Ugrađivanje hrišćanske ličnosti u našu decu

VANDINA majka, koju je napustio suprug, naporno je radila kako bi u svoju kćerku ugradila hrišćanske osobine. Kad je Vanda imala 12 godina, to poučavanje je stavljeno na ispit. Tada je Vanda, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, bila prinuđena da napusti svoju majku i živi neko vreme s ocem. Pošto otac nije bio vernik, kako će Vanda postupati bez majčinog nadzora?

Jedna mogućnost s kojom se suočavaju svi hrišćanski roditelji je vreme kad njihova deca moraju sama da donose odluke, ispitujući tako svoju veru. Deca mogu biti odvojena od svojih hrišćanskih roditelja, kao što je to bio slučaj s Vandom. Mogu da se suoče sa pritiskom vršnjaka u školi da pogrešno postupaju. Ili mogu da se suoče sa snažnim iskušenjima. Hrišćanski roditelji se nadaju i mole se da bi njihova deca, kad dođe vreme za to, imala hrišćansku ličnost dovoljno snažnu da izdrži ispit.

Kako roditelji mogu da ugrade snažne hrišćanske osobine u svoju decu? Pre nego što saznamo šta se dogodilo s Vandom, pogledajmo kako nam Biblija pomaže da odgovorimo na to pitanje. Temelj odgovora nalazi se u rečima apostola Pavla upućenim hrišćanima u Korintu: „Jer temelja drugoga niko ne  može postaviti osim onoga koji je postavljen a to je Isus Hristos. Ako li ko zida na tom temelju zlatom, srebrom, dragim kamenjem, drvom, senom, slamom, svačije će delo izići na videlo, jer će ga dan pokazati, jer će se ono ognjem okušati, i oganj će pokazati kakvo je čije delo“ (1. Korinćanima 3:11-13).

Temelj

Zašto je Pavle napisao ove reči? On je započeo program izgradnje hrišćanskih ličnosti u Korintu, ali taj je program zapao u teškoće. Naravno, Pavlov program izgradnje nije uključivao njegovu vlastitu telesnu decu. Uključivao je one koji su postali hrišćani kroz njegovo propovedanje. Ali on ih je smatrao duhovnim potomstvom, a ono što je rekao vredelo je i za roditelje (1. Korinćanima 4:15).

Nedugo nakon što je došao u Korint, Pavle je tamo utemeljio hrišćansku skupštinu. Oni koji su se odazvali na njegovo propovedanje preduzimali su velike promene u svojoj ličnosti. Neki su pre bili nemoralne osobe, lopovi, idolopoklonici i pijanice (1. Korinćanima 6:9-11). Ali, bili su u stanju da se promene i hrišćanski razmišljaju zato što je Pavle, možemo reći, položio dobar temelj. Šta je bio taj temelj? „Temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos“ (1. Korinćanima 3:11).

Kako je Pavle položio taj temelj dok je poučavao te nove vernike u Korintu? On nam kaže: „I ja, došavši k vama, braćo, ne dođoh s velikim rečima ili premudrošći[u] da vam javljam svedočanstvo Božje. Jer nisam mislio da znam što među vama, osim Isusa Hrista, i to Isusa Hrista raspetoga“ (1. Korinćanima 2:1, 2; Dela 18:5). On nije usmerio pažnju na samog sebe ili doterao istinu kako bi joj dao površinsku intelektualnu privlačnost. Umesto toga, usmerio je pažnju na Isusa Hrista i na način na koji ga je upotrebio Bog.

U stvari, Isus je veličanstveno snažan temelj za izgradnju hrišćana. On je pružio otkupnu žrtvu. Sada je on nebeski Kralj, a kao takav će uskoro u Armagedonu uništiti Božje neprijatelje. Zatim će primenjivati Božju pravednost tokom hiljadugodišnje vladavine i, kao Božji Prvosveštenik, postepeno će podizati čovečanstvo do savršenstva. Koji drugi temelj bi neko mogao da poželi?

