Da li mrtvi žive? Šta kažu ljudi

Stara crnkinja izgleda vrlo bolesno. Noge su joj toliko bolele da je jedva hodala. Izgledala je neobično — kosa joj je bila premazana crvenom glinom, nosila je nekoliko marama, a noge i ruke su joj bile okićene amajlijama. Zašto? Jer ona već preko 50 godina veruje da je opsednuta duhovima predaka. Da bi je „izlečili“, vrači su joj propisali glinu, marame i amajlije.

Da li je takvo verovanje retko? Ne sasvim. Samo u Africi se životi bezbroj ljudi okreću oko verovanja da mrtvi preci imaju moć da „zaštite svoje potomke ili da ih kazne manjom bolešću ili nesrećom“, kako kaže knjiga Afričko nasleđe. Slično obožavanje predaka prisutno je i u mnogim drugim delovima sveta. Moglo bi da izgleda iznenađujuće, ali takvo obožavanje verovatno ima nešto zajedničko i s religioznim verovanjem na području gde ti živiš. Kako to?

Hindusi i drugi veruju u reinkarnaciju. Spiritisti veruju da je moguće doći u kontakt s mrtvima preko medija. Katolici su poučeni da prilikom smrti većina ljudi mora proći kroz čistilište da bi oprali svoje grehe pre nego što konačno dođu u nebo, a da nepopravljivi grešnici idu u ognjeni pakao. Većina protestanata veruje da dobri idu u nebo, a loši bivaju mučeni u paklu, i mnogi su uvereni da je to biblijsko učenje. Neki koji su doživeli kliničku smrt uvereni su da prilikom smrti nešto nadživljava telo.

Mada se religije razlikuju u predstavama o životu nakon smrti, kod većine njih jedna stvar je zajednička — verovanje da mrtvi žive.

Sigurno je da je smrt strašan neprijatelj koji obara sve ljude — bogate i siromašne, mlade i stare. Kako kaže Biblija: „Jer šta je vaš život? On je para koja se za malo pokaže, a po tom je nestane“ (Jakov 4:14). Svakog dana smrt mnogima odnosi njihove drage.

Zato se mnogi pitaju: „Kuda su otišli? Da li su oni zaista mrtvi ili još uvek negde žive? Hoćemo li ih ikada ponovo videti? Gde možemo da nađemo prave odgovore?