Izazov sejanja semena Kraljevstva u južnom Čileu

KAKO je ugodno hodati tihim seoskim putem u južnom Čileu! Stoka mirno pase na poljima zasađenim drvećem, sa veličanstvenim vulkanima pokrivenim snegom u pozadini. Možeš čuti cvrkut ptica i šuštanje lišća na povetarcu. Ma kako idilično mogla da izgleda ta okolina, tu postoje i izazovi za one koji seju seme istine Kraljevstva.

Da li želiš sresti nekog od naših pionira, ili punovremenih objavitelja Kraljevstva? Kako bi bilo da provedeš dan ili dva sa njima dok propovedaju dobru vest? Kao prvo, poslušajmo kako Džejmi i Oskar opisuju draži i izazove takvog dana u južnom Čileu.

Dan propovedanja

„Počinjemo da se komešamo i postajemo svesni hladnoće koja je prodirala u naše malo prebivalište. Noseći vunene čarape i još uvek s kapom na glavi, Oskar silazi s kreveta. On potpaljuje peć na drva, pali malu plinsku grejalicu da ublaži hladnoću u sobi i vraća se u toplinu svog kreveta. Napolju je još uvek mračno, i čujemo kišu koja je padala celu noć. Pogledamo kroz prozor, a zatim jedan drugoga. Ah, kako će lako proći ovaj dan! Tada se prisetimo naših planova za taj dan i potrebe da propovedamo u jednom udaljenom području koje nije bilo dostignuto u celoj protekloj godini. Podstaknuti smo da krenemo.

Na putu smo pre osam sati, i žustro hodamo nadajući se da će nam neko ponuditi vožnju ili da će naići autobus, kako bismo ubrzali naše putovanje do sporednih puteva koji vode do izolovanih kuća i zaselaka našeg područja. Tu nailazi traktor vukući prikolicu sa nekim radnicima na njoj. Vozač se zaustavlja i dozvoljava nam da se popnemo. Srećni smo što smo, zahvaljujući kiši protekle noći, danas pošteđeni uobičajenog iskustva putovanja u oblaku prašine. Dok poskakujemo dalje, govorimo dobru vest poljoprivrednim radnicima. Kad je vreme da siđemo, dajemo im nekoliko časopisa. Kako smo zahvalni za vožnju koja nam je uštedela 12 kilometara pešačenja!

Biće to dugi dan dok prelazimo uzduž i popreko taj kraj u potrazi za dostojnima. Kad smo započeli da radimo na našem području, nismo mogli da razumemo zašto se ljudi slažu sa onim što im govorimo, ali izgledaju nespremni da prime biblijsku literaturu. Saznali smo da je to često zbog toga što ne znaju da čitaju. Zato uviđamo da je korisno istaći da je naša literatura divan poklon za njihovu decu i rođake, koji, opet, mogu njima da prenesu sadržaj. Mnogi od onih kojima smo govorili nemaju mnogo u pogledu dobara ovog sveta. Ali, s obzirom da su srećni da mogu da podele ono što imaju, kad su primili biblijsku literaturu često su nam davali jaja, krompir, repu, luk, pasulj, sočivo i slanutak.“

 Džejmi je naučio da iznese predloge kad stanar želi da priloži pojedine stvari za literaturu koja mu je data. Zašto? Jednom prilikom pioniri su se vratili sa 15 kilograma povrća, a jedan od njih morao je dobar deo dana u svojoj torbi za knjige da nosi živo pile! Džejmi često sugeriše merken, ukusan začin pripremljen od paprika i mirodija. Izveštaj nastavlja:

„Prelazeći polja, nailazimo na neke rukase [kuće] domaćih Mapućea [što znači, „Ljudi ove zemlje“]. Teško je razgovarati sa starijim Mapućeima, jer mnogi govore samo svoj urođenički jezik. Kad su u blizini mlađi, često služe kao prevodioci. Dok se krećemo dublje u selo, srećemo ljude koji nikad nisu videli Bibliju ili posetili neki veći grad kao što je Temuko, glavni grad pokrajine. Pomoći im da shvate kako se stanje u svetu pogoršava, predstavlja izazov. To moramo činiti korak po korak, pokazujući im kako mesni problemi odražavaju ono što se događa drugde.

Dok dan odmiče, naše umorne noge zaslužuju odmor. Vreme se menja od krasne sunčane vedrine u pljusak, što čini da je kišobran neupotrebljiv. Nedavno preorana polja ostavljamo iza sebe sa blatom na cipelama. Kad čujemo reči Pase no mas (Uđite unutra), zahvalno ulazimo u kuhinju i uz toplu peć na drva uživamo u šoljici ’kafe‘ skuvane od žitarica, nešto belog mekanog sira i domaćeg hleba. Ah, taj slasni miris svežeg hleba!

Sa obnovljenom snagom, nastavljamo rano uveče, prelazeći polja retko odvojena plotovima, iako ćete pronaći neka pšenična polja ograđena grmljem nazvanim pika-pika, zimzelenom žutilovkom sa žutim cvetovima. S obzirom da će sunce uskoro zaći i da moramo doći do drugog glavnog puta kako bismo uhvatili poslednji autobus koji vozi u grad, naše hodanje od 20 kilometara uskoro će se završiti.

