Ispovedanje greha — da li je ispravno?

„ISPOVED je duhovno čišćenje, način da se počne ispočetka, način da se predstavimo kao očišćeni. Volim da odlazim na ispoved, da iskažem svešteniku svoje grehe, imam njegov oproštaj i radost posle toga.“ Tako je rekao jedan iskreni katolik (Bless Me, Father, for I have Sinned).

Prema New Catholic Encyclopedii, „Hrist je vlast vezanja i odrešenja, opraštanja i neopraštanja“ greha dao ili poverio samo svešteniku. U istom delu stoji da redovna ispoved treba „vratiti životu svetost proigranu teškim grehom i... očistiti savest“. Ali, moralna klima u mnogim zemljama pokazuje da redovno ispovedanje ne navodi mnoge koji se njim koriste „da se odvrate od zla, i čine što je dobro“ (Psalam 34:14, New World Translation). Dakle, da li je to ispravno?

Samo ritual?

Ispoved može započeti kao običan ritual. U Irskoj prva ispoved sledi neposredno pre prve pričesti. Zar iznenađuje što sedmogodišnja devojčica misli o lepoj, malenoj venčanici koju će obući više nego o ’vraćanju životu svetosti koja je proigrana teškim grehom‘?

„Osim novca koji sam dobila od svojih rođaka, najviše me oduševila haljina“, priznaje Romana, koja je na svoju prvu ispoved išla u starosti od sedam godina. „Od svih devojčica koje sam poznavala“, nastavlja ona, „kod nijedne nije bilo osećaja duhovnosti. U to vreme nijedna od nas nije čak ni mislila na Boga.“

Ustvari, primoravanje dece da redovno ispovedaju grehe može dovesti do mehaničkog ponavljanja. „Jednostavno sam stalno ponavljao iste reči“, kaže Mihael, koji je sa ispovedanjem takođe započeo kao sedmogodišnjak.

Izjave nekih katolika citirane u knjizi Bless Me, Father, for I Have Sinned, pokazuju da je čak i kad su odrasli, ispoved za njih imala slabo duhovno značenje. „Ispovedanje vas uči da lažete, jer postoje neke stvari koje jednostavno ne možete reći svešteniku“,  priznala je jedna osoba. Nedostatak doslednosti među sveštenstvom može se iskoristiti kako bi se dobila najmanja kazna. Neki su tražili „dobrog“ ispovednika da bi im dao savet kakav su želeli čuti. „Pronašla sam svog ispovednika nakon što sam tri meseca išla od jednog do drugog. Viđam ga svakog meseca, licem u lice u ispovedaonici, i on je sjajan“, rekla je jedna mlada žena. „Ako ste snalažljivi, naći ćete sveštenika koji je gluv, a od engleskog jezika zna samo ’tri Zdravo Marijo‘“, rekao je jedan drugi katolik.

Dakle, očigledno je kod ispovedi nekih ljudi nešto neispravno. Ali, Biblija ukazuje da postoji potreba za ispovedanjem greha, jer kaže: „Ko prestupe svoje krije, taj ne napreduje, ko ih prizna i napušta, taj milost dobija“ (Poslovice 28:13).

Znači li to da hrišćanin treba ispovedati sve svoje grehe? Ako je tako, kome? Ta pitanja će biti obrađena u sledećem članku.