Otkupnina — izgubljena nauka hrišćanstva

OTKUPNINA, verovanje da je Isus umro u zamenu za grešno čovečanstvo, osnova je pravog hrišćanstva. Ipak, ta doktrina je dugo vremena bila predmet kritike i podrugivanja teologa hrišćanstva.

Zašto je to tako? Zar nije sam Isus u Marku 10:45 rekao: „Jer sin Čovečji nije došao da mu služe, nego da služi, i da dâ život svoj u otkup za mnoge?“ (Bakotić).

Neki su tvrdili da Isus nije nikada izgovorio te reči, već da su posle njegove smrti bile sastavljene pod uticajem apostola Pavla. Drugi pak govore da je „otkup“ ovde govorna figura ili da ta  nauka dolazi iz grčke mitologije! Tako je otkupnina praktično nestala iz crkvenih učenja.

Možda se pitaš kako su rani hrišćani gledali na Isusovu smrt. Pavle nam u 2. Korinćanima 5:14, 15, kaže: „Ljubav Kristova potpuno nama ovladava pri ovoj pomisli: Jedan je umro mjesto sviju... da živi ne žive više za same sebe, nego za onoga koji je umro i uskrsnuo za njih“ (Stvarnost). Ova je nauka objašnjena tako jednostavnim rečima — sasvim oslobođena komplikovanih promena koje će kasnije da doživi od strane crkvenih teologa.

Da li je moguće da je Pavle izmislio ovu nauku? Ne, jer u 1. Korinćanima 15:3 on objašnjava: „Predadoh vam najpre kako i sam primih, da Hristos umre za grehe naše, po Pismu (Ba). Jasno je da su, mnogo pre nego što je Pavle napisao svoje poslanice, hrišćani već razumeli da je Isusova smrt bila žrtva, otkupnina, stvarna vrednost plaćena za oslobođenje grešnog čovečanstva. Dalje, kako ukazuje Pavle, oni su razumeli da je Hristova smrt ispunjenje ’Pisma‘, to jest, proročanstava kao što su ona iz 22. psalma i 53. poglavlja Isaije iz Hebrejskih spisa, ili „Starog zaveta“.

Pitanja bez odgovora

Ukoliko odlučiš sam da ispitaš činjenice, saznaćeš da su se u vreme blisko vremenu apostola u hrišćanstvo uvukle otpadničke nauke (Dela apostolska 20:29, 30; 2. Timoteju 4:3, 4). Ipak, kako pokazuju spisi prvih crkvenih otaca, vera u Hristovu otkupnu žrtvu se održala. Međutim, kad su neki kasniji teolozi istraživali nauku o otkupnini, postavili su neka teška pitanja, kao što su: Kome je otkupnina plaćena? I zašto je takvo plaćanje bilo nužno?

U četvrtom veku naše ere, Grigorije od Nise je s drugima razložio stav da je otkup bio plaćen Satani Đavolu! Satana je, kako su govorili, imao vlast nad čovekom, te mu je otkupnina plaćena da oslobodi čovečanstvo. Ali, njihov savremenik po imenu Grigorije Nazijanski je uvideo prazninu te teorije. Ona je nametala premisu da je Bog bio obavezan prema Đavolu — pravi apsurd! Ideja o otkupu koji je plaćen Đavolu je ipak uhvatila koren i održala se vekovima.

Da li je otkupnina mogla da bude plaćena samom Bogu? Grigorije Nazijanski je i u toj ideji video probleme. Pošto ’nismo bili u vlasti [Boga]‘, zašto bi njemu trebalo da bude plaćena otkupnina? Dalje, ’da li je Otac mogao da se raduje smrti svog Sina‘ zahtevajući otkupninu? Naizgled teška pitanja, koja su bacala sumnju na samu otkupninu.

Smrt otkupnine

Tvoje istraživanje ovog predmeta može da te odvede u rani 12. vek. Anselmo, nadbiskup Kanterberijski, pokušao je da odgovori na ta pitanja u svojoj knjizi Cur Deus Homo (Zašto je Bog postao čovek). Knjiga je učila da je Hristova smrt poslužila kao sredstvo zadovoljavanja božanske pravde, iako ne kao otkupnina. Anselmo je smatrao da bi opraštanje greha otkupninom, a bez zadovoljavanja  pravde, bilo jednako ostavljanju greha neispravljenog. „Ali, Bog u svom Kraljevstvu ne može ništa da ostavi neispravljeno“, rekao je Anselmo. Kako je Bog onda ispravio stvari?