Vraćamo se živi i zdravi, umorni ali srećni, jer smo vodili mnoge ugodne razgovore sa ovcama sličnim osobama. Nakon što smo nešto gricnuli, osvrćemo se na protekli dan i zatim odvlačimo svoja umorna tela u krevet.“

Poseta Čileu

Arhipelag Čiloe sastoji se od brojnih malih ostrva. Njegovo glavno ostrvo dugo je 180 kilometara sa zelenim brdima razdvojenim malim jezerima. A gde god pođeš, mogu se videti privlačni prizori morske obale i starinskih ribarskih sela!

 U gradu Ačaou, baš na glavnom ostrvu, pronalazimo Rubena i Sesiliju. Kad su stigli marta 1988, mesni sveštenik je upozorio ljude da ’ne slušaju par koji hoda po celom ostrvu govoreći o Bibliji‘. Njegove negativne primedbe nekima su zatvorile razum, ali drugima su probudile znatiželju. Vremenom su Ruben i Sesilija vodili 28 biblijskih studija. Nekoliko studija vođeno je sa učiteljima, od kojih su četvorica koristili publikacije Društva Kula stražara „All Scripture Is Inspired of God and Beneficial“ i Moja knjiga biblijskih priča u poučavanju na verskom vaspitanju u školama.

Jehova brine za te pionire koji naporno rade i koji dnevno pređu po 34 kilometra propovedajući Kraljevstvo i stvarajući učenike (Matej 24:14; 28:19, 20). Jednog dana, kad su Ruben i Sesilija hodali po stazi koja okružuje plažu, primetili su na oseci mnoštvo ćoritosa (vrsta dagnji), koje su bile na dohvat ruke. Ruben je počeo svoju žetvu, ali kako će ih odneti kući? Sesilija je rešila taj problem. Njene čarape poslužile su za torbu. Pioniri su tako zaradili ukusnu večeru od morske hrane!

Severno od Ačaoa, dva punovremena propovednika Kraljevstva, poznata kao specijalni pioniri, povezana su sa malom skupštinom u Linaou. Tamo je delo propovedanja započelo 1968, a prvi Svedok Jehove u Linaou kršten je 1970. Tokom četiri godine, taj brat je bio sam u službi propovedanja i morao je da trpi izrugivanje od članova porodice i poznanika. Konačno je, 1974, njegova žena povoljno reagovala na biblijsku istinu i bila krštena. Kasnije su se krstila još četiri telesna brata, četiri sestre, četiri ujaka, šest nećaka, i dever i njegova žena. Skupština koja je tamo oformljena bila je jedna velika porodica. Vremenom su trojica od petorice braće počela da služe kao starešine, a jedan kao sluga pomoćnik.

Luis i Huan su punovremeni propovednici koji su se usredsredili na sejanje semena Kraljevstva u Kemči, malom gradu 30 kilometara od Linaoa. Oni svaki dan prelaze plotove i polja bogata vegetacijom, i pešače po brdima sa vetrom i kišom kao stalnim pratiocima. Da bi stigli na obližnja ostrva, koriste male brodove koji idu na ostrvo Čiloe dva ili tri puta nedeljno. Na ostrvu ostaju par dana. Za osobu koja je s kopna, putovanje između ostrva može biti mučno, ali gostoljubivost i ljubaznost ostrvljana može to više nego da nadoknadi. Luisu i Huanu se pridružio još jedan objavitelj Kraljevstva. Zajedno su pokušali da dostignu 11 500 stanovnika na svom području. Iako je porast bio spor, Luis i Huan su bili presrećni kad je na Spomen-svečanosti 1989. bilo prisutno 36 osoba.

Natrag na kopno

Nastavljajući ka severu, prelazimo kanal Čakao i stižemo na kopno. Na tom velikom području, koje obuhvata izdvojene grupe u Mauljinu, Karelmapu i Pargui, rade pioniri Ramon i Irene. Svedoci na ostrvu Čiloe pešače jedan sat, a zatim se ukrcavaju na transbordador (trajekt) kako bi prešli tesnac i prisustvovali hrišćanskim sastancima u Pargui. Ramon putuje sat i 20 minuta autobusom do Mauljina da vodi sastanke koje obično posećuje dva puta više ljudi nego što ima objavitelja. Zašto je potrebno toliko mnogo vremena da se pređe udaljenost od svega 38 kilometara? Zato što se autobus zaustavlja duž celog puta kako bi pokupio putnike natovarene torbama voća i povrća, vrećama krompira i luka, a ponekad čak sa živim svinjama i pilićima. Sve što ne može da se smesti na krov autobusa ulazi unutra. Zbog toga se putuje tako dugo, uz mnoge mirise, prizore i zvukove.

