Ispovedanje greha — na ljudski ili Božji način?

ISPOVED se među katolicima kroz vekove dramatično izmenila. U ranom periodu Katoličke crkve, ispoved i pokajanje su se zahtevali samo za ozbiljne grehe. U vezi toga, knjiga Religion in the Medieval West kaže: „Sve do kraja šestog veka, pokajnički sistem je bio vrlo strog: sakrament se mogao primiti samo jednom u životu, ispoved je bila javna, a pokajanje je bilo dugo i teško.“

Koliko je teško bilo takvo pokajanje? Trebalo je da neki pokajnik 1052. bosonog hoda od Briža u Belgiji sve do Jerusalima. „Još 1700. godine su se kod svetih vrela i izvora mogli naći katolici kako uronjeni pod ledenom vodom sve do vrata kleče i izgovaraju svoje pokajničke molitve“, stoji u knjizi Christianity in the West 1400-1700. Pošto je tada opraštanje bilo uskraćivano sve dok se nije obavilo čitavo pokajanje, mnogi su sa svojom ispovedi odugovlačili sve do samrti.

Kada se počela vršiti današnja ispoved? U knjizi Religion in the Medieval West stoji: „Novi oblik pokajanja su u Francuskoj krajem šestog veka uveli keltski monasi... Bila je to tajna ispoved, u kojoj je pokajnik svoje grehe poverljivo ispovedao svešteniku, i to je bilo prilagođavanje monaške prakse duhovnog savetovanja.“ Prema starom monaškom običaju monasi su jedan drugome ispovedali svoje grehe kako bi dobili duhovnu pomoć za savladavanje svojih slabosti. Katolička crkva je, međutim, u novijim tajnim ispovedima dala svešteniku mnogo veću „moć ili vlast da oprašta grehe“ (New Catholic Encyclopedia).

Da li je Isus zaista nekima od svojih sledbenika dao toliku moć? U vezi kojih njegovih reči su neki došli do tog zaključka?

 ’Ključevi kraljevstva‘

Isus Hrist je jednom prilikom rekao apostolu Petru: „Tebi ću dati ključeve kraljevstva nebeskoga, i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i što razrešiš na zemlji biće razrešeno na nebesima“ (Matej 16:19). Šta je Isus mislio pod ’ključevima kraljevstva‘? To možemo bolje razumeti ako pogledamo drugi slučaj kad je Isus upotrebio reč „ključ“.

Isus je jednom rekao jevrejskim verskim vođama, upućenim u Mojsijev zakon: „Teško vama ljudima od zakona! Jer vi uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a koji htedoše da uđu, ne dadoste im“ (Luka 11:52). ’Nisu dali onima koji su hteli da uđu‘. Gde? Isus nam prema Mateju 23:13, govori: „Teško vama, književnici i fariseji, licemeri jedni, što zatvarate kraljevstvo nebesko od ljudi, jer vi ne ulazite, a ne date da ulaze onima koji bi hteli da uđu.“ Jevrejsko sveštenstvo je zatvorilo vrata mnogima, oduzimajući im priliku da budu na nebu s Isusom Hristom. „Ključ“ koji su ti verski vođe „oduzeli“ nije imao nikakve veze sa opraštanjem greha. To je bio ključ do spoznanja pripremljenog od Boga.

Slično tome, „ključevi kraljevstva“ koji su bili dati Petru ne predstavljaju moć da se izvesti nebo čiji će gresi biti oprošteni a čiji ne, već predstavljaju Petrovu veliku prednost otvaranja puta na nebo kroz širenje božanski pripremljenog spoznanja putem svoje službe. To je on prvo učinio za Jevreje i jevrejske prozelite, potom za Samarićane i konačno za ne-Jevreje (Dela 2:1-41; 8:14-17; 10:1-48).

„Što god svežete na zemlji“

Ono što je Isus rekao Petru, kasnije je bilo ponovljeno i ostalim učenicima. „U istinu, vam kažem: Što god svežete na zemlji, biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu“ (Matej 18:18). Kakvu vlast je Hrist poverio učenicima? Iz konteksta je vidljivo da je govorio o rešavanju problema među pojedinim vernicima i o držanju skupštine čistom od nepokajničkih zlotvora (Matej 18:15-17).

Kod ozbiljnih povreda Božjeg zakona, trebalo je da odgovorni ljudi u skupštini prosude stvari i donesu odluku da li grešnik treba biti „svezan“ (smatran krivim) ili „razrešen“ (oslobođen optužbe). Da li je to značilo da će nebo slediti odluke ljudi? Ne. Kako pokazuje biblijski naučnik Robert Young, svaka odluka učenika usledila bi posle odluke donete na nebu, a ne bi joj prethodila. On kaže da 18. stih treba doslovno da glasi: Što svežete na Zemlji „biće ono što je (već) svezano“ na nebu.

Zaista je nerazumno misliti da bi bilo koji nesavršeni čovek mogao donositi odluke koje bi ograničile nebeski sud. Mnogo je razumnije reći da će od Hrista postavljeni predstavnici slediti njegova uputstva i njegovu skupštinu držati čistom. Oni bi to mogli ukoliko bi donosili odluke utemeljene na načelima koja su već postavljena na nebu. U tom delu bi ih vodio sam Isus (Matej 18:20).

Da li je Bilo koji čovek sposoban da „predstavlja Hrista kao očinskog sudiju“ do te mere da odlučuje o večnoj budućnosti svog suvernika? (New Catholic Encyclopedia). Sveštenici koji slušaju ispoved daju oproštaj skoro bez izuzetka, iako „izgleda da [među katoličkim teolozima] postoji neizrečeno verovanje da retko ko zaista žali zbog svojih greha“ (The New Encyclopœdia Britannica). Zaista, kad si poslednji put čuo da je neki sveštenik odbio da dâ oproštaj ili da je osudio nekog grešnika? Verovatno je to zato što sam sveštenik ne smatra da poseduje moć da prosudi da li se grešnik  kaje ili ne. Ali, ako je tako, zašto sebi prisvaja pravo davanja oproštaja?

