Koliko samo razloga imam za zahvalnost!

ISPRIČALA LOTTIE HALL

DOGODILO se to 1963. na našem putu iz Kalkute, Indija, u Rangun, Burma. Ubrzo nakon što smo avionom napustili Kalkutu, jedan brat je primetio ulje na krilu aviona. Pošto su članovi posade bili obavešteni o tome, najavili su prinudno spuštanje. Pre svega, avion je morao da ispusti dosta goriva da bi sletanje uopšte bilo moguće. Stjuard je uputio poziv: „Ako želite da se pomolite, učinite to odmah!“ Zaista smo se molili, ukoliko je Jehovina volja, da sigurno sletimo i bilo je tako. Zaista se dogodilo nešto za šta smo bili zahvalni!

DA, JOŠ uvek ima mnogo toga za šta mogu da budem zahvalna. Sa 79 godina još uvek imam dovoljno snage i zdravlja koje koristim u punovremenoj službi. Dalje, pored blagoslova koji se izlivaju na celi Jehovin narod, doživela sam mnoga izuzetna iskustva. Sve u svemu, najveće zadovoljstvo bilo mi je da služim Jehovi u proteklih 60 godina, od čega sam više od 30 služila kao stalni propovednik, ili pionir.

Sve je počelo od mog oca dok smo živeli u Karbondejlu, Ilinois. On je bio povezan sa verskom zajednicom Hristovi učenici i želeo je da postane sveštenik. Međutim, iskustvo koje je doživeo na dva biblijska fakulteta potpuno ga je razočaralo, jer je imao svoje vlastite zamisli o Trojstvu, besmrtnosti duše i večnom mučenju.

Konačno je bio zadovoljen biblijskom istinom koju mu je doneo kolporter Istraživača Biblije 1924, kad sam ja imala tek 12 godina. Moj otac je bio srećan kad je čuo da ima još takvih koji razmišljaju kao i on, tj. da su Trojstvo, paklena vatra i besmrtnost ljudske duše lažne nauke. Uskoro se naša porodica  redovno sastajala sa Istraživačima Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci. Upoznavanje istine o Jehovi i njegovoj Reči bilo je nešto za šta sam bila zaista zahvalna.

Međutim, uskoro se dogodila velika nesreća. Čovek koji je doneo istinu mom ocu postao je nepošten i nemoralan. Spotakao je oca, ali ne majku i mene. Sada, s 15 godina, bila sam najstarija od šestoro dece i sa majkom sam čvrsto prigrlila istinu.

U leto 1927. bilo je najavljeno da će biti održan veliki kongres Istraživača Biblije u Torontu, Kanada. Otac je rekao da nema novaca za put, ali majka je bila odlučna. Počela je da prodaje razne kućne stvari, tako da je do kongresa uštedela osam dolara. S tim novcem krenule smo nas dve autostopom do Toronta, 1 600 kilometara. Prošlo je 5 dana i 37 vožnji dok nismo stigle tamo, dan pre nego što će kongres da počne. Pošto su naša sredstva bila mala, zatražile smo i dobile besplatan smeštaj. Kad je brat A. H. Macmillan čuo za naše putovanje, napisao je članak za kongresne novine pod naslovom: „Nikakav porast cena železničkog prevoza ne brine te Istraživače Biblije.“

Majka je o svemu obaveštavala oca putem poštanskih dopisnica. Tako je on konačno odlučio da dođe u poslednji čas, stigavši autom baš na javno predavanje održano poslednjeg dana kongresa. Sada na povratku kući nije trebalo da stopiramo. Kakav je to kongres bio! Kako sam bila zahvalna što smo mogli da prisustvujemo i što je moj otac mogao da obnovi duhovnu ravnotežu!

Kad sam bila upitana koja je moja religija, godinama sam odgovarala sa „MIB“, što je značilo Međunarodni Istraživači Biblije. Međutim, uvek sam bila nezadovoljna tim nazivom. Zato sam bila zahvalna kad smo 1931, na kongresu u Kolumbusu, Ohajo, prihvatili novo ime, Jehovini svedoci.

Moj posao u školi

Među mnogim blagoslovima koji su obogatili moj život, bili su i oni povezani sa muzikom. Bila sam vrlo privržena muzici i rano sam naučila da sviram klavir. Mnoge godine imala sam prednost da sviram u pratnji prilikom pevanja u skupštini. Pre nego što je Društvo Kula stražara počelo da snima Kraljevske pesme, jednom me brat misionar koji je služio u Papui Novoj Gvineji zamolio da snimim mnoge naše pesme, tako da bi Papuanci mogli da nauče da pevaju. To je bilo nešto u čemu sam zaista uživala.

