Da li treba krstiti decu?

Malo dete ne izgleda baš kao grešnik. Međutim, ovaj starinski obred vrši se zato da bi se sprao greh. Kum se tri puta odriče sotone i njegovih dela. Sveštenik zatim uzima malu posudu i lagano izliva vodu na detetovo čelo, i to tri puta, govoreći, „Krstim te u ime Oca i Sina i svetog Duha“.

SKORO dve hiljade godina decu krštavaju u sličnim ceremonijama. Roditelji to mogu da opišu kao duboko potresno iskustvo. Međutim, da li taj običaj nalazi svoje poreklo u Božjoj Reči? Katolički teolozi priznaju da ne. — Vidi Novu katoličku enciklopediju, knjiga 2, str. 69.

Pročitaj biblijsku knjigu Dela apostolskih i brzo ćeš uvideti da je kod prvih hrišćana krštenje bilo za one koji su mogli ’čuti i primiti reči’ s razumevanjem i one koji su se ’pokajali’ (Dela apostolska 2:14, 22, 38, 41). Sve ovo malo dete sigurno ne može da učini! Biblija zaista govori o čitavim porodicama koje su se krstile, kao što je porodica Kornelija. a Ali, čak i tada je krštenje bilo za one koji su „slušali reč“ — ne za malu decu (Dela apostolska 10:44—47).

Običaj od Boga ili od ljudi?

U nemogućnosti da ukaže na biblijski temelj krštenja, Vatikan kaže, „Krštenje male dece smatra se tradicionalnim običajem koji postoji od pamtiveka“. Ali, da li je tu tradiciju uspostavio Isus Hrist? Ne, jer to krštenje male dece nije uzelo maha sve do određenog vremena nakon smrti apostola. Krajem drugog veka crkveni otac Tertulijan je rasuđivao, „Neka (deca) postanu hrišćani onda kad budu sposobna da upoznaju Hrista“.

Apostol Pavle je, međutim, upozoravao da će doći vreme „kad ljudi neće podnositi zdrave nauke“ (2. Timoteju 4:3, ST). Posle smrti apostola, kada više nisu mogli ’zadržavati’, nebiblijski običaji su se počeli uvlačiti u hrišćansko obožavanje (2. Solunjanima 2:6). Među njima je bilo i krštavanje dece. Ali, krštavanje dece nije postalo pravilo sve do petog veka. Tada se odvijala jedna burna rasprava koja je zauvek promenila hrišćanstvo.

Počelo je to onda kada je britanski kaluđer po imenu Pelagius doputovao u Rim. Zaprepašćen pokvarenošću koju je tamo video među tzv. hrišćanima, taj sveštenik je počeo poticati ljude da učine napore ka „većem moralu“. Čoveku se ne mogu zameriti njegove slabosti zbog ’istočnog greha’, rekao je Pelagius, „Sve dobro i sve zlo... mi činimo, a nismo se rodili s tim.“ Pelagiusovo učenje je uskoro postalo predmet razgovora u hrišćanstvu.

Ali, ne za dugo. Crkvene vođe su to napuštanje ’istočnog greha’ smatrali jeresom. I Pelagius je tako nesvesno bio sredstvo u njihovim rukama za favorizovanje onoga što je tada bio popularan običaj — krštenje dece. Jedan biskup po imenu Augustin je to smatrao očiglednom nedoslednošću. ’Ako treba krstiti malu decu’, pitao je Augustin, ’šta je s onima koji NISU kršteni?’ Naizgled logičan zaključak bi bio taj da će takvi da gore u paklenoj vatri zbog toga što nisu kršteni. Sa takvom, očigledno utvrđenom  činjenicom, Augustin je zadao fatalni udarac: Pošto nekrštena deca zaista podležu prokletstvu, šta drugo može da bude odgovorio za to nego ’istočni greh’?