Zamisli sud u kome samilosni sudija rutinski oslobađa kriminalce, pa čak i uporne kršioce zakona, zbog toga što su prošli ritual u kome su priznali svoje grehe i izjavili da im je žao. Iako bi grešnike to moglo zadovoljiti, takvo zastranjeno shvatanje milosti bi ozbiljno narušilo poštovanje pravde. Da li je moguće da ispoved, kako je obavlja Katolička crkva, ustvari učvršćuje ljude na putu greha? (Propovednik 8:11).

„Ispoved ne stvara nikakvu težnju da se greh ubuduće pokušava izbeći“, kaže Ramona, prisećajući se svog ispovedničkog iskustva kao katolkinje, koje je započelo već u sedmoj godini njenog života. Ona dodaje: „Ispoved podstiče misao da Bog sve oprašta i da će oprostiti sve na šta te navede tvoje nesavršeno telo. Ona ne podstiče stvaranje iskrene želje da se radi ono što je ispravno.“ a

Ali, šta je s Isusovim rečima zapisanim u Jovanu 20:22, 23? Tamo je svojim učenicima rekao: „... Primite Duh Sveti! Kojima oprostiste grehe, oprostiće im se, a kojima zadržite, zadržaće se.“ Zar ovde Isus ne daje izričito svojim učenicima vlast za opraštanje greha?

Moglo bi izgledati da ovaj biblijski stih ovako izdvojen govori baš o tome. Međutim, kad se ove reči razmotre zajedno s izveštajem Mateja 18:15-18 kao i svim ostalim što Biblija uči o ispovedanju i opraštanju, do kakvog zaključka dolazimo? Da je u Jovanu 20:22, 23 Isus svoje učenike ovlastio da iz skupštine isključuju nepokajničke počinioce teških greha. Hrist je u isto vreme svojim sledbenicima dao ovlašćenje da pokazuju milost i opraštaju grešnicima koji se pokaju. Isus sasvim sigurno nije rekao da njegovi učenici treba da svaki greh ispovede svešteniku.

Odgovorni muževi u skupštini su tako bili ovlašćeni da odluče kako da postupe sa počiniocima teških greha. Takve odluke bi bile donesene pod vođstvom Božjeg svetog duha i u skladu s Božjim smernicama datim kroz Isusa Hrista i Sveto pismo. (Uporedi Dela 5:1-5; 1. Korinćanima 5:1-5, 11-13.) Ti odgovorni muževi bi time odgovorili na uputstvo s neba, a ne bi nebu nametali svoje odluke.

„Ispovedajte jedan drugome svoje grehe“

Kada je zato prikladno za hrišćane da jedan drugome ispovede svoje grehe? U slučaju ozbiljnog greha (ne svake sitne pogreške), pojedinac se treba ispovediti odgovornim nadglednicima skupštine. Čak ako greh i nije težak, ali grešnika jako uznemiruje savest, od velike su vrednosti ispovedanje i traženje duhovne pomoći.

U tom pogledu pisac Biblije Jakov kaže: „Da li je ko bolestan [duhovno] među vama? Neka sebi dozove starije muževe skupštine i neka oni mole nad njim, mažući ga uljem u Jehovino ime. I molitva vere ozdraviće boležljivoga, i Jehova će ga podići. Takođe, ako je počinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte dakle otvoreno jedan drugome svoje grehe i molite jedan za drugoga“ (Jakov 5:14-16, NW).

U ovim rečima nema ni spomena o formalnoj, ritualnoj, tajnoj ispovedi. Štaviše, kad je hrišćanin toliko opterećen grehom da se ne može ni moliti, treba da pozove imenovane starešine u skupštini, ili nadglednike, i oni će moliti s njim. Da bi mu pomogli da se duhovno oporavi, oni će takođe primeniti ulje Božje reči (Psalam  141:5; uporedi Luka 5:31, 32; Otkrivenje 3:18).

Pažnje vredno je upozorenje Jovana Krstitelja da treba roditi „plod pokajanja“ (Matej 3:8; uporedi Dela 26:20). Grešnik koji se iskreno pokaje napušta svoj grešni put. Poput kralja Davida u starom Izraelu, pokajnički grešnik će dobiti oproštaj ukoliko Bogu ispovedi svoj prestup. David je napisao: „Greh svoj kazah tebi, ne zatajih ti krivice svoje. Rekoh: ’Ispovedaću Gospodu prestupe svoje‘ i ti greha moga oprosti krivicu“ (Psalam 32:5).

Takav se oproštaj ne može zaslužiti pokajničkim delima. Može ga dati samo Bog. On uzima u obzir zahteve savršene pravde, ali njegovo je oproštenje izraz ljubavi, koju gaji prema čovečanstvu. Njegovo oproštenje je takođe izraz nezaslužene ljubavi utemeljene na otkupnoj žrtvi Isusa Hrista i dodeljuje se isključivo grešnicima koji su se pokajali i koji su prestali da čine ono što je loše u Božjim očima (Psalam 51:7; Isaija 1:18; Jovan 3:16; Rimljanima 3:23-26). Dakle, večni život će dobiti samo oni kojima je Jehova Bog oprostio. Da bi dobili takav oproštaj, moramo se ispovedati na Božji, a ne ljudski način.

[Fusnota]

[Slika na 7. strani]

David se ispovedio Jehovi, koji mu je oprostio