Raspravljajući kako ’greh obeščašćuje Boga‘, Anselmo je rekao da ne bi bilo dovoljno „jednostavno povratiti ono što je bilo oduzeto“ Adamovim grehom. Pošto je Bog bio uvređen, otkupnina — pa čak i žrtva savršenog čoveka — ne bi bila dovoljna. „Obzirom na nanesenu uvredu“, zaključio je sveštenik, „mora da se uzvrati više od onoga što je bilo oduzeto.“ (Naglašeno od nas.) Anselmo je uveravao kako je to zahtevalo smrt nekog ko je bio „i bog i čovek“!

Kakva god bila tvoja reakcija na Anselmova učenja, ona su ovladala njegovim savremenicima, a imaju uticaja i dan danas. Anselmo je jednim potezom osnažio nauku o Trojstvu, i otkupnini, bar u hrišćanstvu, zadao smrtni udarac! „Zadovoljština“ je postala uzrečica teologa, dok je reč „otkup“ postepeno padala u zaborav. Anselmove su teorije bile skoro u potpunosti zasnovane na prevarnoj logici, a ne na Bibliji. I kako je vreme prolazilo, naučnici poput Tome Akvinskog su svojom vlastitom logikom počeli da se udaljavaju od Anselmove teorije „zadovoljštine“. Pojavila su se razna razmišljanja. Teorije otkupnine su se množile, a rasprave su od Biblije sve dublje zalazile u ljudska razmišljanja, filozofiju i mistiku.

Reformacija i otkupnina

Približimo se, ipak, malo današnjici. Kad je u 16. veku provalila oluja protestantske reformacije, pojavila se radikalna grupa nazvana Socinijanci. a Oni nisu priznavali da nam je Isusova smrt na bilo koji način „omogućila spasenje“, nazivajući takvo verovanje „prevarnim, pogrešnim, i vrlo pogubnim... koje je u protivrečju i sa Biblijom i sa razumom“ (The Racovian Catechisme). Pošto Bog velikodušno oprašta, nije bilo potrebe za zadovoljenjem pravde. Tvrdili su da je Hristova smrt otkupljivala tako što je ljude podsticala da oponašaju njegov savršeni primer.

Napadnuta od te i sličnih jeresi, katolička crkva je uzvratila udarac, pa je sazvala koncil u Trentu (od 1545. do 1563. n. e.). Ali, dok su se u vezi mnogih nauka zauzimali određeni stavovi, koncil se pokazao kao nejasan i suzdržljiv po pitanju otkupljenja. Govorilo se o ’vrednosti Isusa Hrista‘ i koristio se termin „zadovoljština“, ali se pažljivo izbegavao termin „otkupnina“. Kao posledica, crkva se zaustavila daleko od zauzimanja bilo kakvog jasnog biblijskog stava. Vrata spekulacijama ostala su širom otvorena.

Zašto su religiozni vođe požnjeli neuspeh

Od koncila u Trentu su teolozi — kako katolički tako i protestantski — razvili bezbrojne teorije o otkupljenju (Vidi okvir na stranici 7). Ipak, neke saglasnosti o značenju Hristove smrti još nema na vidiku. Teolozi se slažu jedino u svom omalovažavanju biblijskog termina „otkup“, pa ga rado ignorišu, izbegavaju ili svojim tumačenjima odbacuju. Značenje Hristove smrti se tumači tehničkim žargonom, kompleksnim izvrtanjima prevarne logike i zvučnim terminima, kao što su „moralni uticaj“ i „reprezentativna fizička zadovoljština“. Umesto da izgrađuju veru u Hristovu smrt, sveštenici hrišćanstva su od njegovog mučeničkog stuba načinili kamen spoticanja.

