Ko su zapravo eskapisti?

„BEG od stvarnosti“. To je rekao rođak jednog mladog misionara koji je otišao na Južni Pacifik da tamo obavlja misionarsku službu. Mnogi bi na to slično gledali. Jedan radio—komentator s Novog Zelanda je, na primer, nedavno rekao da se, onda kad se pogoršava ekonomska situacija, veliki broj ljudi okreće verovanju u Boga kao obliku eskapizma. a

Ali, da li su oni koji su svoj život posvetili tome da slede duhovne interese zaista eskapisti? Prema Isusu Hristu — ne. On nije na veru u Boga gledao kao na iluziju, izmišljotinu ili obični plod mašte. On je u Jovanu 7:28, NS, rekao: „Nisam došao sam od sebe, nego je stvaran onaj koji me je poslao“.

U Isusovom slučaju, vera u Boga nije na njega uticala na neki pasivni način. To ga je potaklo da svoj život ponudi Bogu, rekavši: „Evo! Dolazim... vršiti tvoju volju, o Bože“ (Jevrejima 10:7, NS). Pravi hrišćani danas nisu ništa manje snažno potaknuti. Da bi to ilustrovali, razmotrimo savet kojeg je apostol Pavle napisao Timoteju, istaknutom starešini u jednoj skupštini prvog veka. Pavle je znao da neki u skupštini poseduju znatnu materijalnu imovinu. Ali, budući da se njihova vera zasnivala na realnosti, oni su bili potaknuti da tu imovinu iskoriste. Pavle je rekao: „Reci onima koji su bogati u ovom sadašnjem svetu da ne budu prezrivi prema drugima, da ne polažu svoje pouzdanje na prolaznu moć bogatstva, nego na živog Boga koji nam velikodušno daje sve na naše uživanje. Reci im da čine dobro, da budu bogati u ugodnim delima, da budu spremni dati drugima i saosećati s onima u nevolji. Neka ulažu svoju sigurnost u život koji dolazi da bi imali siguran udeo u pravom i trajnom životu“ (1. Timotiju 6:17—19, Filips).

Hrišćanstvo, prema tome, nije beg iz realnosti. Ono zapravo podrazumeva muževno suočavanje s odgovornošću. Bog kog obožavamo nije utvara; on je stvaran. Život koji provodimo u njegovoj službi smisaon je i ispunjen. Naša nada u buduću nagradu nije pretpostavka bez temelja, nego ima sigurnu osnovu u obećanjima Boga koji ne može lagati (Jevrejima 6:18).

Šta je, međutim, s onima koji poriču da je potrebno služiti Bogu i koji grade svoj život oko materijalnih dobara ili neke sebične karijere? Zar oni nisu, ustvari, eskapisti?

Mudri čovek Solomun koristio je izraze poput „ispraznosti“ i „trčanja za vetrom“ da bi opisao život u kom materijalne stvari i telesni užici imaju prvo mesto. Opisao je ishod rekavši: „I što su mi god oči tražile, nisam im uskratio. Nisam odvraćao svoje srce od bilo kakvog užitka, jer mi je srce bilo radosno zbog svog moga truda, i to mi je bio deo od svog moga truda. I ja, baš ja sam pogledao na sva svoja dela koja su moje ruke načinile i na trud kojim sam se trudio da to izvršim, i gle, sve je bila taština i trčanje za vetrom, n ništa nije bilo od koristi pod suncem“ (Propovednik 2:10, 11, NS).

Da, čak i materijalistički način života donosi određenu vrstu zadovoljstva. Ali, nedostaje prave ispunjenosti i trajne sreće. Takav život je čista „ispraznost“. Hebrejska reč prevedena kao „ispraznost“ doslovno znači „dah, dašak“ i prema tome se odnosi na nešto što nije ni čvrsto ni trajno. Nju Ingliš Bajbl (Nova engleska Biblija) upotrebljava zato izraz „praznina“.

Prema tome, da li je osoba koja vodi takav život koji je Solomun označio „ispraznošću“ u položaju da optužuje jednog hrišćanina da on beži u stanje varljivog zadovoljstva? To se baš ne bi moglo reći. Apostol Pavle je, zapravo, dalje pokazao da se „menja scena ovoga sveta“ (1. Korinćanima 7:31 NS). Ovde on upoređuje bezbožni svet sa pozornicom na kojoj se stalno menjaju scene. Ono što danas izgleda divno, dražesno,  čak spektakularno, može sutra potpuno da nestane. Današnji „zabavljači“ vremenom bivaju zamenjeni drugima. Uprkos svim njihovim nastojanjima, njihovi životi ne pružaju ništa što je od trajne vrednosti. Oni nemaju pravu nadu u budućnost.

To je upravo onako kako je rekao Filip Česterfild, engleski dvoranin i govornik iz 18. veka: „Besmisleno sam trčao iz zadovoljstva u zadovoljstvo i sve probao. Uživao sam u svim zadovoljstvima sveta i procenio njihovu pravu vrednost, koja je zaista vrlo niska... Kad razmislim o onome što sam video, i što sam učinio, teško sam sebe mogu ubediti u to da je sva ta ništavna trka i jurnjava za zadovoljstvima u svetu uopšte imala ikakav stvarni temelj“.

Hrišćani su, međutim, kao Avram koji je „očekivao grad koji ima prave temelje, čiji je graditelj i tvorac Bog“ (Jevrejima 11:10, NS). Njihova vera je sigurna i oni nemaju potrebu da beže, nego ispunjavaju svoj život aktivnošću koja donosi zadovoljstvo. Šta je s tvojim životom? Da li je on samo beg, ili je čvrst, izgrađen na stvarnosti?

[Fusnota]