Radosna istrajnost na Bliskom istoku

Ovaj uzbudljiv izveštaj dolazi od Jehovinih svedoka iz Libanona

NAŠA službena 1990. godina započela je žestokom naizmeničnom artiljerijskom vatrom u Bejrutu. Zatim je bio mir koji je trajao od kraja septembra 1989. do januara 1990.

Tokom tih meseci izvešten je novi najveći broj od 2 659 objavitelja (u novembru), u poređenju sa 2 467 u 1989. službenoj godini. Četrdeset i četiri osobe su krštene, i svakog meseca prosečno je 65 objavitelja sudelovalo u pomoćnoj pionirskoj službi. Po prvi put je izvešteno više od 2 000 biblijskih studija, i počeli smo da predviđamo šta bi moglo da se postigne u budućnosti.

Ali, ponovo je buknuo rat u Istočnom Bejrutu, gde je smešteno najviše skupština, i mnoštvo naše braće moralo je pobeći u druge delove zemlje. Danima nismo imali vezu sa skupštinama u napadnutim područjima, i izveštaji službe propovedanja bili su nepotpuni. Ipak, braća koja su se rasejala povezala su se sa skupštinama na područjima na koja su pobegli, i rad od kuće do kuće nastavio se sa izvanrednim rezultatima širom zemlje. Međutim, mnogi domovi naše braće bili su ili spaljeni ili oštećeni u toku bombardovanja. Jedna sestra je izgubila život.

Mi smo s poverenjem gledali na Jehovu za pomoć i vođstvo. Hrabri pioniri dobrovoljno su se javili da zajedno s hranom i vodom, duhovno obezbede našu braću u predelima pod opsadom. Podstaknuti ljubavlju prema Jehovi i našoj braći, čak su se izlagali opasnosti prelazeći puteve koji su bili minirane. Dato je divno svedočanstvo, jer su ljudi videli pomoć koja je dolazila porodicama naše braće. Videli su šta može da učini prava ljubav kad su svi ujedinjeni u obožavanju jedinog istinitog Boga, Jehove (Jovan 13:34, 35; 15:13).

U toku službene godine, braći nije nedostajao ni jedan jedini broj naših časopisa. Kao što je već bio slučaj s  Kulom stražarom, počeo je simultano s engleskim jezikom da se izdaje časopis Probudite se! na arapskom, započevši s brojem od 8. januara 1990. Svedoci i zainteresovane osobe bili su presrećni. Takođe je bilo dirljivo videti nove publikacije na arapskom jeziku, kao što su brošura Da li treba verovati u Trojsto? i knjige Biblija — Reč Božja ili čovečija? i Moja knjiga biblijskih priča.

Ti duhovni darovi bili su pribavljeni uprkos zatvaranju mnogih fabrika i drugih ustanova u Bejrutu. Ekonomska situacija loša je u celoj zemlji. Mnoga mesta nemaju ni struje ni vode ni telefona. A sada, dopustimo da neka naša braća ispričaju kako su našli radost čak i dok su se borili sa razornim delovanjem rata koji traje već 15 godina.

„Pozitivna strana“

Brat u Bejrutu piše: „Pre svega, iskreno zahvaljujem Jehovi što nas je sačuvao unutar svoje organizacije čistog obožavanja uprkos svim teškim uslovima s kojima smo se suočili. Za vreme nedavnih događaja, imao sam neka iskustva koja su mi donela radost i smatram ih pozitivnom stranom rata.

Za vreme teškog bombardovanja, sedeli smo sa komšijama na stepenicama jer je to najsigurnije mesto dok padaju granate. Uvek smo s njima razgovarali o Božjem Kraljevstvu kao jedinom rešenju za probleme čovečanstva, i često smo se molili našem Bogu, Jehovi. To je svima postalo poznato.

