Uzbudljivi izveštaj iz Sovjetskog Saveza

Radostan vrhunac posle stotine godina svedočenja

„REGISTRACIJA povelje Upravnog centra verske organizacije ’Jehovinih svedoka u SSSR‘.“

To je prevod prvih reči dokumenta na ruskom jeziku koji je reprodukovan na ovoj stranici. Zaista, ove reči predstavljaju odgovor na mnoge molitve. Dokument je potpisao i overio pečatom u Moskvi glavni službenik Ministarstva pravosuđa RSFSR (Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike). To znači da su Jehovini svedoci priznata verska organizacija u SSSR-u. Tako je došlo do prekretnice u njihovoj stogodišnjoj istoriji u toj velikoj zemlji.

Veoma mali početak

Stogodišnja istorija? Da. U savremeno doba je prvi propovednik dobre vesti u toj zemlji za koga se zna bio Čarls Tejz Rasel, koji je 1891. izvestio posetu toj zemlji. U izdanju Zion’s Watch Tower and Herald of Christ’s Presence iz septembra 1891. on je opširno izvestio da je putovao u Kišinjev u Rusiji, za vreme svog evropskog putovanja. Tamo se sastao sa izvesnim Josifom Rabinovičem, koji je verovao u Hrista i pokušavao da propoveda jevrejskim porodicama u tom području. Rasel potanko izveštava o svom susretu sa Rabinovičem i njihovim dubokim, zanimljivim razgovorima o Kraljevstvu.

Dobra vest se ponovo čula

Nakon Raselove posete, malo se čulo o svedočenju u zemlji koja je sada SSSR, ali to ne znači da nije bilo ništa učinjeno. Tri skupštine iz Sovjetskog Saveza su 1927. poslale Društvu izveštaje o svojim sastancima za Spomen-svečanost. Ali, izgleda da nije bilo brzog napretka sve do drugog svetskog rata. Taj rat je doveo do dramatičnih premeštanja mnogih ljudi u Evropi. Jedna nepredviđena posledica tih pomeranja bila je veliki prodor propovednika Kraljevstva u Sovjetski Savez.

Na primer, izdanje Kule stražare od 1. februara 1946. izveštava: „Više od hiljadu objavitelja koji su ranije propovedali na ukrajinskom jeziku u istočnom delu Poljske sada su bili premešteni  u unutrašnjost Rusije... Osim toga, stotine braće koja su živela u Besarabiji, nekadašnjem delu Rumunije, sada su takođe stanovnici Rusije i nastavljaju sa svojim delom stvaranja učenika među svim narodima.“

Dalje, za vreme drugog svetskog rata mnogi građani Sovjetskog Saveza podnosili su patnje u nacističkim koncentracionim logorima. Kod nekih je to teško iskustvo dovelo da neočekivanih blagoslova. Jedan izveštaj govori o izvesnom broju mladih ruskih žena zatvorenih u Ravensbruku. Tamo su srele Jehovine svedoke, odazvale se na istinu i napredovale do krštenja. Slične stvari su se dogodile i u drugim logorima. Kada su posle rata ti novokršteni Svedoci bili oslobođeni, sa sobom su u Sovjetski Savez poneli dobru vest Kraljevstva. Na taj je način drugi svetski rat doveo do naglog porasta broja objavitelja Kraljevstva na području Sovjetskog Saveza. Godine 1946. bilo je procenjeno da tamo deluje 1 600 objavitelja.

Propovedanje u zatvoru

Zatvori su nastavili da igraju glavnu ulogu u širenju dobre vesti u Sovjetskom Savezu. Vlasti su posle rata pogrešno smatrale Svedoke pretnjom, tako da su mnogi bili zatvoreni. Ali, to nije zaustavilo njihovo propovedanje. Kako je i moglo, kada su istinski verovali da je vest o Božjem Kraljevstvu najbolja vest za čovečanstvo? Zato je za mnoge od njih zatvor postao njihovo područje, a brojni zatvorenici koji su ih čuli odazvali su se. Izveštaj iz 1957. kaže: „Od svih za koje se zna da su danas u istini u Rusiji, došlo se do zaključka da je 40% njih prihvatilo istinu u zatvoru i logorima.“

Da li su Svedoci bili obeshrabreni tom stalnom pretnjom zatvaranja? Nikako! Izveštaj iz 1964. kaže: „U tim logorima ima svedoka Jehove koji se tu nalaze po drugi ili treći put, jer nisu prestali da propovedaju vest nakon što su bili otpušteni.“ Drugi su, nastavlja izveštaj, bili kriminalci koji su bili osuđeni na zatvor ili logor i koji su slučajno sreli Svedoke dok su bili tamo. Prihvatili su istinu i napredovali do krštenja pre svog otpuštanja.

Popuštanje pritiska

Vlasti su sredinom 1960-ih prihvatile popustljiviji stav prema Svedocima. Očigledno su shvatile da Jehovin narod ni u kom slučaju nije pretnja javnom zakonu i redu. Iako aktivnosti tih poniznih hrišćana još uvek nisu bile ozakonjene, bili su manje izloženi zatvaranju i pretresanjima svojih domova, tako da su bili zahvalni što je pritisak  popustio. Njihova glavna želja bila je da nastave da žive svojim hrišćanskim životom i da deluju na tih, blag i miroljubiv način, koliko je to zavisilo od njih (Rimljanima 12:17-19; 1. Timoteju 2:1, 2).

