalog, ta knjiga pokazuje da Jehova zahteva isključivo predanje. Takođe upozorava na krivo obožavanje i podstiče Božji narod da budu verni u svetoj službi Bogu.

Na koje specifične načine su pomogle Izraelcima reči zapisane u 5. Mojsijevoj? I kako može danas da bude od koristi Jehovinim svedocima ta knjiga?

Izraelci su bili u pustinji oko 40 godina kada im se sada Mojsije obratio. Delimično ponovo govori o imenovanju sudija koji mu pomažu. Navodi rđav izveštaj deset uhoda koji je doveo do pobune i lutanja po pustinji. Podseća na pobede koje je Bog omogućio. Mojsije upozorava na pravljenje idola i podvlači to izjavljujući: „Jer je Jehova, Bog tvoj, oganj koji proždire, Bog koji zahteva isključivo predanje“. (NS). Ove reči dolaze posle opomene da slušaju Jehovu (5. Mojsijeva 1:1—4:49).

U drugom govoru, kao prvo, izlaže Mojsije malo na drugačiji način deset zapovesti i govori o davanju Zakona. Naglašava da treba ljubiti Jehovu svim srcem, svom dušom i svom snagom. Ističe se da treba poučavati decu. Sedam hananskih nacija, zajedno sa svojim predmetima za krivo obožavanje, osuđeno je na propast. Izraelcima se govori da nisu bili izabrani zbog njihove pravednosti, nego zato što je Jehova veran svom savezu. U Obećanoj zemlji moraju da ostanu poslušni i ne smeju da zaborave Boga. Ponavljaju se slučajevi neposlušnosti i pokazuje se da su bitni faktori: iskrena ljubav prema Bogu i strah od njega. Pred Izraelce se stavljaju blagoslovi i prokletstva, ali ih se podstiče na poslušnost prema Bogu (5. Mojsijeva 5:1—11:32).

Zatim se citiraju zakoni koji se tiču života u Obećanoj zemlji. Među njima nalaze se propisi o uništavanju tragova nečiste religije, o konzumiranju mesa i postupku sa krvi, o načinu postupanja sa lažnim prorocima i otpadom, čistom i nečistom hranom i desetku. Pružaju se detalji o opraštanju dugova, ropstvu i prvinama kod životinja. Razmatraju se tri godišnja praznika, kao i izvesne pravne stvari i zakoni za kraljeve i Levite. Posle upozorenja na spiritizam, proriče se da će doći prorok sličan Mojsiju (5. Mojsijeva 12:18—22).

Između ostalih spomenutih uredaba nalaze se uredbe o gradovima utočišta, oslobođenju od vojske, čišćenju od krivice za prolivenu krv, stupanju u brak sa zarobljenim ženama, pravu prvorodstva, buntovnim sinovima, poštovanju tuđe svojine i tuđeg života, seksualnim pitanjima i o nečijoj nepodobnosti da bude član skupštine. U druge zakone spadaju još zakoni o postupanju sa robovima, plaćanju kamate i zavetima. Na kraju  tog govora spominju se još uredbe u vezi razvoda braka, zajmova, ljubaznosti prema siročadi i udovicama, leviratskog braka, tačnog merenja, prinošenja prvih plodova i davanja desetka (5. Mojsijeva 19:1—26:19).

Mojsije počinje svoj treći govor uputstvima o pisanju Zakona na velikom kamenju. Blagoslovi treba da se izriču sa brda Gerisima, a prokletstva sa brda Evala. Zatim se blagoslovi, za poslušnost prema Božjim zapovestima, stavljaju nasuprot prokletstvima za neposlušnost (5. Mojsijeva 27:1— 28:68).

U vezi sa četvrtim Mojsijevim govorom stoji i obnova saveza između Jehove i Izraelaca. Mojsije priča kako se Bog brinuo za njih u pustinji. Upozorava ih na neposlušnost i podvlači Jehovinu milost. Na kraju ih stavlja pred izbor: život ili smrt. Izraelci mogu da žive ’ljubeći Jehovu, slušajući glas njegov i prianjajući uz njega’ (5. Mojsijeva 29:1—30:20);

Mojsije pobuđuje Izraelce da budu hrabri kada budu ulazili u obećanu zemlju, jer Jehova hodi sa njima. Posle određivanja Isusa Navina za vođu usleđuje proročanstvo o buntovnosti Izraela. Mojsije u pesmi zatim veliča Jehovu, proriče nevolje usled nevernosti Izraelove, ali završava uverenjem u Božju osvetu, spojivši ga uzvikom: „Radujte se, nacije, sa njegovim narodom“. Mojsije dodeljuje poslednje blagoslove, zatim se tom 120—godišnjem proroku pruža prilika da vidi obećanu zemlju, nakon čega umire i biva pokopan od Jehove na neodređeno mesto (5. Mojsijeva 31:1—34:12).

Gore navedeni kratki podaci podstiču možda tvoj duhovni apetit. Ali, dok čitaš 5. Mojsijevu, mogu se pojaviti značajna pitanja. Evo nekih pitanja koje naslućujemo, kao i odgovora na njih.