Koji razlog leži iza ovog dubokog propusta? Katolički teolog Boniface A. Willems to pripisuje činjenici da su  teolozi „poučavani u brižno čuvanoj izolaciji“ — previše udaljeni od stvarnih potreba ljudi. b Zar se ne bi složio sa tom procenom? Ali, Jeremija 8:9 ide i dalje, ukazujući na pravi koren problema: „Eto, odbaciše reč Gospodnju, i kakva im mudrost ostade?“ (Ba).

Sigurno je da u vezi nauke o otkupnini mogu da se postave neka teška pitanja (2. Petrova 3:16). Međutim, umesto da u Bibliji potraže odgovore, teolozi su koristili ljudsku mudrost i logiku (1. Korinćanima 1:19, 20; 2:13). Usudili su se da odbace delove Biblije koji nisu odgovarali njihovom ukusu — ili teorijama (2. Timoteju 3:16). Unapređivali su nebiblijske nauke, kao što je nauka o Trojstvu (Jovan 14:28). Njihova je pak najveća greška to što su spasenje čoveka učinili nečim od najveće važnosti, ignorišući mnogo važnija pitanja koja uključuju Božje ime i Kraljevstvo (Matej 6:9, 10).

Poslanik otkupnine

Usmeri sada svoju pažnju na kasne 1800-e. Bogobojazni čovek po imenu Čarls Tejz Rasel odvojio se iz glavne teološke struje i počeo da izdaje ovaj časopis — Kulu stražaru. „Od prvog broja“, pričao je Rasel, „ona je poseban poslanik Otkupnine.“

Kula stražara služi u tu svrhu do današnjeg dana. U toku više od stotine godina ona je iznosila jasne biblijske razloge za verovanje u otkupninu, i davala razumne, biblijske odgovore na izazove kritičara. Mi te zato pozivamo da još bolje osmotriš šta Biblija kaže o Isusovoj smrti i njenom značenju.

[Fusnote]

[Okvir na 7. strani]

PRIMERI TEORIJA O OTKUPLJENJU

◻ REKTORNA TEORIJA ILI TEORIJA UPRAVE: Nizozemski teolog Hugo Grotius je razvio u 17. veku da bi opovrgao teorije Socinijanaca. Grotius je Hristovu smrt smatrao „vrstom legalne transakcije u kojoj Bog ima ulogu Rektora ili Upravnika, a čovek ulogu krivca“ (Hastingsova Encyclopædia of Religion and Ethics).

◻ TEORIJA ŽIVOTOVAŽNOG POMIRENJA: Predložio je 1946. protestantski teolog Clarence H. Hewitt. On na Hristovo delo nije gledao kao na platu za neki prekršaj zakona, već kao da nas ono ’oslobađa od dominacije zakona greha i smrti, i podstiče pokajanje i pobožnu tugu, dovodeći nas tako pred Bogom u povoljno stanje za primanje oproštaja‘.

◻ OTKUPLJENJE OD SUHRIŠĆANINA: Rimokatolički teolog Boniface A. Willems (1970) izjednačava „otkupljenje“ sa „odbacivanjem egoizma i otvaranjem svog srca jedni prema drugima“. On dodaje: „Hrišćanska misao o zameni ili patnji poslanika je ta da se neko oseća solidarno povezan sa ljudskom rasom opterećenom grehom. ... Crkva je, dakle, prijateljstvo onih koji su spremni da žive u posebnoj službi zbog drugih.“

◻ TEORIJA ŽRTVENOG JARCA: Tu je teoriju predložio 1978, katolički teolog Raymund Schwager. On je odbacio ideju da bi Bog „zahtevao oko za oko“. Na Hristovu žrtvu gleda kao na neku vrstu katarze (pročišćenja) koja ljudskom društvu dozvoljava da iz sebe izbaci prirođene nasilne težnje i tako ih se oslobodi.

◻ SOCIO-POLITIČKO OTKUPLJENJE: Baptistički teolog Thorwald Lorenzen je 1985. napisao: „Bog za grešnika ne traži samo religiozni oprost, već i političko oslobođenje siromašnih i potlačenih. ... Hristova smrt, dakle, otkriva Boga koji je zainteresovan za ozdravljenje svih dimenzija ljudskog života.“

[Slika na 5. strani]

Protestantski i katolički teolozi razvili su brojne teorije o otkupljenju i otkupnini, ali šta kaže Biblija?