Da li moraju svi pravi hrišćani da budu Božje sluge?
Da li moraju svi pravi hrišćani da budu Božje sluge?
„A sve je od Boga koji nas je preko Hrista izmirio sa sobom i dao nam službu pomirenja“ (2. Korinćanima 5:18, NS).
1. Šta se može reći za svešteničku klasu u skupštini u Pavlovim danima?
NIJE bilo razlike između sveštenika i laika (u danima apostola Pavla), jer nije bilo svešteničke klase“. Ovom iznenađujućom izjavom, koja se pojavila u londonskom Tajmsu, skreće se pažnja na jednu osnovnu istinu o prvim hrišćanima. Tada nije bilo podele na sveštenike i laike. Da li to znači da hrišćanska skupština nije imala nikakvo vidljivo vođstvo? I da nije bilo ni u kom smislu Božjih slugu?
2. Koja vrsta vođstva je postojala u ranoj skupštini (Filipljanima 1:1)?
2 Nešto posle Duhova 33. n.e., kada je broj pomazanih hrišćana porastao na hiljade, bilo je nužno da se postave u svakoj skupštini sposobni muškarci koji će služiti kao. nadglednici i sluge pomoćnici, Ali oni nisu formirali svešteničku klasu. Njihovo imenovanje nije zavisilo od završenog fakulteta ili seminara. Nisu bili plaćeni za svoje službe. To su bili ponizni muškarci koji su ispunjavali određene preduslove u duhovnom pogledu i bili imenovani duhom svetim da se brinu o stadu. Da li su bili oni jedini koji su propovedali ’dobru vest o Carstvu’? Da li su bili jedine sluge Božje u skupštini? (Matej 24:14; Dela apostolska 20:17, 28; 1. Petrova 5:1—3; 1. Timoteju 3:1—10).
3, 4. Ko je, po rečima Pavlovim, imao udela u hrišćanskoj službi Bogu?
3 Odgovore na ova pitanja nalazimo u savetu koji je Pavle napisao u pismIma hrišćanima u Korintu, Zapazimo uvodne reči u njegovom drugom pismu: „Pavle . . . skupštini Božjoj u Korintu sa svima svetima koji su u svoj Ahaji“. Nema sumnje da je pisao celoj grupi pomazanih hrišćana u Korintu i Ahaji, a ne samo onima koji su preuzeli vođstvo. Zato se odnose na „sve svete“ njegove reči o hrišćanskoj službi Bogu. Pavle je pošao od svoje i Timotejeve delatnosti kada je pisao: „Zato imajući ovu službu po milosti koja nam je ukazana, ne posustajemo“. A sve je od Boga koji nas je preko Hrista izmirio sa sobom i dao nam službu pomirenja . . . Mi smo, dakle, poslanici umesto Hrista, kao da Bog usrdno moli preko nas“. „Ne dajmo ni u čemu nikakvog povoda za spoticanje, da se ne bi našoj službi prigovorilo, već preporučujemo sebe u svemu kao Božje sluge: istrajnošću u mnogome“ (2. Korinćanima 1:1; 4:1; 5:18—20; 6:3, 4, NS).
4 Iz ovih reči proizilazi da svaki pomazani hrišćanin mora da bude Božji sluga i poslalnik umesto Hrista. Zašto? Zato što je svet, usled greha, ’otuđen od života koji pripada Bogu’ i potrebna mu je služba pomirenja da bi poslušni i lojalni ljudi iz svih naroda mogli biti u dobrom odnosu sa Suverenim Gospodom Jehovom, preko Hrista (Efescima 4:18; Rimljanima 5:1, 2).
5, 6. Kako je potvrdio Pavle to stanovište u svom pismu Rimljanima?
5 Pavle je pisao skupštini u Rimu: „Nego šta ona (Božja reč) govori? ’Blizu ti je reč, u tvojim ustima i u tvom srcu’, to jest ’reč’ vere koju mi propovedamo. Ako, dakle, javno objavljuješ tu ’reč u svojim ustima’, da je Isus Gospod, i veruje u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, biće spasen. Jer, srcem se veruje za pravednost, a ustima se daje javno priznanje za spasenje“ (Rimljanima 10:8—10, NS).