Dakle, u ugradnji hrišćanske ličnosti u našu decu, dobro je da oponašamo Pavla i uverimo se da ona cene te presudne činjenice. Trebalo bi našu decu od ranog detinjstva da poučavamo da vole Isusa zbog onoga što je učinio i što još uvek čini za nas (1. Petrova 1:8).

Izgradnja

Međutim, iako je Pavle položio taj dobar temelj, delo izgradnje je pretrpelo  neke zastoje nakon što je on otišao (1. Korinćanima 3:10). Problem se nije mnogo razlikovao od onoga što danas doživljavaju mnogi roditelji. Oni podižu svoju decu u hrišćanskoj veri i uvereni su da njihova deca znaju šta je istina. Ali, kad odrastu, deca odlutaju ili odbace veru. U čemu je problem? Često je to zbog građevinskog materijala koji je bio korišćen.

Pavle je rekao da ličnosti mogu biti izgrađene vrednim materijalima: zlatom, srebrom i dragim kamenjem. Ili mogu biti izgrađene lošim materijalima: drvetom, senom i slamom (1. Korinćanima 3:12). Ako graditelj koristi zlato, srebro i drago kamenje, on mora podizati uzvišeno zdanje koje je od posebne vrednosti. A graditelj koji koristi drvo, seno i slamu gradi samo nešto što je nužno, privremeno i slabo.

Izgleda da su u Korintu bili korišćeni slabi duhovni materijali. Onaj ko je sledio posle Pavlovog polaganja temelja gradio je slabo, ne podižući snažna, otporna zdanja. Korinćani su počeli da gledaju na čoveka, tako da je među njima vladalo nejedinstvo, ljubomora i svađe (1. Korinćanima 1:10-12; 3:1-4). Kako se to moglo sprečiti? Njihovim korišćenjem kvalitetnijih, otpornih materijala.

Ti materijali predstavljaju vredne oznake koje su neophodne za hrišćansku ličnost. Koje su to oznake? Apostol Petar je spomenuo jednu: „Okušanje vaše vere, skupocenije od zlata propadljivoga“ (1. Petrova 1:6, 7). Kralj Solomon je spomenuo dve daljnje oznake: mudrost i razumevanje, posedovanje kojih je bolje „nego steći srebro“ (Izreke 3:13-15, St). A kralj David nas je podsetio da strah Jehovin i cenjenje njegovih zapovesti treba biti „poželjnije od zlata“ (Psalam 19:9, 10, NW).

Ti i drugi vredni materijali mogu biti ugrađeni u ličnost hrišćana kako bi pomogli našoj deci da se održe u ispitima. Ipak, kako možemo biti sigurni da gradimo takvim materijalima? Poklanjanjem pažnje srcu, kako dece tako i nas samih.

Uspešno delo gradnje

Koju ulogu igra srce roditelja u tom delu gradnje može se videti iz zapovesti koju je Jehova dao roditeljima u drevnoj naciji Izrael: „Ove reči koje ti ja danas zapovedam moraju biti u tvom srcu.“ Zatim je rekao: „I moraš ih usaditi u svog sina“ (5. Mojsijeva 6:6, 7, NW). Dakle, pre nego što možemo izgrađivati druge, moramo da izgradimo sebe. Naša deca treba da vide kroz ono što govorimo i činimo da je naša ličnost sačinjena od ispravnih materijala (Kološanima 3:9, 10).

Zatim naše poučavanje treba dostići njihovo srce. Isus, najuspešniji graditelj hrišćanskih ličnosti, dopirao je do srca koristeći poređenja i pitanja (Matej 17:24-27; Marko 13:34). Roditelji nalaze da su te iste metode poučavanja vrlo delotvorne. Oni koriste poređenja kako bi postigli da hrišćanska istina deluje na srce njihove male dece, a osim toga koriste dobro promišljena pitanja kako bi shvatili šta u stvari misle njihova starija deca, kako prosuđuju u svom srcu (Poslovice 20:5).

Kad je Mojsije pokušavao da ugradi u Izraelce želju da ostanu verni, rekao je: „držeći zapovesti Gospodnje i zakone njegove... da bi ti srećan bio“ (Deuteronom 10:13). Isto tako, roditelji čine dobro ako, pored toga što razumljivo objasne svojoj deci koja su Božja merila, uverljivo pokažu zašto su stvari kao što su iskrenost, moralna čistoća i dobro društvo za njihovo dobro.