Pelagiusovo učenje je palo. Jedan crkveni sabor u Kartagini je kasnije Pelagiusova učenja proglasno jeresom. ’Istočni greh’ je postao isto tako deo hrišćanstva kao i ispovedni greh. A crkva je sada bila potaknuta u pravcu unapređivanja masovnih obraćenja — često prisilnih — da bi spasila ljude od ’paklene vatre’. Krštavanje dece je od popularnog običaja postalo sredstvo spasenja, sredstvo koje će naslediti i protestantizam.

’Na granici pakla’

Augustinovo učenje je potaklo neka neprijatno teška pitanja: Kako Bog ljubavi može prouzrokovati da se nedužne bebe muče u paklu? Hoće li nekrštene bebe dobiti istu kaznu kao i okoreli grešnici? Teolozima nije bilo lako da odgovore na ova pitanja. Katolički sveštenik Vincent Vilkin, kaže: „Neki su nekrštenu decu predali punoj žestini paklene vatre, drugi su verovali da ih nije progutao plamen, nego su samo grejana na zaista neprijatnoj temperaturi; neki bi opet tu paklenu nelagodnost učinili najmanje mogućom . . . Neki bi ih smeštali u jedan zemaljski raj.“ b

Međutim, najpopularnija od svih teorija bila je ta da duše nekrštene dece odlaze u limbo (pretpakao). Ova reč doslovno znači „granica“, (kao ivica, ili rub od haljine) i predstavlja područje za koje se pretpostavlja da stoji na granici (ivici, rubu) pakla. Za teologe je limbo jedan vrlo prikladan pojam. On u najmanju ruku ublažuje zastrašujuću sliku dece koja pate.

Ali, kao svaka od ljudi stvorena teorija, i teorija o limbu nailazi na probleme. Zašto se ne spominje u Pismu? Mogu li bebe izaći iz limba? I zašto nedužne bebe moraju prvo tamo da idu? Razumljivo je da crkva dokazuje kako učenje o limbu „nije službeno katoličko učenje“* —  cNova katolička enciklopedija.

Rasprava se ponovo pokrene

Vekovima su se katolici u osnovi držali Augustinovog gledišta i krštenjem osiguravali svoju decu protiv limba. Međutim, od 1950—tih godina ponovo se pokreće rasprava o krštavanju dece. Katolički naučnici počeli su da izražavaju ozbiljne sumnje u to da je taj običaj biblijski. Drugi priznaju da se ne mogu prihvatiti ni Augustinova poređenja o paklenoj vatri ni teorija o limbu.

Međutim, kao prvo, konzervativne religiozne vođe su odbile da se pokrenu s mesta. 1951. godine Papa Pio XII je održao jedan govor pred grupom babica. Potvrđujući verovanje da je „stanje oprosta u trenutku smrti apsolutno nužno za spasenje“, on je ohrabrio babice da same obave obred krštenja ukoliko postoji izgled da će novorođenče da umre. „Nemojte, dakle, propustiti obaviti tu milosrdnu službu“, poticao je. Slično tome, 1958. g. Vatikan je izdao jedno odlučno upozorenje da „decu treba krstiti što je moguće pre“.

U svakom slučaju, spor je ponovo izbio posle poznatog II vatikanskog koncila. Iznenađujuće, crkva je pokušala da objedini konzervativne i liberalne stavove. ’Krštenje je apsolutno nužno za spasenje’, zaključio je koncil, mada je spasenje takođe moguće za one „koji ne svojom krivicom ne poznaju Hristovo jevanđelje“. d

U takvom redosledu je crkva onda preinačila običaj krštavanja dece. Između ostalog, sveštenici sada imaju izbor da mogu odbiti krštenje ako roditelji deteta ne obećaju da će ga vaspitati kao katolika. Da li se crkva konačno udaljila od Augustinovog učenja? Neki tako misle i počinju da dovode u pitanje potrebu za krštenjem dece?

Zatim je Vatikan izdao „Uputstva za krštenje dece“, u kojima piše: „Crkva... ne zna ni jedan druga način osim krštenja da bi zasigurala deci ulazak u večno blaženstvo“. Biskupima je naređeno da „vrate tradicionalnoj praksi one koji... su od nje odstupili“. Ali, šta je sa decom koja umiru nekrštena? „Crkva ih jedino može prepustiti Božjoj milosti“.