6 Da li je Pavle uputio ove reči nekolicini izabranih? Njegove uvodne reči pokazuju nešto drugo jer je pisao: „Svima u Rimu koje Bog ljubi“. Još je rekao: „Prvo zahvaljujem svome Bogu kroz Isusa Hrista za sve vas, što se o vašoj veri govori po svemu svetu“. Jasno je da je Pavlu uputio celoj skupštini svoj savet i svoja ohrabrenja, uključujući i 10. glavu. Svima se pružila prednost da daju javno priznanje. Da, on je potkrepio svoj argumenat sledećim rečima: „Kako će, dakle, prizvati onoga u koga nisu poverovali? A kako će verovati u onoga za koga nisu čuli? Kako će pak čuti bez propovednika? I kako će propovedati, ako nisu poslani? Kao što je napisano: ’Kako su ljupke noge onih koji objavljuju dobru vest o dobrim stvarima! ’ (Rimljanima 1:7, 8; 10:14, 15).
7. U čemu se razlikuje pravo hrišćanstvo od ostalih religija (Luka 19:36—40)?
7 To veoma ohrabruje sve pomazane hrišćane! Znači da bi trebalo da se svi oni raduju što objavljuju drugima vest o spasenju koje će prouzrokovati Kraljevstvo. Da, slikovito govoreći, njihove noge mogu i treba da budu „ljupke“ u Božjim očima. Zašto? Zato što pravo hrišćanstvo nije nikakva egocentrična religija koja se odlikuje samozadovoljstvom, povučenošću i zavetima na ćutanje, nego ono promiče aktivnu hrišćansku službu Bogu koja se ispoljava u rečima, i delima. Koliko je Pavle bio toga svestan može da se vidi iz jednog njegovog uzvika: „Teško meni ako ne objavljujem dobru vest!“ (1. Korinćanima 9:16, NS; Isaija 52:7).
8. Koja se važna pitanja tiču sada mnogih?
8 A kako stoji stvar sa milionima pravih hrišćana koji nisu pomazani svetim duhom i koji se nadaju večnom životu na Zemlji, a ne na nebu? Da li moraju i oni da budu Božje sluge? (Psalam 37:29; 2. Petrova 3:13).
Jesu li članovi „velikog mnoštva“ Božje sluge?
9. U kojoj delatnosti učestvuju članovi „velikog mnoštva“?
9 U Otkrivenju nalazimo odgovor na ta pitanja. Na primer, nakon što je opisao viziju u kojoj je video pomazanu skupštinu od 144 000, Jovan kaže: „Potom videh, i gle, veliko mnoštvo koje niko nije mogao izbrojati, iz svake nacije, plemena, naroda i jezika gde stoje pred prestolom i pred Jagnjetom, obučeni u bele dugačke haljine, sa palminim grančicama u rukama. I viču neprestano snažnim glasom govoreći: ’Spasenje dugujemo Bogu svome, koji sedi na prestolu, i Jagnjetu’. Ti koji se sada sakupljaju da prežive veliku nevolju sigurno ne kriju da su hrišćani, „Snažnim glasom“ objavljuju odakle dolazi njihovo spasenje. Kako to čine? Između ostalog, tako što pomažu ostatku pomazanih u ispunjavanju drugih važnih proročanstava i zapovesti u vezi Božje službe (Otkrivenje 7:9, 10, 14, NS).
10, 11. a) Koju zapovest je Isus dao svojim sledbenicima pre svog uzašašća u nebo? b) Koje proročanstvo mora da se ispuni u naše vreme?
10 Ovo bezbrojno mnoštvo, recimo, igra važnu ulogu pri izvršenju Isusove zapovesti u vezi propovedanja i poučavanja, koju je dao u Galileji svojim vernim učenicima. Tom prilikom je Isus rekao: „Meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite učenicima ljude iz svih naroda, krsteći, ih u ime Oca i Sina i svetoga duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio“. Ovaj nalog nije dobilo neko izabrano sveštenstvo nego svi hrišćani (Matej 28:18—20, NS; 1. Korinćanima 15:6).
