„Ne prestajte činiti što je ispravno“

Vrhunci iz Druge poslanice Solunjanima

BRIGA za hrišćane u makedonskom gradu Solunu potakla je apostola Pavla da im napiše svoje drugo pismo, oko 51. n. e. Neki u skupštini krivo su govorili o skoroj prisutnosti Isusa Hrista. Možda je čak pismo koje je pogrešno dovedeno u vezu s Pavlom protumačeno kao ukazivanje da je došao „dan Jehovin“ (2. Solunjanima 2:1, 2).

Zbog toga je trebalo da neki Solunjani isprave svoje mišljenje. U svom drugom pismu, Pavle ih je pohvalio zbog njihove napredujuće vere, rastuće ljubavi i verne istrajnosti. Ali, on im je takođe obrazložio da će otpad doći pre Isusove prisutnosti. Zato su na pomolu bila teška vremena, a apostolovo pismo će im pomoći da paze na njegov savet koji glasi: „Ne prestajte činiti što je ispravno“ (2. Solunjanima 3:13).

Hristovo otkrivenje i prisutnost

Pavle je najpre govorio o izbavljenju od nevolje (1:1-12). Ono će doći kad se ’objavi s neba Gospod Isus svojim moćnim anđelima‘. Tada će zauvek biti uništeni oni koji ne slušaju dobru vest. Utešno je da se setimo toga dok podnosimo nevolju od ruku progonitelja.

Zatim je Pavle objasnio da će se „čovek bezakonja“ otkriti pre Hristove prisutnosti (2:1-17). Solunjanima nije trebalo da se uzbuđuju zbog bilo koje poruke koja bi ukazivala da je „dan Jehovin“ već došao. Prvo će da usledi otpad i otkriće se čovek bezakonja. Zatim će ga Isus uništiti objavom svoje prisutnosti. U međuvremenu, Pavle je molio da Bog i Hrist uteše srca Solunjana i da ih ’učvrste u svakom dobrom delu i reči‘.

Postupanje s onima koji žive neuredno

Daljnje Pavlove reči sadržavale su uputstva o postupanju s pojedincima koji žive neuredno (3:1-18). Izrazio je pouzdanje da će Gospod ojačati Solunjane i očuvati ih od zloga, Satane Đavola. Ali trebalo je da oni preduzmu korake za svoju vlastitu duhovnu dobrobit. Trebalo je da se odvoje od neurednih, koji se mešaju u tuđe stvari i odbijaju da rade. „Ako ko ne želi da radi“, rekao je Pavle, „neka i ne jede“. Takve je osobe trebalo da se zabeleži i nije s njima smelo da se druži, iako ih je kao braću trebalo opomenuti. Verni hrišćani Soluna nisu smeli da prestaju da čine što je ispravno, i Pavle je želeo da nezaslužena dobrota Gospoda Isusa Hrista bude sa svima njima.

Pavlovo drugo pismo Solunjanima pruža Jehovinim svedocima zasiguranje da će biti izbavljeni od svojih nevolja nakon što Hrist sa svojim anđelima izvrši osvetu nad onima koji ne slušaju dobru vest. Njihova vera je takođe ojačana spoznanjem da će „čovek bezakonja“ (klasa sveštenstva tzv. hrišćanstva) i sva kriva religija uskoro biti uništeni. U međuvremenu, pazimo na Pavlov savet da ne prestajemo da činimo što je ispravno.

[Okvir/Slika na 23. strani]

Jehovina Reč se brzo širi: „Nastavite da se molite za nas“, pisao je Pavle, „da se reč Jehovina stalno brzo širi [ili „trči“] i biva proslavljena, kako je to ustvari kod vas“ (2. Solunjanima 3:1, Kingdom Intelinear). Neki naučnici su ukazivali da je apostol aludirao na trkače koji brzo trče. Iako je to nepouzdano tumačenje, Pavle je molio da se hrišćani Soluna mole kako bi on sa svojim saradnicima mogao hitno i bez smetnje da širi reč istine. Pošto Bog odgovara na takve molitve, njegova reč se „brzo širi“ jer se dobra vest hitno i bez smetnje propoveda u ovim poslednjim danima. Jehovina reč takođe je „proslavljena“, visoko se ceni kao „Božja sila za spasenje“, kao što je bilo među Solunjanima koji su je prihvatili (Rimljanima 1:16; 1. Solunjanima 2:13). Kako smo samo radosni što Bog blagoslivlja objavitelje Kraljevstva i brzo povećava redove svojih obožavatelja! (Isaija 60:22).