Katkada je artiljerijska vatra trajala danima i nismo mogli da posetimo sastanke. Zato sam nosio časopis Kulu stražaru sa sobom i proučavao je dok sam sedeo na stepenicama. To je izazvalo zanimanje naših suseda. Neki od njih nisu razgovarali s nama jer smo Jehovini svedoci. Ali kad je naša kuća bila pogođena granatom, čudili su se ljubavi koju su pokazala naša braća. Sada su želeli da razgovaraju s nama. To nam je omogućilo da zaključimo nekoliko pretplata na časopis Probudite se!

Ova iskustva učinila su me odlučnim da i dalje govorim o istini. Jehova zaslužuje naše potpuno obožavanje, naše potpuno poštovanje i svu slavu.“

„Jehovino ime je spasilo moj život“

Brat iz skupštine Ras Bejrut izveštava: „Moja supruga, naša dva dečačića i ja započeli smo dan sa službom propovedanja od kuće do kuće u zapadnom delu Bejruta. Popodne smo imali u mojoj kući sastanak na engleskom jeziku. U 18.30 sati bio je mrak. Jedini ljudi na putu bili su naoružani muškarci. Padale su bombe. Većina stanovnika naše zgrade je pobegla. Nije bilo ni vode ni struje. Tada smo začuli kucanje na vratima.

Misleći da bi to mogao da bude neko od naših komšija kome je trebalo vode ili hleba, moja supruga je otvorila vrata. Tamo su stajala četiri naoružana muškarca. Uperili su puške u moju ženu i upitali za mene po imenu. Te sedmice je na taj način devetoro muškaraca bilo odvedeno iz svojih domova i odmah ubijeno. Kad su me naoružani muškarci ugledali, uperili su svoje automatske puške u moju glavu i naredili da pođem s njima. Odgovorio sam im: ’Poći ću s vama. Ali, dozvolite da se najpre obučem.‘ Molio sam se Jehovi svim srcem, tražeći da mi pomogne. Kad sam završio s molitvom osećao sam se veoma opušteno i počeo da posmatram te naoružane i grozne muškarce kao obične ljude. Mogao sam neustrašivo razgovarati s njima.

Upitao sam ih: ’Šta želite od mene? Razgovarajmo malo u kući pre nego što odemo.‘ Dok smo bili u dnevnoj sobi njihov vođa me upitao: ’S kojim pravom vi ulazite u kuće i propovedate ljudima?‘ Odgovorio sam: ’Vi nosite pušku da silom provedete svoju volju, i niko vam  ne stoji na putu. Ja nosim dobru vest mira koju nam je Isus zapovedio da propovedamo.‘ Zatim sam objasnio verovanje i delatnost Jehovinih svedoka. Čim sam spomenuo Jehovino ime, oni su rekli: ’Biće dovoljno da vas ovde ispitamo. Nema potrebe da vas vodimo sa sobom.‘ Jedan od njih je očigledno poznavao brata. Rekao je: ’Ovaj je kao Jarour.‘

Svedočili smo tim naoružanim muškarcima i odgovarali na njihova pitanja sat i po. Zatim, umesto da me odvedu do prtljažnika svojih kola kao što su to učinili s drugima, oni su se izvinili, poljubili me, ponudili svoju pomoć ako mi ikad bude potrebna, i otišli. Ja sam celo vreme osećao Jehovinu zaštitu. Sudelovanje u radu od kuće do kuće tog jutra i prisustvovanje popodnevnom sastanku ojačalo me da stojim nepokolebljivo. Zaista, Jehovino ime je spaslo moj život“ (Poslovice 18:10).

„Okruživala nas je Jehovina briga“

Drugi brat iz Bejruta piše: „Bila je sreda, 31. januara 1990. Dok sam zajedno s bratom radio u sestrinoj kući, ponovo je započela borba. Svuda su eksplodirale bombe. Zbog žestoke bitke nismo mogli da se vratimo kući. Sestra je bila veoma gostoljubiva, iako je imala samo nekoliko komadića hleba.