11 Isusova zapovest je takođe tesno vezana za proročanstvo o ’svršetku poretka’, koje je Isus izrekao: „I ova dobra vest o kraljevstvu propovedaće se po čitavoj nastanjenoj zemlji za svedočanstvo svima narodima; i tada će doći kraj“. Kako se pristupilo tom izazovnom zadatku — propovedati poruku o Kraljevstvu širom sveta u okviru jedne generacije? Ti hrišćani, kojih ima nekoliko hiljada i čiji broj stalno opada, sigurno ne bi mogli sami da izvrše ovo delo kojim se spasavaju životi. Bilo bi to za njih nemoguće (Matej 24:3, 14, NS; Luka 21:32).
12. Šta priznaju danas radosno pomazanici?
12 Pomazani „sunaslednici Hristovi“ radosno priznaju ulogu koju igra „veliko mnoštvo“ Božjih slugu — njih više od dva miliona koji su, za relativno kratko vreme, proširili dobru vest o Carstvu širom sveta. Već u 1930—tim godinama prihvatili su se zadatka mnogi pravi hrišćani da vrše službu Bogu u drugim zemljama i ponudili su se da služe tamo gde je vladala veća potreba. Zahvaljujući samopožrtvovanom primeru te braće i tih sestara — bilo da su pripadali klasi pomazanika ili „drugih ovaca“ — u mnogim zemljama Evrope, Afrike, Azije i američkog kontinenta učvrstilo se delo Kraljevstva (Rimljanima 8:17).
13. a) Na koji način je dao Jehova novi impuls delu od 1943? (Isaija 60:22) b) Koji udeo imaju u misionarskoj delatnosti pripadnici „velikog mnoštva“?
13 Klasa „vernog i razboritog roba“, koju čine pomazani hrišćani, uvidela je potrebu, pre 1943, da osnuje školu za misionare, gde bi se hrišćanske sluge Božje dodatno školovale i obučavale da bi mogle u mnogim zemljama da započnu i ubrzaju delo propovedanja. Od otvaranja škole Galad („Galad“ znači na hebrejskom „gomila svedočanstava“), godine 1943. pa do 4. marta 1984, i školovalo se oko 6100 misionara koji su uglavnom bili poslati u inostrana područja širom sveta. Samo 292 (4,8 posto) apsolventa škole Galad izjasnila su se kao članovi klase pomazanika, tako da je, dakle, većina tih posebno školovanih Božjih sluga pripadala „velikom mnoštvu“. Kao i ostali svedoci širom sveta, prihvatili su hrišćansku službu Bogu kao bitni deo njegovog hrišćanskog života kada su se predali Jehovi preko Isusa Hrista (Matej 24:45—47; Jevrejima 10:7).
Poziv — na čemu zasnovan?
14, 15. Na čemu počiva hrišćansku poziv na službu Bogu (Matej 22:37—40).
14 Da li to znači da je Bog hrišćane lično pozvao da mu služe? Tačno je da neki u takozvanom hrišćanstvu predstavljaju svoj „poziv“ kao jedno veoma emocionalno iskustvo, kao da je direktno Bog pozvao da mu služe. Ali, da li se hrišćanska služba Bogu uglavnom zasniva na nečemu što je tako nepostojano, kao što je osećanje?
15 Na čemu počiva sveta služba Bogu po rečima apostola Pavla? On je pisao: „Zaklinjem vas stoga, braćo, smilovanjima Božjim da svoja telesa prinesete kao žrtvu živu, svetu i prihvatljivu Bogu, da to bude sveta služba po razumu vašem („da to bude vaša umna služba Bogu“, dr Čarnić). Da, na razumu se zasniva sveta služba Bogu. Zašto? Zato što nečije predanje Jehovi i ličan odnos prema njemu počivaju na poznanju pravog Boga. Otuda poziv jednog hrišćanina da služi Bogu — iako po sebi radosno iskustvo — ne predstavlja jednostavno rezultat emocionalne reakcije. Taj poziv ima za podlogu čvrstu motivaciju; ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjemu (Rimljanima 12:1, NS; Jovan 17:3).