Mojsijev prvi govor

• 4:15—24 — Da li ove reči protiv pravljenja likova znače da je neispravno praviti fotografije pojedinaca?

U ovim stavcima se zabranjuje pravljenje likova za krivo obožavanje. Ali, Izraelcima nije bilo zabranjeno da prave likove u druge svrhe. Na primer, tu su bili od Boga odabrani likovi heruvima na materijalu šatora od sastanka i na poklopcu svetog kovčega. Bilo bi neprikladno dovoditi u vezu sa idolopoklonstvom obično snimanje i izrađivanje fotografija, ako se ne upotrebljavaju namerno u svrhe krive religije. Normalno da nema biblijskog prigovora fotografisanju, slikarstvu i vajarstvu, koja služe u korisne i umetničke svrhe, slikajući osobe ili predmete.

Mojsijev drugi govor

• 6:6—9 — Da li treba doslovno razumeti zapovest ’priveži Božji zakon na ruku’?

Ove reči ne podupiru običaj nošenja filakterijuma (male kutijice koje sadrže biblijske stavke). Formulisanje reči ukazuje pre na simboličnu primenu (Uporedi sa 2. Mojsijevom 13:9; Pričama Solomunovim 7:2, 3). Nije rečeno da treba na nečemu zapisati zapovest i zatim da to neko nosi ili da se pričvrsti na dovratke i kapije. Izraelci su morali da imaju u vidu Božje zapovesti svugde, bilo da su bili kod kuće, na putu ili blizu gradskih kapija, gde su starešine rešavale pravne slučajeve. Trebalo je da zadrže Božji zakon u srcima, poučavaju svoju decu po njemu i pokažu svojim postupcima (kako je izraženo, rukama) da ga se drže. Ljudi su morali javno da se identifikuju kao oni koji podupiru Jehovin zakon, maltene kao da im je bio zapisan među očima da ga svi vide. Tako isto, i danas Jehovini svedoci nastoje da se dokažu kao Božje poslušne sluge. Srce ih nagoni da slušaju njegovu reč i pune misli onim što je istinito, od ozbiljnog interesa, pravedno, ljubazno, puno vrlina i vredno hvale. Trude se na svaki način da pokažu da su uvek pred njima Jehovine zapovesti (Filipljanima 4:8; Kološanima 3:23).

• 8:3, 4 — Znači li to samo da je zaliha odeće bila popunjena?

Snabdevanje manom bilo je neprestano čudo. Tako je bilo i sa činjenicom da se odeća nije pohabala i da im noge nisu oticale za 40 godina u pustinji. Da se zaliha odeće obnavljala samo normalnim putem, ne bi bilo nikakvo čudo. Ne bi bilo nikakvih teškoća koristiti se istom odećom tokom svih tih godina, jer bi se dečija odeća mogla prekrojiti za mlađu decu, a garderobu od umrlih mogli bi nositi drugi. Pošto je broj Izraelaca bio otprilike isti na kraju lutanja po pustinji kao na početku, prvobitna zaliha odeće bila bi upravo dovoljna za 40 godina (4. Mojsijeva 2:32; 26:51).

•  14:21 — Pošto Izraelci nisu smeli jesti ’ništa što crkne’, zašto su mogli dati pridošlici ili prodati strancu?

Jehova je, kao vrhovni zakonodavac, imao pravo da postavi samo Izraelcima izvesna ograničenja. Oni su mu bili „sveti narod“. Drugi narodi nisu poštovali zabranu jela uginule životinje. Nije bila nikakva nepravda dati lešinu iz koje nije iscurela krv pridošlici ili prodati je strancu, jer Izraelci nisu predstavljali pogrešno, stvari i primalac ili kupac činio je to dobrovoljno. Možda treba još dodati da su reči iz 5. Mojsijeve 14:21 u skladu sa rečima iz 3. Mojsijeve 17:10, gde se zabranjuje pridošlici da jede krv. Pridošlica koji je bio prozelit nije smeo da jede krv, ali ta zabrana nije važila za pridošlicu koji nije bio prozelit u potpunosti. Takva osoba je, mogla da upotrebi lešinu iz koje nije iscurela krv i koja je bila nečista za vernog Izraelca ili prozelita.

• 17:5—7 — Zašto se zahtevalo da svedoci najpre dignu ruku na osobu osuđenu na smrt?

Trebalo je da svako u Izraelu bude revnostan za pravo obožavanje i da se brine da organizacija ostane čista i da se ne nanese sramota Jehovinom imenu. Svedoci su morali da pokažu tu revnost preuzimajući vođstvo u izvršavanju osude (Uporedi sa 4. Mojsijevom 25:6—9; 5. Mojsijeva 13:6—11). Naravno, jedno; je bilo svedočiti protiv koga, a sasvim drugo pogubiti ga. To je trebalo navesti svedoka da brižljivo razmisli kada svedoči, i samo bi zla osoba lažno svedočila iako je znala da će biti prva koja će poslati u smrt optuženog čoveka ili ženu. Jehovini svedoci mogu primeniti ta načela time što će biti revnosni za čistoću u skupštini, ali i brižljivi kod iznošenja istinitih dokaza. Svako od nas mora, na kraju, da odgovara pred vrhovnim sudijom, Jehovom (Matej 12:36, 37).