Jako sam bio zabrinut za svoju ženu jer je Filipinka i nije navikla na ratno nasilje. Sledećeg dana, međutim, mogao sam da odem kući. Gomile nameštaja blokirale su puteve, ali hvala Jehovi, moja je porodica bila neozleđena. Nakon kratkog mira, ponovo je započela teška artiljerijska vatra. Sakrili smo se u bratovoj kući koja se nalazila blizu naše. Bilo nas je petero — moja žena, moj dvogodišnji sin, ja, moj brat i njegova žena. Svuda naokolo padale su bombe, granate i rakete, ali okruživala nas je Jehovina briga. Prošla su dva dana teške artiljerijske vatre, za koje smo vreme stalno ležali na zemlji sa mirisom bombi u nosnicama.

Dok smo slušali eksplozije sećali smo se Davidovih reči iz Psalam 18:1-9, 16-22, 29, 30. U tim teškim trenucima i uprkos svemu što se događalo, bili smo srećni i čak smo bili u stanju nasmejati se. Molili smo se Jehovi, da, ako trebamo umreti, neka bismo umrli lako, bez patnji. Imali smo čvrstu nadu u uskrsenje.

Sledeći dan bio je neverovatan. Oko 25 bombi palo je nedaleko od kuće gde smo bili sakriveni, ali nijedna nas nije ozledila. Možete li da zamislite naše osećaje kad smo shvatili da nas je Jehova zaštitio? Sledećeg jutra smo smesta odlučili da bežimo. Moj je automobil bio jedini na ulici koji nije bio spaljen. Vozio sam između mina i bombi, i hvala Jehovi, uspelo nam je da pobegnemo na područje koje je bilo malo mirnije od našeg. Tamo su nas naša braća s ljubavlju snabdela odećom, hranom i novcem.

Uprkos svim teškoćama, osećali smo se srećnima, jer je Jehova bio s nama. Bilo je skoro kao da je on poslao svoje anđele da ne dopuste bombama da padnu na nas (Psalam 34:7). Da, naša radost bila je velika. Ali, naša radost biće veća nakon što preživimo Harmagedon.“

Brza pomoć na delu!

Neka područja Bejruta izgledala su kao da ih je zadesio potres. Mnoge kuće naše braće bile su oštećene ili srušene. Kad je nastala nedavna kriza, Odbor podružnice organizovao je odbor za brzu pomoć da se brine za potrebe braće. On je počeo da deluje 16. februara 1990, baš u vreme kad smo napokon mogli da krenemo na područja zahvaćena nevoljama. Svrha ovog odbora bila je trostruka: da pruži braći duhovno ohrabrenje; da brine za njihove potrebe u vezi novca, hrane i vode; i pomogne  im da obnove ili ponovo sagrade svoje domove.

Nije bilo potrebno da se pozivaju dobrovoljci. Svaki dan mnogi su se pojavljivali rano ujutro da priteknu u pomoć. Evo nekoliko komentara onih koji su pomagali:

Jedna sestra, kad joj je kuća bila očišćena i restaurirana, rekla je: „Čula sam o pomoći koju pružaju braća kad naiđe katastrofa. Sada ja to vidim i osećam.“ Čak njena komšinica, muslimanka, rekla je toj sestri: „Vi zaista volite jedni druge. Vaša religija je prava. Ja ću sada da odem u svoje selo i kažem svima šta vi ovde radite.“ Ta komšinica je donela hranu za dobrovoljne radnike.

Starija sestra je objasnila: „Očekivala sam da ćete doći da me posetite, ali nisam očekivala da će mi Zajednica poslati nekoga da mi donese vode.“ Plakala je kad je poljubila brata koji je došao da joj pomogne.

