Nečovečnost ljudi prema drugim ljudima

MESTO događaja: zemlja u zapadnoj Africi, 1961. Vojna policija sa uperenim bajonetima iznenada prekida jedan miran sastanak hrišćana, Prisutnim muškarcima stavljaju lisice na ruke i zatim ih tuku tako brutalno da od njih ostaju „skoro samo bezlična gomila mesa“. Voditelj sastanka dobija toliko mnogo udaraca batinom, da 90 dana pljuje krv. Policija očekuje da će ti muškarci umreti.

„Nečovečnost ljudi prema drugim ljudima“ jeste strašna tema koja se uvek ponavlja u istoriji. Drevni Asirci su ubijali svoje ratne zarobljenike tako što su ih nabijali na kolac koji im je prolazio kroz

trbuh do grudnog koša. Rimljani su na svojstveni način upotrebljavali kolac: najpre su bičevali svoje žrtve tako da im je često meso visilo od kostiju, te ih vezivali ili prikucavali za stub i ostavljali ih da umiru polako, u strašnim bolovima.

Sveštenike su često odlikovale zgražavajuća bezosećajnost i svirepost. Meksički Azteki prinosili su ljudske žrtve svom bogu Huicilopohtliu pri čemu su čupali srce iz živog tela žrtve. U 16. veku pokorio je Azteke Španac Hernan Kortez. Da li je bila bolja njegova religija? Španska inkvizicija je držala u to vreme strašne komore za mučenje i spaljivala „jeretike“ na lomačama. Na jednoj spravi za mučenje rastezali su žrtvu tako dugo dok joj nisu iskočili udovi iz zglobova. Druge metode su bile još groznije — ali dosta o tome.

„Ali, to pripada prošlosti“, neki misle. „Ljudi su danas humaniji i civilizovaniji“. Da li je to tako?

Tortura nije nikako zastarela. Tačno je da su prestala strašna javna spaljivanja žrtava na lomačama, u kojima su uživale sadističke, neosetljive narodne mase i sveštenstvo. Pa ipak, u tajnosti zatvorskih ćelija još uvek se, redovno i često, vrši tortura — uz veoma rafinirane metode tako da ne ostaje ni traga dokaza za to. Iz jedne južnoameričke države izjavila je žrtva, koja je bila podvrgnuta električnim udarima: „Stalno misliš da ti komadaju meso. Ali ga ne komadaju. . . . Ne ostavljaju za sobom čak ni jednu modricu“.

U jednom novinskom izveštaju tvrdi se da su mnoge zemlje „poznate po tome što se u njima politički zatvorenici muče dok ne umru“. U tom izveštaju nastavlja se: „Takođe su ljudi, posle hapšenja, zauvek ’nestali’ — nisu bili više nikada viđeni. Komisija za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama optužila je za „ugnjetavanje i tiraniju“ preko 100 država članica OUN—a.

Uvek iznova je dolazilo do pokolja u 20. veku. Godine 1915/16 deportovala je jedna armija napadača veći deo življa Armenije i pri toj operaciji bilo je milion Armenaca pobijeno. Usled revolucije u Rusiji umrlo je otprilike 14 miliona civila od 1914. do 1926. U Kini je moralo, od 1949. do 1958, da  napusti život između 15 i 30 miliona ljudi u „političkoj kampanji likvidovanja ne poželjnih“. Tokom mnogo vekova dolazilo je do pokolja Jevreja, ali nijedan nije bio tako hladnokrvan ili u tolikoj meri kao pokolj šest miliona Jevreja pod Hitlerovim režimom.

Međutim, pored greha u obliku aktivnih prestupa, čine se i gresi propuštanja pružanja pomoći. Nečovečnost može doći do izražaja i na taj način što namerno previdimo čoveka koji se nalazi u nevolji. Nedavno je proveden test u Južnoj Africi. Žena je legla na ivicu auto puta pored svog automobila i ostala tako nepomična. Tim testom htelo se utvrditi da li će se neko zaustaviti i priskočiti joj u pomoć. Za dva dana niko se nije zaustavio.

Nečovečnost pojavljuje se i u zemljama gde ima hrane na pretek. Šta se dešava sa tim viškom? Dobar deo se uništava. Međutim, istovremeno umire, i to dnevno, oko 40.000 dece usled neuhranjenosti i zaraznih oboljenja, kako to proizilazi iz izveštaja OUN—a za 1982. godinu!

„Nečovečnost ljudi prema drugim ljudima“ zadržala se do našeg „prosvećenog“ doba. Ali, kako je to sve počelo? Može li iko da zaustavi nečovečnost?