• 22:5 — Je li ispravno da žena nosi pantalone, s obzirom na ovu zabranu?

Očigledna svrha tog zakona bila je u tome da spreči zloupotrebu seksa i konfuziju što se tiče polnog identiteta. Po izgledu i odeći, obično želi da izgleda muškarac kao muškarac, a žena kao žena. Ako bi neki Izraelac postupio suprotno tom unutrašnjem osećaju za prikladnost, moglo bi to dovesti do homoseksualnosti. Mada su i muškarci i žene tada nosili odeću poput odora, postojala je razlika između muške i ženske odore. Tako i danas u nekim predelima zemlje nose i muškarci i žene pantalone, pa ipak postoji razlika u stilu za svaki pol. Načelo u ovom stavku ne zabranjuje hrišćanskim ženama da nose ponekad pantalone, kao na primer, kada rade oko kuće ili na imanju. I po lokalnim običajima i potrebama, pantalone mogu da budu veoma poželjan deo garderobe u veoma hladnim predelima. U Bibliji se savetuje ženama da se ’u veoma urednoj odeći, ukrašavaju skromnošću i zdravim razumom’ (1. Timoteju 2:9, 10).

• 24:6 — Da li bi moglo biti uzimanje u zalog donjeg ili gornjeg žrvnja kao uzimanje u zalog same duše?

Tada se pekao hleb obično svakog dana i često je trebalo mleti žito u brašno. Dakle, svakodnevni hleb porodice zavisio je od gornjeg ili donjeg žrvnja. Uzeti u zalog jedan od njih značilo bi lišiti porodicu njenog svakodnevnog hleba i svelo bi se na uzimanje „duše“ ili „sredstava za život“ u zalog.

Poslednji govori, pesma i blagoslov

• 32:39 — Kako može biti da nema bogova zajedno sa Jehovom kada u Jovanu 1:1 piše da je ’Reč bila kod Boga i bila neki bog’?

Ovi stavci govore o potpuno različitim stvarima. U 5. Mojsijevoj 32:39 hoće da se kaže da lažni bogovi ne učestvuju sa pravim Bogom, Jehovom, u njegovim delima spasenja. Oni nisu u stanju da izbave svoje obožavaoce iz nesreće, i takvi bogovi nisu učestvovali nikada sa Jehovom u bilo čemu što je on radio. Mada je „Reč“ neki bog ili moćan, ona se ne protivi Jehovi i ne ponaša se kao njegov rival, kao što je to bio slučaj sa lažnim bogovima (5. Mojsijeva 32:12, 37, 38).

• 33:1—29 — Zašto Simeon nije spomenut u ovom blagoslovu?

Simeon i Levije su zajednički učestvovali u jednom svirepom delu i premda su dobili delove u Izraelu, nisu bili kao ostala plemena. Levijevci su dobili 48 gradova širom zemlje, dok je Simeonov deo bio uključen unutar teritorije Judine (1. Mojsijeva 34:13—31; 49:5—7; Isus Navin 19:9; 21:41, 42). Dakle, kada je Mojsije obratio pažnju Judi, znao je dobro da je Simeonov deo spojen sa Judinim. Štaviše, Simeonovo pleme je bilo pod opštim blagoslovom: „Blago tebi, Izraelu! Ko je kao ti, narod koji uživa spasenje u Jehovi“? (5. Mojsijeva 33:29).

Od trajne pomoći vernim slugama

5. Mojsijeva je od trajne koristi Jehovinim slugama, i mi možemo izvući iz nje korisne  pouke. Na primer: za vreme upada u Hanan, Isus Navin je bezuslovno sledio savet sada zapisan u ovoj knjizi. Tako i mi treba spremno da prihvatimo božansko vođstvo (5. Mojsijeva 20:15—18; 21:23; Isus Navin 8:24—29). Isus Hrist je citirao iz 5. Mojsijeve i pri tome uspešno odolevao sotoni. Mi priznajemo, kao Isus, da čovek živi od reči Jehovinih, da ne smemo Boga da stavljamo na probu i da moramo samo njemu prinositi

svetu službu (Matej 4:1—11; 5. Mojsijeva 5:9; 6:13, 16; 8:3).

Ova knjiga označava Jehovu kao Boga koji zahteva isključivo predanje (5. Mojsijeva 4:24; 6:15). Takođe izjavljuje: „Zato ljubi Jehovu, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svom snagom svojom“ (5. Mojsijeva 6:5, NS). U suštini, 5. Mojsijeva nas podstiče da služimo verno Jehovi. Zato, prinosimo mu svetu službu sa iskrenom radošću.