 Krštenje dece i vaše dete

Nema sumnje da su mnogi iskreni katolici zaista zbunjeni svim tim. Ipak neki možda smatraju da, ako katolička doktrina ne može da opstane, krštenje bar daje detetu dobar religiozni početak. Ali, da li je to tako? Jedna katolička majka je rekla: „Imam dvoje vrlo male dece, oboje kršteno kao bebe, ali ne vidim u njima ni trun Božje milosti, nego sasvim suprotno“.

Krštenje male dece ne pomaže da se razviju u veri. U stvari, ono povređuje Isusovu zapovest: „Idite, dakle, i načinite učenike... krsteći ih“ (Matej 28:19, NS). Krštenje je beznačajno ukoliko neko nije dovoljno star da bude učenik. Zaista je krštenje dece „tradicija od pamtiveka“. Ali, zar nije Isus osudio one koji su ’Božju reč učinili nevažećom zbog svoje tradicije’? (Matej 15:6, NS).

Zato Biblija ohrabruje roditelje da svoju decu poučavaju u duhovnim stvarima „iz malena“ (2. Timoteju 3:14—17). Jehovini svedoci takođe ozbiljno uzimaju biblijsku opomenu da vaspitavaju decu „u stezi i poučavanju o Jehovi“ (Efescima 6:4, NS). Često se to vrši na taj način što se redovno provodi program porodičnog biblijskog studija. Takvi roditelji uče svoju decu da prisustvuju i učestvuju na hrišćanskim sastancima (Jevrejima 10:24—25). Oni hrabre svoje mlade da daju „javno priznanje“ svoje vere (Rimljanima 10:10, NS). Vremenom su njihova deca možda potaknuta da se predaju Jehovi i da to simbolizuju krštenjem u vodi. To je biblijski i daleko je značajnije i donosi više zadovoljstva nego posmatranje formalnog obreda koji se obavlja nad detetom koje ništa ne shvata.

Ako hrišćansko dete umre pre krštenja, roditelji ne treba da se boje da ono gori u paklu ili čeka u limbu. Biblija uči da su mrtvi bez svesti (Propovednik 9:5, 10). Roditelji na taj način mogu da se uteše Isusovim obećanjem da „dolazi čas kada će svi koji su u spomen—grobovima čuti njegov glas i izaći“ s izgledom da žive u obnovljenom Raju (Jovan 5:28, 29, NS; Luka 23:43). Ova biblijski utemeljena nada je daleko utešnija nego što su to promenljive — ljudske tradicije.

[Fusnote]

[Okvir na 6. strani]

Pojedinosti iz istorije krštavanja dece

Datum (n.e.) Događaj

oko 193. Tertulijan se zalaže za krštavanje odraslih

253. Koncil u Kartagini objavljuje da ’bebe

treba odmah krstiti’

412—417. Rasprava između Pelagiusa i Augustina

s obzirom na ’istočni greh’

417. Koncil u Kartagini osuđuje Pelagiusov gledište

kao jeres. Krštenje male dece postaje utvrđen dogovor u

katolicizmu

1201, 1208. Papa Inoćente III piše u prilog krštavanja dece

1545—1563. Koncil u Trentu proglašava „anatemu“

na svakoga ko uskraćuje krštenje dece

1794. Papska bula Auktorem Fidei osuđuje

Jansenistički snnod koji je limbo

nazvao jeresom

1951. Papa Pio XII naglašava nužnost

krštavanja dece ohrabrujući

babice da obave obred u hitnosti

1958. Vatikan naređuje da ’decu treba

krstiti što je pre moguće’

1963—1965. Drugi vatikanski koncil određuje da je spasenje

moguće i bez krštenja. Naređuje da se

obred krštenja dece preinači

1980. Vatikan ohrabruje običaj krštavanja dece,

rekavši da se ’ne zna ni jedan drugi način kako bi

deca ušla u večno blaženstvo’