Pitanja čitalaca

◼ Zašto su Jehovini svedoci oduzeli zajednicu (isključili) zbog otpadništva neke koji tvrde da još uvek veruju u Boga, Bibliju i Isusa Hrista?

Oni koji izriču takav prigovor ističu da mnoge religiozne zajednice koje tvrde da su hrišćanske dopuštaju otpadničke poglede. Čak se i neki (sveštenici ne slažu sa osnovnim naukama svojih crkava, a ipak i dalje uživaju dobar ugled. U skoro svim denominacijama hrišćanstva postoje modernisti i fundamentalisti koji se uveliko razilaze među sobom u pogledu nadahnuća Pisma.

Međutim, takvi primeri ne pružaju temelj da bismo i mi isto tako činili. Zbog čega? Mnoge od takvih denominacija dopuštaju široku raznolikost gledišta među sveštenstvom i laicima zbog toga što smatraju da ne mogu da budu sigurni šta je ustvari prava biblijska istina. Oni su slični književnicima i farisejima Isusovog vremena, koji nisu bili u stanju da govore kao oni koji imaju vlast, onako kako je Isus poučavao (Matej 7:29). Štaviše, budući da religionisti veruju u međuverstvo, oni nisu obavezni da previše ozbiljno uzimaju različita verovanja.

Ali, takvo stanovište nema biblijski osnov. Isus Hrist se nije udružio ni sa jednom od sekti Judaizma. Jevreji iz tih sekti su verovali u stvaralačkog Boga i hebrejske spise, naročito Mojsijev Zakon. Pa ipak Isus je rekao svojim učenicima da se „čuvaju... nauke fariseja i sadukeja“ (Matej 16:11, 12; 23:15). Zapazimo takođe kako je strogo apostol Pavle postavio stvari: „Čak ako vam mi ili neki anđeo s neba objavi kao dobru vest nešto što je preko onoga što smo vam mi objavili kao dobru vest, neka bude proklet“. Da bi to bolje naglasio, Pavle je zatim još jedanput ponovio tu izjavu (Galatima 1:8, 9).

Otpadničke nauke ili različita gledišta nikako se ne slažu sa pravim hrišćanstvom, kao što je Pavle jasno izrazio u 1. Korinćanima 1:10: „Zaklinjem vas, braćo, imenom našega Gospoda Isusa Hrista da svi budete složni; da ne bude meću vama razdora, već da budete sjedinjeni u istom osećaju i istoj misli“ (ST). U Efescima 4:3—6 se dalje navodi da se hrišćani trebaju „usrdno starati držati jedinstvo duha u sjedinjujućoj svezi mira. Jadno je telo i jedan duh, kao što ste i vi pozvani u jednu nadu svog zvanja, jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje; jedan Bog i otac svih“ (NS).

Da li je to jedinstvo mogao postići i održati svaki nezavisan istraživač Pisma koji je dolazio do svojih ličnih zaključaka i onda tako poučavao? Nikako! Kroz Isusa Hrista Jehova je u tu svrhu dao „neke kao apostole,... neke kao evanđeliste, neke kao pastire i učitelje... dok svi ne dostižemo jedinstvo vere i tačno spoznanje Božjeg Sina, dok potpuno ne uzrastemo.“ Da, uz pomoć takvih slugu je skupštinsko jedinstvo — jedinstvo učenja i delovanja — moglo biti ostvareno (Efescima 4:11—13, NS).

Očigledno je da temelj za pripadanje Jehovinim svedocima ne može počivati samo na verovanju u Boga, Bibliju, Isusa Hrista, itd. I rimokatolički papa i anglikanski nadbiskup od Kanterberija ispovedaju takva verovanja, mada je njihovo crkveno članstvo isključeno jedno od drugih. Isto tako, samo zato što ispoveda takva verovanja, neko neće steći ovlašćene da time bude poznat kao jedan od Jehovinih svedoka.

Pripadati Jehovinim svedocima znači prihvatiti čitav niz istinitih učenja Biblije, uključujući i ona biblijska verovanja koja su jedinstvena za Jehovine svedoke. Šta takva verovanja uključuju?

Veliko sporno pitanje koje je postavljeno pred čovečanstvom; punopravnost Jehovinog suvereniteta, zbog koga je tako dugo dopuštao zlo (Jezekilj 25:17). Verovanje da je Isus Hrist imao predljudsko postojanje i da je podložan svom nebeskom Ocu (Jovan 14:28). Postojanje „vernog i razboritog roba“ danas na Zemlji kome su povereni svi Isusovi zemaljski poslovi roba koji je povezan sa Vodećim telom Jehovinih svedoka (Matej 24:45—47). Da, 1914. godina označava kraj vremena neznabožaca i uspostavu Božjeg Carstva na nebu, kao i vreme Hristove prorečene prisutnosti (Luka 21:7—24; Otkrivenje 11:15—12:10). Da će samo 144 000 hrišćana dobiti nebesku nagradu (Otkrivenje 14:1, 3). Da je blizu Armagedon, bitka velikog dana Svemogućeg  Boga (Otkrivenje 16:14, 16; 19:11——21). Da će nakon Armagedona uslediti Hristovo Hiljadugodišnje Kraljevstvo koje će obnoviti raj na čitavoj Zemlji. Prvi koji će uživati blagodeti tog raja biće sadašnje „veliko mnoštvo“ Isusovih „drugih ovaca“ (Jovan 10:16; Otkrivenje 7:9—17; 21:3, 4).

Imamo li biblijski primer za zauzimanje tako strogog stava? Zaista imamo! O nekima iz njegovog vremena Pavle je pisao: „Njihova će se reč širiti kao gangrena. Himenej i Filet spadaju među njih. Ti ljudi su odstupili od istine govoreći da se vaskrsenje već zbilo; i oni izvrću veru nekih“ (2. Timotijeva 2:17, 18 NS; takođe vidi Matej 18:6). Ništa ne ukazuje na to da ovi ljudi nisu verovali u Boga, Bibliju i Isusovu žrtvu. Ipak ih je, na temelju onoga što su naučavali o vaskrsenju, Pavle ispravno ožigosao kao otpadnike s kojima se verni hrišćani ne druže.

Slično tome, apostol Jovan je označio antihristom one koji nisu verovali da je Isus došao u telu. Oni su verovatno verovali u Boga, u hebrejske spise, u Isusa kao Božjeg Sina, itd. Ali po pitanju, da je Isus stvarno došao u telu, nisu se slagali i zbog toga su označeni „antihristom“. O onima koji su imali takva različita gledišta Jovan dalje govori: „Ako ko dođe k vama, a ne donosi ove nauke, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte ga. Ko ga pozdravlja sudeluje u njegovim zlim delima“ (2. Jovanova 7, 10, 11, NS).

U skladu sa takvim biblijskim uzorima, ukoliko hrišćanin (koji tvrdi da veruje u Boga, Bibliju i Isusa) nepokajnički unapređuje (podupire) lažna učenja, moglo bi se pokazati nužnim da bude isključen iz skupštine (Vidi Tit 3:10, 11). Naravno, ako osoba samo sumnja ili je o nečemu pogrešno obaveštena, osposobljene sluge će joj pomoći s ljubavlju. To je u saglasnosti sa savetom: „Pokazujte i nadalje milost nekima koji sumnjaju, spašavajte ih grabeći ih iz vatre“ (Juda 22, 23). Zato se prava hrišćanska skupština ne može s pravom optužiti da je okrutno dogmatska, već ona visoko vrednuje i radi u pravcu jedinstva na koje nas potiče Božja Reč.