Ipak, moj omiljeni instrument bio je klarinet. Volela sam da ga sviram u školskom orkestru. Profesor je bio toliko zadovoljan mojim sviranjem da me je zamolio da sviram i u muškom sastavu. U to vreme nijedna žena nije svirala u muškom sastavu, tako da su članovi sastava, kad su čuli šta profesor namerava da učini, odlučili da štrajkuju. Drukčije su razmišljali kad su bili upozoreni da će, ako budu štrajkovali, biti izbačeni iz sastava. Još jedna tradicija je prekinuta kad sam bila pozvana da učestvujem sa sastavom u celodnevnoj paradi. Novine su to označile senzacijom, izveštavajući krupnim naslovom: „Muzičarka u moru muškaraca.“

Konačno, bilo mi je predloženo da radim kao profesorica muzike. Ipak, razmišljajući o svim problemima koji bi mogli da se pojave ukoliko bih poučavala muziku, kao što je zahtev da učim ili sviram religioznu i nacionalnu muziku, odlučila sam da radim nešto drugo, pa sam određena da poučavam svetsku istoriju. Međutim, ta promena nije me sprečila da godinama kasnije sviram klarinet u kongresnim orkestrima u mnogim zemljama dok sam putovala na međunarodne kongrese Jehovinih svedoka.

Vremenom sam postala nastavnica istorije u jednoj velikoj srednjoj školi u  predgrađu Detroita. Jednom sam bila zamoljena od strane direktora da preporučim jedan od nekoliko novih udžbenika. Pregledavajući te knjige, bila sam iznenađena činjenicom da, dok sadašnji udžbenik spominje osam puta Jehovino ime, novi ne imenuju hebrejskog Boga, iako imenuju mnoge bogove paganskih naroda, kao što su Ra, Moloh, Zevs i Jupiter. Kad je trgovački putnik došao, upitala sam ga zašto Jehovino ime nije navedeno u njegovom udžbeniku, a on je rekao: „Ne, nećemo to ime staviti u našu knjigu zbog Jehovinih svedoka.“ Tada sam mu rekla: „Dobro! Onda neću da preporučim vašu knjigu.“ Bacio je knjigu u svoju torbu i odjurio kroz vrata.

Kasnije sam, uz iznošenje mnogih dobrih razloga, izvestila direktora da nam zaista nije potrebna nova knjiga. Složio se sa mnom. Svi su bili zadovoljni tom odlukom kad je, samo nekoliko meseci kasnije, odlučeno da se predmet svetske istorije izbaci iz nastavnog programa srednjih škola. Novi predmet, nazvan Nauka o društvu, zamenio ga je u celom sistemu od 14 škola. Da je škola prihvatila nove knjige o istoriji, bio bi to veliki gubitak!

Doživela sam mnoga ugodna iskustva radeći u školi, a uz to sam tražila veliku disciplinu. To se pokazalo uspešnim kroz mnoga doživotna prijateljstva. Takođe sam imala mnoge prilike za neformalno svedočenje. Međutim, konačno su me vreme i okolnosti doveli do stalne službe.

Međunarodni kongresi

Nakon 20-godišnjeg rada u školi, počeo je da me napušta vid. Dalje, moji roditelji su osećali potrebu za mnom, tako da me otac zamolio da se vratim kući. Smatrao je da mora da se izvrši važnije delo, a Jehova će da se pobrine da ne budem gladna. Napustila sam posao nastavnika 1955. i među prvim blagoslovima koje sam doživela posle toga bilo je prisustvovanje seriji kongresa u Evropi pod nazivom „Pobedonosno Kraljevstvo.“ Kako sam bila zahvalna što sam mogla da budem sa našom braćom iz Evrope, od kojih su mnogi pretrpeli velike patnje u toku drugog svetskog rata! Poseban blagoslov bio je nalaziti se među 107 000 prisutnih na Zeppelinwiese ili Cepelinskom polju u Nirnbergu, gde je Hitler nameravao da održi svoju pobedničku paradu posle drugog svetskog rata.

To je bilo prvo od mnogih svetskih putovanja koja sam imala prednost da preduzmem. Godine 1963. moja majka i ja bile smo među 583 delegata koji su putovali oko sveta u sklopu kongresa „Večna dobra vest“. To putovanje odvelo nas je iz Njujorka u Evropu, zatim u Aziju i na Pacifička ostrva, da bi se završilo u Pasadeni, Kalifornija. Tokom tog putovanja doživele smo uzbudljivo iskustvo opisano u uvodu. Kasnija putovanja odvela su nas na kongrese u Južnoj Americi, Južnom Pacifiku i Africi. Zaista, ta putovanja obogatila su moj život, a to što sam imala priliku da sviram u kongresnim orkestrima na mnogim mestima bila je dodatna prednost za mene kao ljubitelja muzike.

