Odbijajući ’život od mača’ — zaštita

„VRATI svoj mač na njegovo mesto“! Ovu odlučnu zapovest je Isus dao u vreme kada je izgledalo da je upotreba sile logičan izbor. Pred Isusom je stajala ’gomila ljudi sa mačevima i batinama’, tražeći da

ga uhapse i podlože izopačenom suđenju. Jedan Isusov učenik je izvukao mač i hteo da ga zaštiti putem sile. Da li bi ga za to okrivio?

Međutim, Isus nije hteo da ima udela u takvom nasilju. Zapovedio je Petru da odstrani oružje i objasnio: „Jer svi koji se maše za mač — od mača će poginuti. Ili misliš  da ne mogu da zamolim svog Oca da mi odmah pošalje više od dvanaest legija anđela“? (Matej 26:47, 52, 53, NS).

I danas se hrišćani uzdržavaju da se uzdaju u oružje kao što su pištolji i noževi — čak u ova opasna, ’kritična vremena sa kojima se teško izlazi na kraj’ (2. Timoteju 3:1). Oni ozbiljno uzimaju zapovest iz Biblije da ’prekuju mačeve u plugove’ i ne traže da nanesu zlo svojim bližnjima (Isaija 2:4). Oni ne nose oružje u cilju samoodbrane i ne pribegavaju nasilju, nego pokušavaju da razumno razgovaraju sa onima koji hoće da im nanesu zlo. „Ako je mogućno, koliko od vas zavisi, budite miroljubivi sa svima ljudima“ (Rimljanima 12:18, NS). Ali, nije uvek lako odbiti ’život od mača’. Mogu nastati situacije koje će staviti na tešku želju nekog hrišćanina ’da bude miroljubiv sa svim ljudima’.

Tako se dogodilo pre nekoliko godina u jednoj afričkoj zemlji. Došlo je do borbe za vlast unutar zemlje. Rasplamsao se građanski rat, uz veoma raširene napade gerilaca. Građani su zato bili prisiljeni da stupe u snage bezbednosti. S druge strane, zemljaci su na neke vršili ogroman pritisak da se pridruže gerilcima. Građani su se našli ponekad u tesnacu između gerilaca i vladinih vojnika koji su postupali brutalno sa svakim koji bi pomagao gerilcima.

Nasilje je zahvatilo zemlju. Jedan bračni par — pioniri sećaju se da je opasnost od napada bila tako bliska da bi stavljali svoje torbe sa knjigama, kada bi se vozili automobilom u službu propovedanja, između sebe i vrata automobila, u visini grudi, i tako se štitili od puščanih zrna. Nisu bili povređeni. Međutim, jedan stariji bračni par koga su oni posećivali nije tako dobro prošao. Muž je bio ubijen. Drugoj porodici koju su oni posećivali gerilci su spalili kuću i sve u njoj. (Ta porodica je kasnije pisala i zatražila knjigu od Udruženja Kule stražare, sa prikladnim naslovom Pravi mir i sigurnost — odakle ih očekivati?).

U takvoj atmosferi opterećenoj emocijama nije čudno da mnogi požele da preduzmu agresivne korake u cilju zaštite. „Treba li ko da stoji mirno i dopusti da njega i njegovu porodicu drugi ubijaju“? — razmišljali su tako neki. Mnogi su počeli da nose oružje. Pa i Jehovini svedoci u toj ratom rastrganoj zemlji razmišljali su šta da rade.

Suočiti se s pretnjom zatvora

Jehovini svedoci su, sve u svemu, došli do jedinstvenog zaključka ostati potpuno neutralni u građanskom ratu i odustati od nošenja opasnog oružja. Ali zar ta odluka nije bila nepraktična — opasna? Njihova iskustva naglašavaju ispravnost njihove odluke.

Jedan mladi čovek po imenu Toni služio je ranije u vojsci. Ali, kada je kasnije postao hrišćanin, zaključio je da mu savest više ne dozvoljava da ’živi od mača’ i nanosi povrede drugim ljudima. Dakle, kada je bio pozvan da odsluži drugi rok, odbio je. Dosuđena mu je kazna. Kratko vreme posle toga bio je ponovo pozvan, i ovog puta je bio kažnjen zatvorom od šest meseci. I treći put je bio pozvan i osuđen na deset meseci zatvora. Međutim, ovog puta se žalio višem sudu protiv presude. Sledeće dve godine je proveo izlazeći i ulazeći u sud i svaki put je pripremao sebe i ženu na rastanak za 10 meseci. „Moja žena i ja smo se u te dve godine oko 13 puta pozdravljali, ali svaki put se dogodilo nešto što je odložilo izvršenje kazne“, komentarisao je.

