Koju karijeru ćeš izabrati?

DA LI SI mlad i ideš u školu? Ako da, tada si verovatno blagoslovljen prednostima koje mladost sa sobom donosi — dobrim zdravljem, mnoštvom energije i snagom. Pred tobom se pruža život kao put kojim još niko nije prošao. Kako ćeš, u godinama koje dolaze, iskoristiti taj život?

Dok razmišljaš o budućnosti, bez sumnje u mislima ti se pojavljuju mnoga pitanja. Hoću li na fakultet i tako stvarati karijeru lekara, pravnika ili naučnika? Da li me zanima finansijski uspeh, napredovanje i ugled? Želim li postati poznato ime u umetnosti putem glume ili slikarstva? Ili bih kao mlada osoba koja je predana Jehovi Bogu, za svoju životnu karijeru, trebalo da odaberem punovremenu službu, ’sećajući se tako svog Stvoritelja u danima svoje mladosti’? (Propovednik 12:1).

Članci u novinama i časopisima često oslikavaju život poznatih osoba (ljudi) kao uzbudljiv i raznolik, ali šta ti znaš o životu punovremenog sluge? Da li je on zamoran ili dosadan? Ili je zaista zanimljiv i uzbudljiv? Ako razmotriš neka životna iskustva onih koji su mnogo godina proveli u punovremenoj službi, to š može pomoći da se odlučiš.

Zašto su izabrali punovremenu službu

Dok je besneo rat u Vijetnamu, Hari je pohađao univerzitet Havaji, gde je studirao istoriju i nameravao postati učitelj. Uz to je i proučavao Bibliju sa Jehovinim svedocima. Kao i mnogi njegovi drugovi s fakulteta i on je bio zahvaćen popularnim studentskim  radikalizmom tog vremena, počeo je da eksperimentiše sa drogama, a naročito ga je oduševio LSD. Jednog jutra, probudio se u svom stanu i našao u užasnom darmaru razbijenih boca, opušaka cigareta i ljudi i žena rasejanih unaokolo po podu. Hari se samo nejasno sećao prepirke s policijom oko naloga za pretres i kasnijih pretnji njegovog stanodavca da će ga izbaciti iz stana. U tom trenutku je odlučio ili da prestane s proučavanjem Biblije ili da očisti svoj život. Mudro, odabrao je ovo drugo.

Pošto se kod Harija povećavalo biblijsko znanje, cilj ostvarivanja fakultetskog obrazovanja i karijera učitelja izgubila je svoju privlačnost. Napustio je univerzitet, uzeo posao sa skraćenim radnim vremenom, krstio se i uskoro osposobio da postane pionir — punovremeni propovednik. Tako se Hari upustio u novu karijeru, karijeru ispunjenu izazovom i korisnim, zanimljivim iskustvima.

Iz redova specijalnih pionira, Hari i njegova supruga su naimenovani za misionare i upućeni na divna „Stenovita ostrva“ Palau na zapadnom Pacifiku, gde još uvek služe. Kako izgleda misionarski život na tim ostrvima?

Svedočenje čamcem

Svedočenje se na ostrvima Mikronezije uglavnom obavlja čamcem i pešice. Hari i njegova supruga Rena sećaju se kad su prvi put svedočili čamcem na jednom isturenom ostrvu. „Stanovali smo u kući koja je bila smeštena uzvodno na jednoj dugoj krivudavoj reci koja je vijugala kroz guštare mangovog drveta i kroz džunglu tako gustu da je isplela zeleni zastor iznad naših glava“, priseća se on. „Putovali smo od naše kuće po reci, zaustavljajući se da propovedamo ljudima koji žive uz njene obale. Jedne večeri, malo pre nego što se smračilo, vraćali smo se iz službe propovedanja i žurili da dođemo kući pre mraka. Odjednom Rena je vrisnula. Okrenuo sam se upravo u trenutku kada je veliki krokodilski rep zaronio u vodu. To je bio krokodil koji živi u slanim vodama i najveća vrsta na svetu. Na sreću, stigli smo kući zdravi i čitavi. Iako je bilo vreme da se okupamo u reci, sada kad smo videli mamutskog krokodila mislili smo da je sigurnije da privežemo vedro na uže i dovučemo vodu u čamac“.

Pošto se do mnogih sela i kuća ne može doći kopnenim vozilom ili čamcem, misionari satima hodaju kroz divne kokosovim palmama okružene staze da bi došli do prijateljskih, poniznih ludi. Hari priča: „Uvek smo pronalazili uši koje prihvataju istinu. Ti izolovani ljudi često pokazuju gostoprimstvo. Penju se na kokosovo drvo i uberu sveži kokos, odrežu mu vrh mačem i ponude nam piće iz originalnog ’pakovanja’. Veoma je osvežavajuće, ukusno i hranljivo“.

Kako su nagrađeni propovdnički napori misionara na Palau? Oni sada imaju skupštinu od 42 pravih hrišćana. Prošle godine, prosečno, bilo ih je 10 svakog meseca u punovremenoj službi, a na Spomen svečanosti Hristove smrti u 1985. godini bilo je prisutno 193 osobe.