Ulazak u redove pionira

Godine 1955, posle povratka iz Evrope, pridružila sam se majci u pionirskoj službi u toku jedne godine. Nakon toga Društvo me pozvalo da sarađujem sa malom skupštinom u Apalačikoli, na zapadnoj Floridi. Kroz sedam godina zajedno s jednom sestrom pomagala sam u radu na tom području, tako da je skupština uskoro bila u mogućnosti da izgradi Kraljevsku dvoranu da bi izašla u susret napretku dela. Napredovanje se nastavilo, pa je nedugo zatim oformljena još jedna skupština u Port Saint Joeu. Provela sam 11 godina sarađujući sa tri skupštine u zapadnom delu Floride.

Jednom prilikom zamolio me pokrajinski nadglednik da pronađem mesto za održavanje pokrajinskog sastanka. Obezbedila  sam korišćenje uglednog Centennial Buildinga u Port Saint Joeu za samo 10 dolara. Međutim, takođe nam je bio potreban restoran, pa smo mislili u tu svrhu da koristimo školu. Ipak, saznala sam da se direktor škole protivi tome i rekao je da se moram sastati sa školskim odborom. Na taj sastanak došao je i gradonačelnik, jer je želeo da koristimo školu kao restoran. Kad je upitao za razloge zbog kojih nam se to ne dozvoljava, predsednik školskog odbora je rekao da dosad nijedna religiozna grupa nije koristila školske obekte. Gradonačelnik se okrenuo prema meni tražeći odgovor. Kod sebe sam imala mnoge potvrde o tome da smo već koristili školske zgrade za naše sastanke, a uz to sam ukazala na Dela 19:9, gde se kaže da je apostol Pavle propovedao u školskoj učionici. To je delovalo. Odbor se složio sa gradonačelnikom da nam se dopusti korišćenje restorana uz naknadu od 36 dolara.

Kad sam imala samo 13 godina i kad sam se krstila, molila sam se: „O Bože, daj mi da dovedem u istinu bar jednu osobu.“ Ta molitva je do sada bila uslišena mnogo, mnogo puta dok sam bila blagosiljana pomaganjem velikom broju osoba da zauzmu stav za Jehovu i njegovo Kraljevstvo. Međutim, skoro uvek kad bi osoba bila spremna za predanje i krštenje, ja bih bila dodeljena u neku drugu skupštinu. Još uvek sam imala prednost sejanja i zalevanja, tako da su se mnoge od tih osoba pokazale kao doživotni prijatelji. Sudelovanje u tako produktivnom delu zaista je dovelo do mnogih razloga moje zahvalnosti.

Pomoć javnih medija

Iako je javnost u mnogim mestima uvek iznova nepovoljno izveštavala o delovanju Jehovinih svedoka, srećna sam što mogu da kažem da su mi mediji u De Landu, Florida, gde sada služim, pomogli u svedočenju. Na primer, kad smo sa jednog od onih kongresnih putovanja po svetu majka i ja poslale opširne izveštaje mesnim novinama, oni su bili spremni da ih objave zajedno sa slikama. Izveštaji su bili u obliku putopisa, ali smo uvek uspevale da iskoristimo tu priliku za davanje svedočanstva o Jehovinom imenu i Kraljevstvu.

Isto je bilo i sa mojim svedočenjem na ulici. Imala sam svoj ugao ulice gde sam sedela na jednoj platnenoj stolici, dok sam na drugoj držala literaturu. Jednom se na pola stranice mesnih novina pojavio članak sa slikom pod naslovom: „Delanđanka Lottie nastavlja delo svojih roditelja, Svedoka.“ Nedavno, godine 1987, još jedne novine objavile su članak na pola stranice sa velikom slikom u boji i naslovom: „Lottie Hall ima svoj obeleženi ugao za Hrista.“ Iduće godine još jedne novine objavile su na naslovnoj stranici moju sliku uz primedbe kao što su „Ona je uvek tamo“ i „Sedeći na platnenoj stolici, učiteljica u penziji koristi svoje mesto na uglu ulice za propovedničko delo Jehovinih svedoka“. Dalje, četiri puta je mesna TV stanica prikazala moje svedočenje. Nastavila sam u ograničenoj meri da sudelujem u svim vidovima kraljevske službe: propovedanju od kuće do kuće, naknadnim posetama i biblijskim studijima na domu. Ipak, sada zbog poodmaklih godina i fizičkih slabosti većinu vremena provodim u radu na ulici.

Gledajući unazad, moram da priznam da zaista imam mnogo razloga za zahvalnost. Pored blagoslova koji su zajednički celom Jehovinom narodu, kao nastavnica imala sam prednost da delujem na mnoge mlade. Osetila sam radost prisustvovanja brojnim kongresima širom sveta. Imala sam plodnu pionirsku službu, a takođe sam bila blagoslovljena u vezi muzike. Dalje, bila sam u mogućnosti da svedočim putem medija. Zaista, mogu da kažem kao i psalmista David: „Pesmom ću ja ime Božje slaviti veličaću ga hvalama svojim“ (Psalam 69:31).

[Slika Lottie Hall na 10. strani]