Zašto želiš održati biblijski govor?

ISUS HRIST je često govorio velikom mnoštvu ljudi, a bio je sigurno uspešan govornik. Kad je Isus završio svoju čuvenu propoved na gori „mnoštvo je bilo zapanjeno njegovim načinom poučavanja“ (Matej 7:28). Sin Božji je nesumnjivo imao samo najbolje motive, a svojim je javnim govorom želeo da proslavi svog nebeskog oca (Uporedi Jovan 12:46—50).

Isusovi sledbenici u prvom veku takođe su širili dobru vest putem javnih govora. Apostol Pavle je običavao „svake subote raspravljati u sinagogi i nastojao pridobiti Židove i Grke“ (Dela apostolska 18:1, 4, ST). Osim toga, savetovao je svom saradniku Timoteju: „Do mog dolaska posvećuj se čitanju, opominjanju i poučavanju“ (1. Timoteju 4:13). Dakle, javno čitanje i javni govori — iz plemenitih poticaja — imali su sigurno mesto među Jehovinim vernim slugama prvog veka.

Ipak, s tim u vezi postoji razlog za opreznost. Kad je Irod odeven u kraljevsko ruho počeo da drži javni govor; skupljeni narod je povikao: „To je glas Božji, a ne čovječiji“! U isti čas anđeo Jehovin je udario Iroda. Zašto? „Jer nije Bogu priznao slavu“ (Dela apostolska 12:21—23).

Potrebno je ispravno gledište

Držanje biblijskih predavanja poželjna je prednost za zrele hrišćanske muževe. Ipak, bilo bi dobro da svaki pojedinac ispita poticaje svog srca (1. Mojsijeva 8:21; Jeremija 17:9). Da li on želi svojim predavanjem da slavi Boga i bude od koristi svojim suhrišćanima i ostalima, ili želi da drži biblijska predavanja zato da bi se istaknuo, ili zato što teži za slavom?

Ispravan poticaj je uočljiv na razne načine. On pomaže predavaču da razume da poseban zadatak da govori s podijuma o Božjim istinama može ispuniti samo uz pomoć Jehovinog duha. Stoga mora govornik imati isto gledište kao apostol Petar koji je rekao: „Ako se ko služi darom govora, neka je svjestan da govori riječi Božje! Ako se ko služi darom služenja neka je svjestan da radi snagom koju Bog daje, da se u svemu hvali Bog po Isusu Kristu“ (1. Petrova 4:11, ST).

Želja da se drži javno predavanje mora da se temelji na ljubavi, pre svega na ljubavi prema Jehovi Bogu, zatim na osećaju potrebe da ima udela u slavljenju njegovog uzvišenog imena. Ali, predavača treba da motiviše i ljubav prema slušaocima, ozbiljna želja da ih pouči i potstakne na „sveto življenje i pobožnost“(2. Petrova 3:11).

Ako je motivisan iskrenom željom da jača veru svojih suhrišćana i ostalih, tada neće upasti u kušnju da ’golica uši’ svojim slušaocima, time što bi im pričao samo ono što bi oni rado slušali (2. Timoteju 4:3). Ozbiljna želja da se jačaju drugi u veri takođe će ga sprečiti da priča viceve ili da kaže nešto samo da bi zabavljao slušaoce i nasmejao ih. On izbegava da upotrebljava kićeni govor ili da iznosi svetsku mudrost da bi uticao na svoju publiku. Naprotiv, ispravan poticaj prema držanju javnih predavanja navodi ga da sledi Pavlov primer, čiji se govor ’sastojao u očitovanju duha i snage, da se vera njegovih slušatelja ne oslanja na ljudsku mudrost, nego na Božju snagu’ (1. Korinćanima 2:3—5).

Tri glavna činioca

Držanje biblijskih predavanja je stvar srca i razuma. Stoga treba predavač da ima ne samo ispravno gledište, nego i ono što govori treba da bude sastavljeno kako treba. To pretpostavlja potrebu da uzme u obzir tri glavna činioca: biblijske stavke, činjenice i logiku.

Kao prvo, predavač treba da misli na to da glavne misli biblijskog predavanja moraju biti poduprte biblijskim stavcima. Zato on mora dobro poznavati temu, treba dobro da zna da pročita biblijske stavke i ispravno ih primenjuje. O Duhovima 33. n ere apostol Petar je nekoliko puta citirao iz Pisma, da bi podupro svoje izjave (Dela apostolska 2:14—41). Stanovnici Verije su utvrdili da se ono što je Pavle rekao zaista temeljilo na Pismu (Dela apostolska 17:10, 11). Apolo je pokazao „na temelju Pisma da je Isus Hrist“ bio onaj dugo očekivani Mesije (Dela apostolska 18:28).

Biblijski temelj javnog predavanja čini naravno dispozicija koju daje Udruženje Kule stražare. Ali, nije naopako koristiti se dodatnim biblijskim stavcima ili paralelnim stavcima, uz pretpostavku da odgovaraju temi i da ih ne bude previše. S tim u vezi predavač mora brižljivo da pazi da drži korak s duhovnim svetlom koje raste. Tako bi mogao na primer misli iz 1. Korinćanima 2:9 pogrešno da primeni na budući zemaljski  raj, dok je iz konteksta (stavci 7 i 10) vidljivo da se taj biblijski stavak odnosi na dublje stvari Božje mudrosti.

Drugi činilac su činjenice koje navodi predavač, kako bi podupro ono što je rekao. On treba da pazi na to da tačke koje će navesti ne budu s pravom dovedene u sumnju ili pak napadnute. Posebno je potrebno biti oprezan ako nešto izgleda upravo senzacionalno. Mudro je i potrebno da se uveri da rečeno stvarno odgovara činjenicama. Zbog toga je uvek dobro da se mogu navesti pouzdani izvori, ako se nešto dovodi u sumnju. Apostol Petar je o Duhovima ukazivao na dobro poznate činjenice. Isto je postupio i apostol Pavle na Areopagu ili na Marsovom brdu u Atini (Dela apostolska 2:22, 17:22, 23, 28).

Kao treće, predavanje treba da bude logično izgrađeno. Hrišćanski predavač treba da govori razumu svojih slušalaca. Mi čitamo da je Pavle započeo „raspravljati u sinagogi sa Židovima i ostalim priznavaocima pravoga Boga, a na trgu svaki dan s onima koje bi tu zatekao“ (Dela apostolska 17:17, ST). U javnom predavanju dokazivanje treba biti logično, jednostavno i razumljivo, da ga slušaoci mogu lako pratiti. Velika pomoć u tome su veznici, koji omogućuju da se razume odnos između onoga što je rečeno i onoga što sledi.

Onaj kome se ukaže prednost da drži biblijska predavanja mora da se uveri da sam ima ispravno gledište u tom pogledu. On treba u svom srcu da ima ljubav prema svom Stvoritelju i svojim bližnjima, treba da zna logično da sastavlja i iznosi kako biblijske stavke, tako i činjenice. Tada će se na njega odnositi izreka: „Jezik je mudrih lijek“ (Priče Solomunove 12:18). Držati predavanje tako da služi Bogu na čast, takođe je jedna od mogućnosti „spasiti samoga sebe i one koji nas slušaju“ (1. Timoteju 4:16).