S obzirom da vrlo malo tih pionira ima automobil, propuštanje autobusa koji vozi između gradova donosi dugo  pešačenje, ukoliko neko ne ponudi da vas poveze. Dok su se Ramon i jedna osoba s kojom je proučavao Bibliju vozili s jednim vozačem, on ga je pitao: „Kako se ljudi odazivaju na vaš posao?“ Primećujući njihove radoznale poglede, vozač je rekao: „Ja sam sveštenik u selu, a vi ste Jehovini svedoci. Dobro znam vaše delo i sviđaju mi se vaši časopisi.“ Zatim je usledio prilično dug razgovor uz pitanja i odgovore, pre nego što su izašli u Pargui kad je bilo vreme za sastanak. Sveštenik je sigurno pronašao odgovore i na druga pitanja, s obzirom da je nastavio da čita naše časopise.

Ireni i Ramonu nije uvek lako da dođu do 20 kuća gde vode biblijske studije. Neke su preko reke Mauljin ili u izolovanim ribarskim selima, i do njih se mora doći malim čamcima. Iako snažne kiše mogu biti obeshrabrujuće, očigledno je ustrajnost koju su pokazali oni i još 18 drugih objavitelja Kraljevstva raspršenih kroz celo to naseljeno područje donela plod kad je na Spomen-svečanosti bilo okupljeno 77 osoba.

U Los Muermosu su punovremeni objavitelji Kraljevstva Huan i Gladis vodili 23 biblijska studija. Duga hodanja blatnjavim putevima bila su nagrađena kad je seme Kraljevstva uhvatilo koren u srcima poslušnih osoba. U jednom udaljenom području u obalnom planinskom lancu kod Estakilje, Huan i Gladis su obrađivali područje koje nikad pre nije bilo posećeno. Pitali su jednog čoveka s kojim su proučavali Bibliju da li može da im pozajmi svog konja za jedan dan. „Naravno“, odgovorio je on. „Da li mogu da pođem s vama?“ Huan je uskoro shvatio da je to moralo da bude pod Jehovinim vodstvom. Mogli su lako da se izgube u gustoj šumi, ali zainteresovani čovek je dobro poznavao područje i vodio ih kućama koje nisu vidljive sa planinskih puteva. Dosta dugo nakon devet sati hodanja ili jahanja konja, jedan specijalni pionir je pitao čoveka kako se oseća. On je odgovorio: „Jedina stvar za koju molim je da me i drugi put povedete sa sobom.“ Taj zahvalni čovek nastavio je duhovno da napreduje i kršten je u januaru 1988. Njegova žena je ubrzo krštena na pokrajinskom sastanku.

Tokom posete putujućeg nadglednika, 11 objavitelja u Estakilji je bilo oduševljeno prisutnošću 110 osoba na javnom predavanju. U malom gradu sa 1 000 stanovnika manje od Los Muermosa, 66 ih je bilo prisutno na Spomen-svečanosti. Dakle, ima još mnogo posla na tom velikom području (Matej 9:37, 38).

Više prema severu, nalazimo pionire Alana i Fernanda. Dok su jednog dana hodali prašnjavim putem, jedan vozač im je ponudio vožnju na prikolici svog kamiona. Kad su sišli, morali su da se nasmeju, jer ih je od glave do pete pokrivao debeli sloj prašine. Smisao za humor i radost vođenja 20 biblijskih studija pomogli su im da savladaju takve neugodnosti. I zamisli njihovu radost kad je Spomen-svečanosti prisustvovalo 65 osoba i kad su im se sledećeg meseca u delu propovedanja pridružila prva dva meštanina!

Prelazak Bio-Bioa

Da bi se dostigle ovcama slične osobe bliže Andima, potrebno je preći klanac sa burnim vodama reke Bio-Bio dubok 50 metara. To se čini na krhkoj drvenoj konstrukciji obešenoj na debelom užetu razvučenom preko klanca. Uz izvesne sumnje, penješ se i pokrećeš ručicu koja oslobađa platformu da se zakotrlja niz uže. Hvataš se za ogradu platforme dok se polako krećeš preko sredine klanca, gde se njišeš u zastoju. Nakon što povratiš dah, pokrećeš još jednu polugu napred i nazad, polako se pomičući preko druge polovine. Sasvim jasno, ovo nije za strašljive! Ipak, jedna sestra radi ovo svake sedmice kako bi dostigla ovcama slične osobe u udaljenom planinskom selu!

 Dobri primeri koje pokazuju pioniri i drugi objavitelji Kraljevstva ohrabruju zainteresovane sa srcem ispunjenim cenjenjem da preduzmu odgovarajuće napore kako bi prisustvovali hrišćanskim sastancima (Jevrejima 10:24, 25). Jedna porodica putuje 40 kilometara jašući na konju do reke Bio-Bio, a zatim hoda još 12 kilometara do Kraljevske dvorane.

Čega se pioniri prisećaju kad se osvrnu na sve protekle godine? Snegom prekrivenih vulkana, dražesnih polja i brzih reka? Prašine, kiše, blata i dugih pešačenja? Da, ali posebno se sećaju prijateljskog naroda koji se povoljno odazvao na dobru vest. Te ovcama slične osobe sigurno ulažu sav trud koji se isplati. Kakva je radost sejati seme Kraljevstva u južnom Čileu!