Konačno, Isus je rekao: „Ovo znači večni život: da spoznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i onoga koga si poslao,  Isusa Hrista“ (Jovan 17:3, NW). Kad deca u ranom dobu lično upoznaju Jehovu, nauče kako da razgovaraju s njim o svojim problemima i dožive da im on odgovara na molitve, ona razvijaju najvažniji deo hrišćanske ličnosti: lični odnos sa svojim Stvoriteljem.

Vatra

Pavle je utvrdio da su se kod nepravilne gradnje u Korintu ukorenila svetovna obeležja, kao što su sektaštvo i nesloga. To je bilo opasno jer, kao što je objasnio, „vatra [će] otkriti kakvo je čije djelo“ (1. Korinćanima 3:13, St).

Šta je vatra? To može biti svaki ispit koji Satana nanosi hrišćaninu. Može to biti pritisak vršnjaka, telesno iskušenje, materijalizam, progonstvo, čak i nagrizajući uticaj sumnji. Takvi će ispiti sigurno doći. „Svačije će djelo izići na vidjelo. To će pokazati onaj Dan, jer će se očitovati vatrom.“ Mudri roditelji izgrađuju ličnost svoje dece u očekivanju da će deca potpasti pod ispit. Ali oni su uvereni da će njihova deca, uz Jehovinu pomoć, prebroditi ispit. Ako roditelji imaju takav stav, biće bogato blagoslovljeni.

Nagrada

Pavle je rekao: „A ako delo koje je neko na tom temelju podigao ostane, taj će primiti nagradu“ (1. Korinćanima 3:14). Apostol Pavle je primio nagradu. Hrišćanima u gradu Solunu, gde je takođe vršio delo gradnje, pisao je: „Jer šta je naša nada ili radost ili kruna veselja — pa niste li to zaista vi — pred našim Gospodom Isusom za njegove prisutnosti? Zaista, vi ste naša slava i radost“ (1. Solunjanima 2:19, 20, NW).

Vandina majka je primila tu nagradu. Kad se 12-godišnja Vanda našla odvojena od svoje majke, u početku je plačući odlazila na spavanje. Tada se setila saveta svoje majke da o svom problemu razgovara s Jehovom u molitvi. Molila se i uskoro je došla na ideju da potraži u telefonskom imeniku ima li u blizini ikoga od Jehovinih svedoka. Stupila je s njima u vezu i saznala da jedna porodica živi na kraju ulice u kojoj se nalazi kuća njenog oca. „Kako sam bila srećna!“, kaže Vanda.

Ohrabrena od te porodice, Vanda je uredila da se njen mlađi brat i sestra vrate hrišćanskim aktivnostima. „Bila sam odgovorna da se pripremimo za sastanke“, objašnjava ona. „Trebalo je da operem našu odeću, počešljam nas i pobrinem se da smo čisti i pristojni.“ To je bio naporan posao za tu mladu devojku, ali je ona to učinila. Jednom ih je otac pokušao sprečiti da prisustvuju sastanku, ali deca su ga molila, pa ih je pustio.

Kasnije su deca bila ponovo s majkom. Kad je Vanda imala 15 godina, postala je krštena hrišćanka i izrazila želju da bude misionarka. Da, delo Vandine majke prošlo je ispit. Ona se radovala nagradi da vidi svoju kćerku kako sama zauzima čvrst stav za istinu. Neka bi svi hrišćanski roditelji imaju isti uspeh dok rade na ugradnji hrišćanske ličnosti u svoju decu.

[Okvir na 27. strani]

Dok roditelji, kao što pokazuje ovaj članak, istrajno nastoje da ugrade hrišćansku ličnost u svoju decu, i sama deca imaju odgovornost. Ona, kao svi hrišćani, moraju izgrađivati sama sebe (Efescima 4:22-24). Iako roditelji imaju divnu priliku da im u tome pomažu, konačno svaki pojedinac mora da donese odluku hoće li on ili ona da služi Jehovi.