Kako Hari sada, posle 17 godina provedenih u punovremenoj službi, gleda na svoju odluku da svoj život potpuno iskoristi za službu Jehovi? „Da nisam pre 17 godina upoznao istinu, moje vreme i život trošili bi se na svetske ciljeve“, kaže on. „Ja nikad ne bih pronašao duševni mir i sigurnost koju sam upoznao tokom provedenih godina kao pionir i misionar, i to tokom mnogih godina kao samac, a kasnije i s Renom, s kojom sam učestvovao u misionarskoj službi zadnjih osam godina.“

Preporučuje se punovremena služba

Milhon je pohađao srednju školu na Havajima. Drugi su ga ohrabrivali da ostvari obećavajuću karijeru s finansijskom sigurnošću, ali primeri njegove sestre i dva starija brata, koji su već bili u punovremenoj pionirskoj službi, ohrabrili su ga da isto tako razmisli o ulasku u punovremenu službu. Uz to čuo je priče o blagoslovima punovremene službe i o tome kako se Jehova brine za naše materijalne potrebe ako imamo poverenje u njega i stavljamo ga na prvo mesto u svom životu. Milton kaže: „To me je motivisalo da odaberem punovremenu službu za svoju životnu karijeru. Zato sam se, pre nega što sam završio srednju školu, krstio i prihvatio punovremenu službu“.

 Kada je Mišton započeo s pionirskom službom, u skupštini je bilo manje od deset pionira. Šta je on učinio? „Pozvao sam mladu braću da rade sa mnom u službi propovedanja“, kaže on. „Posledica toga, mnogi od njih su mi se kasnije pridružili u punovremenoj službi“.

„Moj zet je bio starešina i pionir“, nastavlja Milton. „Bili amo u istoj skupštini i radili zajedno na tome da ohrabrimo duge da prihvate pionirsku službu. Bilo je odlučeno da ja ohrabrujem tinejdžere, a on domaćice. Posle nekoliko meseci u skupštini je bilo 25 punovremenih slugu. Kad je došao pokrajinski nadglednik, pozvao je desetoro od njih da se prijave kao specijalni pioniri i presele u obližnje skupštine. Zatim smo razgovarali o tome kako bi pomogli drugoj desetorici da prihvate pionirsku službu i tako zamene one koji su otposlani. Prilikom sledeće pasete pokrajinskog nadglednika, još petnaestoro je prihvatilo punovremenu službu. Sada imamo 30 pionira. Ponovo je pokrajinski nadglednik zatražio da se desetoro preseli u druge skupštine. I ponovo smo tražili zamene. Pre sledeće pasete pokrajinskog nadglednika još dvadesetoro se prijavilo za punovremenu službu!“

Prihvatljiv pionirski duh je prešao na mlade. Dok su bili u srednjoj školi, gotovo svi oni su postavili sebi za cilj punovremenu službu. Jedna sestra je u starosti od 13 godina odlučila da bude pionir. Rekla je: „To mi je izgledalo kao nešto potpuno prirodno“. Ona, kao ni drugi omladinci, nikad nisu ozbiljnije pomišljali ni na šta drugo. Nakon škole, bilo je organizovano grupno svedočenje i konačno je 60 učenika iz tri različite škole podupiralo tu aktivnost zajedno s pionirima. Tokom letnjih meseci bilo je veoma ohrabrujuće videti ako 130 okupljenih za grupnu službu propovedanja!

Pionirska služba je donele veća prednosti

„1974. godine“, priseća se Milton, „bio sam pozvan da prihvatim misionarski posao na području koje je od mog doma udaljeno oko 6400 km — na ostrvima Palau u Mikroneziji.“ Izazov je predstavljalo dugo hodanje kroz tropsko rastinje i putovanje čamcem, te je bilo potrebno mnogo vremena za prilagođavanje.

Jednog vrućeg, vlažnog dana, nakon dosta sati provedenih u hodanju po prašnjavim putevima, priseća se Milton, „bili smo iscrpljeni kada smo došli do kuće jedne zainteresovane porodice. Majka je poslala sina na reku. Vratio se s velikom, rashlađenom lubenicom. Pojeli smo više od pola. Kako je samo to bilo osvežavajuće!“

Nakon godinu dana svoje misionarske službe, Milton je zaželeo da vidi tri cilja ostvarena na Padau, naime, mesnu braću koja preuzimaju skupštinske odgovornosti, mlade koji ulaze u punovremenu službu i skupštinu koja će izgraditi svoju ličnu Kraljevsku salu. Sada on komentariše: „Posle deset godina provedenih ovde, moje molitve su uslišene i ispunjena sva tri cilja“.

Da li Milton smatra da je napravio dobar izbor pre 14 godina, kada je prihvatio punovremenu službu za svoju životnu karijeru? „Jedna stvar koju sam naučio iz svih ovih godina koje sam proveo u punovramenoj službi je sledeća: Ako smo voljni, Jehova će nas iskoristiti u pravo vreme“, odgovara on. „Nikad ne smemo odustati, nego se moramo voljno ponuditi u njegovoj službi. Nikad nećete zažaliti, ukoliko težite za karijerom služenja Jehovi kao punovremeni sluga“.

 Kako ćeš iskoristiti svoj život?

Mladi, kako ćete iskoristiti svoju budućnost? Za sebe ili za Jehovu? (Rimljanima 14:8). U molitvi pažljivo razmotrite cilj punovremene službe sada dok ste mladi. Oponašajte Isusa tako da svoj život proživite „Božjoj volji“ (1. Petrova 4:2). To će biti zaštita od štetnih svetskih ambicija, karijera i društava. Razmotrite svoje okolnosti i postavite sebi određeni datum za početak punovremene službe. Radite u tom pravcu. Molite se Jehovi za pomoć da to postignete (Efescima 6:18).

Izbor pionirske službe za životni poziv može dovesti do mnogih divnih službenih prednosti koje su iznad vaših očekivanja. Život će vam biti ispunjen srećom, sigurnošću i ljubavlju. Biće uzbudljiv, zanimljiv i doneće mnoga zadovoljstva. A iznad svega, to će biti život koji se dopada Jehovi (Priče Solomunove 27:11).