Da li slediš put gostoljubivosti?

BIO je topao dan. Jedna grupa mladih i starih Jehovinih svedoka obnavljala je kraljevsku salu. Svi su bili potpuno okupirani čišćenjem, krečenjem i ostalim poslovima. Ali, tokom popodneva osetio se određeni umor i neki su seli da se malo odmore.

Iznenada su se pojavile tri sestre u veri sa sendvičima, kolačima, kafom, čajem i ostalim pićima. Kakvog li ugodnog iznenađenja za umorne duše! Spontano izražavanje gostoljubivosti i ljubavi ovih triju sestara ne samo da je u fizičkom pogledu osvežilo radnike, nego je jako doprinelo srdačnom i ljubaznom duhu, koji je vladao među svima koji su se tog popodneva našli u sali.

Obeležje pravog hrišćanstva

Gostoljubivost i ljubav se naravno ne ograničavaju samo na takve prilike. Isus Hrist, utemeljitelj hrišćanstva rekao je u vezi svojih pravih sledbenika: „Po tom će svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom“. Apostol Pavle je savetovao suhrišćane: „Gostoljubivost revno negujte“ (Jovan 13:35; Rimljanima 12:13, NS). Drugim rečima, put gostoljubivosti koja se temelji na nesebičnoj ljubavi, za prave hrišćane je životni put.

Ali, svojstva poput ljubavi i gostoljubivosti ne stiču se automatski čim se postane hrišćanin. Naprotiv, na razvijanju istih potrebno je marljivo raditi. Posebno je to slučaj u današnjem svetu u kom je, prema biblijskom proročanstvu, ohladnela ljubav većine ljudi (Matej 24:12). Sasvim drugačije je među onima koji pokazuju ta svojstva. U složnoj porodici svako ceni zajedništvo s drugim i raduje se zajednički provedenom vremenu. Isto je i među članovima hrišćanske skupštine. Redovnim druženjem na sastancima, u službi propovedanja i u ostalim prilikama oni se mogu dobro upoznati. Tada postaju pravi prijatelji i poneko se možda oseća bliži s braćom u veri nego sa članom vlastite porodice (Priče Solomunove 18:24). Ta veza prijateljstva među Jehovinim svedocima služi kao jak zid protiv štetnih uticaja sveta.

Uloga hrišćanskih žena

Doduše, ovi hrišćani su pozvani da ’slede put gostoljubivosti’, ali hrišćanskim ženama pripada u tome važna uloga. Zar nisu obično žene, posebno supruge, te koje obavljaju najveći deo posla kada treba pokazati gostoljubivost? Kada suprug pozove nekoga iz skupštine, ženi pada u dužnost da spremi stan, pripremi jelo i piće, a zatim da opet sve dovede u red. Čak ako joj muž i deca pomažu (na šta bi morali rado da budu spremni), žena ipak nosi glavni teret, brinući se za sve na ispravan način.

Za pohvalu su mnoge hrišćanske supruge koje se naprežu u pokazivanju prave gostoljubivosti svojoj braći i sestrama u veri. Spomenimo kao primer Dip Ji, sestru u punoj službi iz Hongkonga, čiji suprug je starešina u mesnoj skupštini. Iako ima pune ruke posla kada ona i njen muž pozovu braću i sestre — ponekad je to cela grupa za studij knjige — ona s radošću izražava gostoljubivost. „Ja pripremim jednostavno jelo“, kaže ona. „Lepo je posmatrati kako se braća raduju zajedničkom druženju i kako na taj način bivaju ohrabrena“. Hrišćanske žene koje spremno pokazuju gostoljubivost igraju važnu ulogu u razvijanju duha srdačnosti u skupštini.

Uzimajući u obzir sve što je povezano sa gostoljubivošću, sigurno se od hrišćanskih supruga u tom pogledu traži marljivost i samopožrtvovanost. Ali, one mogu da budu sigurne da njihovi supruzi i zahvalni gosti jako cene ta dela ljubavi. Događa se naravno da  neko ne pokaže pravo cenjenje za ono što se učini za njega, ali to nije razlog da budemo obeshrabreni ili ljuti, te da više ne pokazujemo gostoljubivost. Iako se radujemo kada od drugih čujemo izraze zahvalnosti čime se pokazuje da se ceni naš trud, mi moramo uvek da mislimo na to da mi prvenstveno pokazujemo gostoljubivost zato jer je to ispravno i jer je to delo ljubavi. A pre svega, takvo postupanje se dopada Jehovi.

Uravnoteženi stav

Obzirom na sve veću skupoću neki se mogu ustručavati da pokazuju gostoljubivost, misleći da je njima nemoguće da budu gostoljubivi. Zato je potrebno baš na tom području imati uravnoteženi stav. Doduše, neko posebno jelo i odabrano piće može da doprinese raspoloženju u društvu, ali to nije nipošto odlučujući činilac. U reči Božjoj nalazimo sledeći razuman savet: „Bolji je obrok povrća gdje je ljubav, nego od utovljena vola gdje je mržnja“ (Priče Solomunove 15:17, ST). Ono što imamo, ili što donosimo na sto nije od presudne važnosti, nego se ceni i vredi izgrađujuće društvo i duh ljubavi koji pokazujemo.