U međuvremenu, on i njegova žena postali su posebni pioniri i tako je on dobio priznati status propovednika. Ali zakon je i dalje zahtevao da izdrži kaznu od deset meseci. Konačno je dobio pismo u kojem mu se nudilo suspendovanje kazne ako prizna da je kriv. Toni je objasnio: „Rekao sam im da to ne mogu priznati, jer sam bio nevin“. Pripremio se da ide u zatvor. Na svoje iznenađenje, dobio je još jedno pismo u kojem je pisalo da su sudije vrhovnog suda analizirale taj slučaj i odbacile ga kao običnu formalnost! Toni je osetio da je blagosloven zato što je odbio da ’živi od mača’.

 Međutim, mnogi hrišćani su bili podvrgnuti naizgled beskrajnom nizu zatvorskih kazni. Čim bi izašli iz zatvora dobijali bi poziv za vojsku, i tako bi opet počeo krug suđenja na sudu i zatvora. Zamisli koliko je to bilo teško za oženjene ljude sa decom! Pa ipak, koji su očuvali svoju neutralnost nisu bili samo zaštićeni od nasilja brutalnog građanskog rata, nego su bili u stanju da ’sačuvaju čistu savest’ pred Jehovom (1. Petrova 3:16).

Zaštititi porodicu — bez oružja!

Porodični čovek po imenu Vil odbio je da učestvuje u nasilju. Za njega je to bio blagoslov. On, njegova žena i petoro dece posedovali su imanje, udaljeno 64 km od grada. Porodica se izlagala velikoj opasnosti kada je putovala u grad na sastanke i radi drugih poslova. Izgledalo je primamljivo da se osloni na vatreno oružje u cilju zaštite. Ali, Vil je već doživeo blagoslove oslanjajući se na Jehovu. Godinama ranije bio je veoma uspešan odgajivač duvana. Kada je saznao sa stranica Kule stražare da nije ispravno. od hrišćanina da se bavi takvim poslom, preduzeo je smeli korak i počeo da gaji druge useve. Ljudi u toj okolini bili su zaprepašćeni zbog njegove naizgled lude odluke. Međutim, lepo vreme — čak i za vreme slabih sezona — pomoglo mu je da uspe u svom novom poduhvatu. Meštani su bili iznenađeni. I Vil i njegova porodica doživeli su iz prve ruke Božje obećanje da neće ’napustiti ili odstupiti’ od svojih slugu (Jevrejima 13:5).

Kad je rat počeo, Vil se suočio sa drugom kušnjom. Radilo se o njegovoj hrišćanskoj čistoći. Ojačan svojim ranijim iskustvom, odlučio je da ne pribegne nošenju puške. Umesto toga, odlučio je da uzme u gradu kuću u zakup za svoju ženu i decu. Sada su škola i sala za hrišćanske sastanke u toku nedelje bile blizu i oni više nisu morali da prevaljuju svaki dan 177 km putujući kroz opasno područje.

Jedne noći, kada nisu bili kod kuće, upala je grupa gerilaca u njihovu kuću na imanju i pokrala neke stvari. Međutim, na veliko iznenađenje, nisu spalili kuću niti ozbiljno oštetili imovinu. Zašto to nisu učinili? Gerilci su rekli Vilovim radnicima na imanju da znaju da je „šef Vil“ Jehovin svedok i da je dobar čovek, koji pošteno postupa sa svojim radnicima! Koliko je mnogo snažniji bio njegov dobar glas kao hrišćanina nego oslonac na opasno oružje!

Pravi izvor zaštite

Iskustva kao ova ističu činjenicu da Jehova blagosilja one koji se drže hrišćanske neutralnosti i odbijaju da ’žive od mača’. Doduše, Jehova dopušta ponekad da neki njegov sluga umre. Recimo, u toj zemlji je bio ubijen jedan pokrajinski nadglednik. Ali ipak je bolje umreti i osloniti se potpuno na Jehovu nego dopustiti da strah od ljudi upravlja našim životnim pravcem (Matej 10:28). Ova vremena nasilja ne treba da nas navedu da „živimo od mača“ ili se oslanjamo na bilo kakvo opasno; oružje radi izbavljenja. Biblija nas uverava: „Strah od ljudi postavlja zamku, ali je zaštićen ko se uzda u Jehovu“ (Priče Solomunove 29:25, NS).

[Istaknuti tekst na 28. strani]

Hrišćani uzimaju ozbiljno zapovest iz Biblije da ’prekuju mačeve u plugove’.

[Istaknuti tekst na 29. strani]

„Ako je moguće, koliko od vas zavisi, budite miroljubivi sa svima“