Tročlana porodica — muž i žena koji su bili nekršteni objavitelji i njihov sinčić — posećena je i primila je veliku kutiju mleka, hleb, pitku vodu i novac. Kad im je rečeno da su to pripremili Jehovini svedoci, muž je rekao: „Bio sam pripadnik Evanđelističke crkve 11 godina i bio veoma aktivan. Ali u ovih 15 godina rata u Libanonu, oni nisu nikad pomislili da učine nešto slično tome za svoje članove.“ Nastavio je: „Zaista je ovo jedina Božja organizacija.“ Muž i žena krstili su se na kongresu u maju 1990.

Jedan starešina je komentarisao: „Nedostaju nam reči da izrazimo zahvalnost za dela ljubavi koja ste pokazali prema braći u nevoljama. To je ostavilo takav utisak na mene da sam lio suze kad sam video grupu mlade braće, dobrovoljaca, kako zidaju kuću mojih roditelja. Čak su naši komšije koji nisu Svedoci izrazili svoje cenjenje. Zaista smo zahvalni Jehovi i njegovoj organizaciji za praktičnu pomoć koja nam je bila pružena. Kako su istinite reči psalmiste u Psalmu 144:15: ’Srećan je narod čiji je Bog Jehova.‘“

„Kakvi ste vi to ljudi?“

Jedna sestra sa porodicom je pisala: „Želim da izrazim svoju duboku zahvalnost za ljubav Jehove i njegove organizacije. Moja je kuća bila pogođena mnogim granatama i spaljena. Mnogi su nam rekli da neće moći da se popravi. Međutim, ona stoji ovde potpuno popravljena kao da joj se ništa nije dogodilo, okružena stotinama kuća u našoj ulici koje su spaljene i uništene.

Čak naše komšije koji nisu Jehovini svedoci, pitaju: ’Otkud potiče ova ljubav? Kakvi ste vi to ljudi? Ko su ove osobe koje rade s takvim žarom i koje su tako mirne i dobro se ponašaju? Neka je blagoslovljen Bog koji vam daje tu ljubav i samopožrtvovni duh.‘ Kako su prikladne reči iz Psalma 84:11, 12: ’Jer Jehova Bog je sunce i štit; naklonost i slavu on daje. Jehova neće da uskrati nijedno dobro onima koji hode u besprekornosti. O, Jehova nad vojskama, srećan je čovek koji se u te uzda.‘“

Čovek čija žena i deca su Jehovini svedoci je napisao: „Želeo bih da vam zahvalim za vašu pomoć u popravljanju moje kuće. Vaš rad je pokazao iskrenu hrišćansku ljubav koja je veoma retka u  ovim danima. Neka Bog blagoslovi vaše napore.“

Nakon što se obnovila kuća jednog starešine, on je rekao: „Naša usta ne mogu da izraze ono što je u našim srcima. Mi ne možemo da nađemo reči koje bi izrazile naše cenjenje prema Jehovi i njegovoj organizaciji. Mi smo osetili Jehovinu blizinu u našoj nevolji. Vaša ljubav ohrabrila je sve članove moje porodice da sudeluju u pomaganju u potrebama drugih.“

U Libanonu su tokom aprila, 194 osobe bile u pomoćnoj pionirskoj službi. Veče Spomen-svečanosti bilo je mirnije od ostalih večeri, i na održanoj Spomen-svečanosti bilo je ukupno 5 034 prisutnih. Svi planirani kongresi bili su održani, a ukupni godišnji broj krštenih osoba bio je 121, uprkos haosu u državi. Mnoge porodice u skupštinama zauvek su napustile zemlju. Ali novozainteresovane osobe napreduju prema krštenju i 2 726 objavitelja Kraljevstva stalno je u porastu. Tokom 1990. službene godine, sav Jehovin narod u Libanonu iskusio je Jehovinu vernost, jer se on dobro brinuo o nama i vodio nas kroz burna vremena (Psalam 33:4, 5; 34:1-5).