Stavi se jednom u položaj 40 godina stare Fang King, koja ima protivnički raspoloženog muža. Ona stanuje u malom jednosobnom stanu u jednom mamutskom stambenom naselju u Hongkongu. Sigurno je da nije bogata, jer mora da radi pola radnog vremena u svetskom poslu, kako bi povećala porodične prihode. Ipak, velikodušna je sa onim što ima. Kada su Svedoci iz skupštine u službi po kućama u susedstvu, ona ih često pozove na malo osveženje u svom stanu, a njena braća u veri cene taj ljubazni gest. Dakle, nije bezuslovno potrebno biti imućan, da bi se moglo pokazivati pravu gostoljubivost.

Možda ćemo se morati odreći nekih stvari, kako bismo mogli pokazivati gostoljubivost, čak ako to i nije baš često. Ali, da li je to vredno, da li se isplati? Sasvim sigurno da, ako je naš poticaj prava hrišćanska ljubav. Jer gde je ljubav bez žrtve? Čak su Jehova i Hrist dokazali svoju ljubav prema čovečanstvu, time što su doprineli velike žrtve — Jehova je žrtvovao svog sina, a Isus svoj savršeni ljudski život (Jovan 3:16; 15:13).

I prvi hrišćani su sledili put ljubavi. Apostol Pavle je pisao o braći iz Makedonije: „Da je u mnogom kušanju nevolje njihova radost bila obilna i da je njihovo puko siromaštvo pokazalo obilje u bogatstvu njihove prostodušnosti. Svedočim da su oni prema svojoj mogućnosti, i preko mogućnosti, dobrovoljno davali i nas mnogo molili da im učinimo tu milost i da mogu učestvovati u službi svetima“ (2. Korinćanima 8:2—4, dr Čarnić). Njihova dirljiva velikodušnost je zaista dolazila iz srca, jer su bili ’krajnje siromašni’, a ’davali su preko svojih mogućnosti’.

Uprkos svim modernim udobnostima, pokazivanje gostoljubivosti još uvek košta vremena, energije i novca, i to svakoga bio on siromašan ili relativno dobro stojeći. Zato je najvažnije pitanje: Da li smo spremni da se naprežemo da bi se drugi mogli radovati blagoslovima hrišćanskog druženja? Zadržimo u mislima da u Bibliji piše: „Podašna ruka biva bogatija i ko napaja sam će biti napojen“. I mi ćemo biti ohrabreni razmišljajući o tome kako upravo ’pozajmljujemo Jehovi’, ako slušamo njegove izričite zapovesti, oponašajući njegov divan primer (Priče Solomunove 11:25; 19:17).

Koga ćemo pozvati

Isus je jednom rekao: „Kad priređuješ ručak ili večeru, nemoj da zoveš svoje prijatelje, niti svoju braću, niti svoje srodnike, niti bogate susede“. Zašto ne? „Da ne bi i oni tebe pozvali i uzvratili ti“ (Luka 14:12, dr Čarnić). Isus nije time želeo da kaže da ne smemo da pozovemo na jelo prijatelje i rođake. I on je sam ponekad jeo kod svojih prijatelja, na primer u domu Marije i Marte. Šta više, Isus je želeo da ukaže da ne smemo, pokazujući gostoljubivost da mislimo kako nam to treba biti vraćeno.

Osim toga, Isus je pokazao da prilikom pozivanja moramo prvo da uzmemo u obzir one kojima će tako druženje najviše da koristi (Luka 14:13). To mogu da budu neki koje je potrebno ohrabriti, zatim novi u istini, oni koji su sramežljivi ili naginju povlačenju, zatim starija braća. Iz izjave Oi Juk, jedne starije vrlo revne, ali takođe jako bolesne sestre, možemo shvatiti kakvo jačanje predstavlja takvo druženje. „Braća me često pozivaju kada su zajedno, a čine mi  dobro i u mnogim drugim stvarima. Tako sam srećna što pripadam velikoj porodici“.

Svrha tog zajedničkog sakupljanja nije samo biti u društvu. Šta više, ono služi međusobnom izgrađivanju i jačanju veze ljubavi među obožavaocima Jehove. Zato ne treba staviti naglasak na bogato jelo i piće, nego na izgrađujuću i ohrabrujuću atmosferu. Takođe je potrebno unapred razmišljati o tome šta će se raditi i o čemu se želi razgovarati. Doduše, Biblija ne mora da bude u centru svega što radimo, niti treba samo da razgovaramo o biblijskim temama, ali bilo bi mudro i ljubazno da sve bude odgovarajuće izgrađujućem načinu. Naravno, potrebno je izbegavati takmičarske igre, ogovaranje ili uvredljive primedbe (Efescima 4:29, 31).

Onaj ko je gostoljubiv može da se nada bogatoj nagradi

Ispravno je pokazivati gostoljubivost, ne očekujući da nam to bude vraćeno, ali to ne znači da onaj ko je gostoljubiv ne dobija nikakvu nagradu. Baš suprotno, biva bogato nagrađen, iako ne teži za tim. S jedne strane to doprinosi nalaženju novih prijatelja i jačanju starih veza. S druge strane, i drugi bivaju potaknuti na razvijanje duha darežljivosti i gostoljubivosti (Luka 6:38, Priče Solomunove 11:25). A pre svega, najgostoljubivija osoba u svemiru, naš ljubazni Stvoritelj, pobrinuće se da onome ko je zaista gostoljubiv, nikada ne nedostaje ništa, jer on ceni sve koji poput njega ’slede put gostoljubivosti’.