Zašto je hrišćansko obožavanje superiorno

Vrhunske tačke iz poslanice Jevrejima

JEHOVA Bog je uveo superiornija obeležja obožavanja kad je poslao svog Sina, Isusa Hrista, na Zemlju. To je bilo zato jer je Isus, osnivač hrišćanstva, superiorniji od anđela i proroka Mojsija. Hristovo sveštenstvo ima veliku prednost u odnosu na Levitsko drevnog Izraela. Isusova žrtva daleko je superiornija od životinjskih, koje su prinašane po Mojsijevom zakonu.

Ove činjenice bile su razjašnjene u poslanici Jevrejima. Po svemu sudeći, nju je napisao apostol Pavle u Rimu, oko 61. n. e., i poslao hebrejskim vernicima u Judeji. Od samog početka grčki i azijski hrišćani nisu sumnjali da je Pavle bio pisac, a to je bilo potkrepljeno kako piščevom opsežnom upućenošću u Hebrejske spise, tako i njegovim korišćenjem logičnog povezivanja, što je bilo karakteristično za apostola. Možda je on izostavio svoje ime zbog predrasuda koje su Jevreji imali prema njemu i zato što je bio poznat kao „apostol za narode“ (Rimljanima 11:13, NW). Razmotrimo sada pobliže superiornija obeležja hrišćanstva, kako je to pokazano u Pavlovom pismu Jevrejima.

Hrist je superiorniji od anđela i Mojsija

Prvo se ukazuje na superiorniji položaj Božjeg Sina (1:1–3:6). Anđeli mu iskazuju poštovanje, a njegovu kraljevsku ulogu podupire Bog. Zato bi trebalo da poklonimo posebnu pažnju onome što je govorio Sin. Osim toga, trebalo bi da zadržimo u mislima da je, iako je kao čovek Isus bio manji od anđela, uzdignut iznad njih i da mu je data vlast nad celom nastanjemom Zemljom.

Isus Hrist je takođe superiorniji i od Mojsija. Kako to? Mojsije je bio samo sluga u izraelskom domu Božjem. Nasuprot tome, Jehova je postavio Isusa nad celim domom, skupštinom Božjeg naroda.

Hrišćani ulaze u Božji počinak

Apostol nadalje ističe da je moguće ući u Božji počinak (3:7–4:13). Izraelci oslobođeni iz egipatskog ropstva propustili su da uđu u taj počinak, jer su bili neposlušni i nedostajalo im je vere. Međutim, mi možemo ući u taj počinak ako pokazujemo veru u Boga i poslušno sledimo Hrista. Tada ćemo, umesto da držimo samo nedeljni Sabat, svakodnevno uživati veće blagoslove koji proizilaze iz toga što počivamo od svih sebičnih dela.

Ulazak u Božji počinak obećanje je njegove reči, koja je „oštrija od bilo kog dvoseklog mača i prodire sve do rastavljanja duše i duha“, NW. To čini tako što razotkriva najdublje poticaje i stanovišta, što razlučuje telesne želje i duhovno razmišljanje. (Uporedi Rimljanima 7:25.) Ako je naša duša, odnosno život kao pojedinca, povezana sa Božjim „duhom“, ili načinom razmišljanja, možemo ući u Božji počinak.

Superiornije sveštenstvo i savez

Pavle nadalje ukazuje na superiornost Hristovog sveštenstva i novog saveza (4:14–10:31). Bezgrešni Isus Hrist ima saosećanja prema grešnim ljudima, jer je kao i mi bio iskušan u svakom pogledu. Štaviše, Bog ga je postavio za ’sveštenika zauvek na način Melhizedekov‘, NW. Za razliku od levitskih sveštenika, Isus poseduje neuništivi život i zato mu nisu potrebni naslednici u svom delu spašavanja. On ne mora da prinosi životinjske žrtve, jer je prineo svoje daleko superiornije  bezgrešno telo i ušao u nebo sa vrednošću svoje krvi.

Novi savez, koji je učinjen punovažnim Hristovom krvlju, superioran je u odnosu na savez Zakona. Oni koji su u novom savezu imaju Božji zakon u svojim srcima i raduju se oproštenju greha (Jeremija 31:31-34). Zahvalnost za to podstiče ih na javno izjavljivanje svoje nade i sakupljanje sa suvernicima. Nasuprot njima, namerni grešnici nemaju više nikakvu žrtvu za grehe.

Neophodna je vera!

Da bi imali koristi od superiornijeg novog saveza, potrebna nam je vera (10:32–12:29). Takođe je potrebna istrajnost da bismo dobili ono što je Jehova obećao. Kao ohrabrenje da istrajemo, okruženi smo ’velikim oblakom‘ prethrišćanskih svedoka. Ipak, posebno bismo trebalo pobliže da razmotrimo Isusovo besprekorno držanje u patnjama. Svaka patnja koju Bog dozvoli da dođe na nas može na neki način da se smatra sredstvom koje donosi miroljubivi plod pravednosti. Stvarnost Jehovinih obećanja treba da poveća našu želju da izvršavamo svetu službu „sa bogobojaznošću i strahopoštovanjem“.

Pavle zaključuje opomenama (13:1-25). Vera treba da nas podstiče na pokazivanje bratske ljubavi, gostoljubivosti, na to da se sećamo suvernika koji su pod progonstvima, da držimo brak u časti i ’da budemo zadovoljni onim što imamo‘. Trebalo bi da oponašamo veru onih koji preuzimaju vođstvo u skupštini i da ih slušamo. Dalje, moramo izbegavati otpadništvo, podnositi sramotu kakvu je Isus podneo, ’uvek prinositi Bogu žrtvu hvale‘ i nastaviti da činimo dobro. Takvo ponašanje takođe je jedno od superiornih obeležja pravog hrišćanstva.

[Okvir/Slika na 24. strani]

Razna pranja: Oblici obožavanja u izraelskom šatoru od sastanka bili su povezani samo sa „jelom, pićem i raznim umivanjima“ (Jevrejima 9:9, 10, Ba). Ta pranja bila su ritualna pranja zahtevana po Mojsijevom zakonu. Nečiste posude bile su prane, a ceremonijalno čišćenje uključivalo je pranje odeće i kupanje (3. Mojsijeva 11:32; 14:8, 9; 15:5). Sveštenici su se kupali, a stvari koje su korišćene kod prinošenja žrtava paljenica bile su prane u vodi (2. Mojsijeva 29:4; 30:17-21; 3. Mojsijeva 1:13; 2. Dnevnika 4:6). Međutim, ’razna umivanja‘ nisu uključivala ritualno ’pranje čaša, vrčeva i bakrenog posuđa‘, NW, koje su praktikovali neki Jevreji u vreme Mesijinog dolaska, niti se reci Jevrejima 9:10 odnose na potapanje u vodu koje je provodio Jovan Krstitelj ili na krštenje onih koji simbolizuju predanje Bogu kao hrišćani (Matej 28:19, 20; Marko 7:4, NW; Luka 3:3).