16. Da li obavljanje nekog svetskog posla puno radno vreme isključuje osobu da bude Božji sluga (Dela apostolska 18:1—5)?
16 Ali, možda se pitaš: da li su prvi hrišćani bili isto Božje sluge čak i kada su puno vreme radili na nekom svetskom radnom mestu ili kao domaćice u kući? Da. Možda su mogli samo jedan deo svog vremena da provedu u hrišćanskoj službi Bogu, propovedajući i poučavajući, ali to je bio ipak njihov glavni životni cilj. Znali su da moraju kao pravi učenici Hristovi da ’zasvetle svojom svetlošću’. U stvari, oni su bili Božje sluge koje su bile zaposlene i to davno pre no što se pojavio u hrišćanstvu pokret sveštenika radnika (Matej 5:16, 1. Petrova 2:9).
Dokaz njihove službe
17, 18. a) Koje je temeljno načelo postavio Isus u pogledu pravih hrišćana? b) U čemu se sastoji prava preporuka Božjeg sluge?
17 Kako dokazuju Jehovini svedoci da su sluge Božje kada nemaju nikakvu diplomu ili akademsku titulu? Pa kako su dokazali prvi hrišćani da su Božje sluge? Sam Hrist je postavio načelo: „Svako dobro drvo rađa dobre plodove“. Hrišćanske sluge Božje treba da donose ’dobre plodove’ a tu spada i učestvovanje u delu pravljenja učenika (Matej 7:17).
18 Apostol Pavle je objasnio to na sledeći način: „Počinjemo li opet da preporučujemo sami sebi? Ili su nam možda potrebne — kao nekima — pismene preporuke za vas ili od vas? Vi ste naše pismo, upisano u našim srcima, koje poznaju i čitaju svi ljudi. Očigledno je da ste vi pismo Hristovo, napisano preko nas kao slugu, upisano ne mastilom već duhom Boga živoga, ne na kamenim pločama, nego na pločama telesnim — na srcima“. Kako se obavilo to pisanje na srcima? Time što se propovedala reč vere, koja se može uporediti sa! semenom, i usadila u srce. To seme je opet nateralo primaoca da isto drugima propoveda vest o spasenju (2. Korinćanima 3:1—3, NS).
19. Koju neoborivu preporuku imaju Jehovini svedoci kao sluge Božje?
19 Da li imaju Jehovini svedoci dokaz da je ’Hristovo pismo, napisano preko njih kao slugu’? Činjenice govore za sebe. Kada su prihvatili njihovo jedinstveno ime, godine 1931, propovedalo je širom zemlje oko 50 000 svedoka. Izveštaj iz 1983. pokazuje najveći broj od preko 2 652 000 Božjih slugu koji propovedaju dobru vest o Kraljevstvu i koji su udruženi u 46 235 skupština. Danas ima skoro onoliko skupština koliko je bilo Jehovinih svedoka godine 1931. U toku poslednjih decenija bila je istina zaista zapisana na milionima srca — što je nepobitan dokaz za službu Jehovinih svedoka (Isaija 43:10—12).
20. Šta se očekuje danas od nas, kao hrišćanskih sluga Božjih? Koja pitanja ostaju još otvorena?
20 Kao nikada do sada vlada danas preka potreba za hrišćanskim Božjim slugama. Vreme je kratko, a žetva je velika. Zato imamo još više razloga da se dokažemo kao sposobne sluge Božje koje propovedaju i poučavaju na produktivan način. Kako možemo to činiti? Kako možemo biti još delotvornije sluge Božje? Da li su od praktične vrednosti za nas primer Hristov i primeri apostola? (Efescima 5:15, 16; Matej 9:37, 38).
Pitanja za ponavljanje
◻ Otkuda znamo da su svi Hristovi pomazani sledbenici morali da budu sluge Božje?
◻ Kakvu ulogu igra „veliko mnoštvo“ u današnjoj službi Božjoj?
◻ Na čemu počiva hrišćanski poziv na službu Božju?
◻ Koji dokaz za svoju službu imaju Jehovini svedoci?
[Pitanja za razmatranje]
[Slika na 16. strani]
Da li je postojala sveštenička klasa među hrišćanima u vreme apostola?