Svi oni koji su bili izgnani u Sibir na dugo vreme bili su oslobođeni 1966. i bilo im je dozvoljeno da odu u koje god žele mesto u zemlji. Mnogi su se vratili kući posle dugog odsustva, ali neki su odlučili da ostanu na tom plodnom području. A nisu svi oni koji su se vratili odlučili da ostanu kod kuće. Jedna sestra, koja je kao mlada devojka sa svojom porodicom bila proterana u Sibir, vratila se u zapadnu Rusiju sa svojim roditeljima. Ali je ostala samo kratko vreme. Toliko je volela ponizan, gostoljubiv narod Sibira da je napustila svoju porodicu i vratila se na istok kako bi nastavila da propoveda tim prijemljivim ljudima.

Karakteristično iskustvo iz tog vremena uključuje brata koji se preselio iz jednog grada u drugi. Nakon nekog vremena pronašao je još dva Svedoka. Njih troje se molilo za pomoć i uskoro su stupili u vezu sa mladom ženom koja je pripadala Grčkoj pravoslavnoj crkvi. Ona je brzo prihvatila istinu i odvela braću do još dve zainteresovane osobe — svoje majke i mlađe sestre. Izveštaj zaključuje: „Danas je sa tom braćom povezano četrdeset ljudi, od kojih je trideset čulo za istinu u poslednjih šest meseci.“

Međutim, Jehovine svedoke je u njihovoj aktivnosti ometalo pomanjkanje zakonskog priznavanja. Sastanci su održavani oprezno. Propovedanje je obavljano pažljivo. Još uvek je bilo moguće zatvaranje, a otvoreno svedočenje od kuće do kuće bilo je nemoguće. Međutim, uprkos tome ti verni sovjetski hrišćani nastavili su verno da služe svom Bogu i da budu dobri građani svoje zemlje (Luka 20:25). Izražavajući njihovo gledište, jedan od njih je pisao: „Veličanstvena je prednost podnositi sve ispite i ostati veran Jehovi Bogu, slaviti Boga celog svog života kako bi se od Jehove dobio večni život kroz Isusa Hrista.“ Kako su divni primeri istrajnosti i vernosti bili ti sovjetski Svedoci!

 Konačno legalizacija!

U zemljama povezanim sa Sovjetskim Savezom stvari su se počele menjati 1988. Počela je da preovladava klima veće slobode, a zemlje koje su ograničavale aktivnosti Jehovinih svedoka počele su da prihvataju nove smerove politike. Poljska, Mađarska, Rumunija i druge zemlje dodelile su tim iskrenim hrišćanima zakonsko priznanje, dozvoljavajući im da deluju otvoreno i bez straha od hapšenja. Kako su samo bile srećne tri poslednje godine u Istočnoj Evropi! Kako su braća u tim zemljama prihvatila prednost svoje novostečene slobode za širenje miroljubive vesti o Kraljevstvu! A kako su se samo Jehovini svedoci u ostalom svetu radovali s njima!

Sovjetski Svedoci su već iskoristili svoju proširenu slobodu. Hiljade njih — neki čak sa pacifičke obale Azije — prisustvovali su značajnom događaju koji je označio početak novog razdoblja, kongresima u Poljskoj 1989. i ponovo 1990, kada je u Varšavi bilo prisutno 17 454 Svedoka iz Sovjetskog Saveza. Kakve su samo uspomene poneli sa sobom! Većina njih je do tada vršila obožavanje samo sa šačicom suhrišćana. Sada su bili u mnoštvu desetina hiljada!

Vratili su se u Sovjetski Savez koji je postajao sve popustljiviji. Svedoci širom sveta su posmatrali i pitali se: Kada će Jehovini svedoci biti legalizovani u Sovjetskom Savezu? Pa, to se dogodilo 1991 — tačno stotinu godina posle posete Čarlsa Tejza Rasela! „Upravni centar verske organizacije Jehovinih svedoka u SSSR-u“ je 27. marta 1991. bio uknjižen u dokument koji je u Moskvi potpisao ministar pravosuđa RSFSR. Kakva vrsta slobode je dodeljena Svedocima?

Zakonska povelja novoregistrovanog tela uključuje sledeću objavu: „Svrha Verske organizacije je da obavlja religiozno delo objavljivanja imena Jehove Boga i njegovih priprema učinjenih s ljubavlju za čovečanstvo kroz svoje nebesko Kraljevstvo pod Isusom Hristom.“

Kako će to biti učinjeno? Načini koji su nabrojeni uključuju javno propovedanje i posećivanje domova ljudi; poučavanje o biblijskim istinama onih koji su spremni da slušaju; vođenje s takvima besplatnih biblijskih studija uz pomoć publikacija za proučavanje Biblije; i pripreme za prevođenje, uvoz, objavljivanje, štampanje i rasturanje Biblija.

Dokument takođe daje kratak prikaz organizacije Svedoka pod Vodećim telom, uključujući skupštine sa starešinstvima, Predsedavajući odbor [podružnice] od sedam članova za tu zemlju i pokrajinske i oblasne nadglednike.

Zaista, Jehovini svedoci u Sovjetskom savezu sada mogu da deluju slobodno i otvoreno, kao što to čine u mnogim drugim zemljama. Zamisli radost petorice od sedam članova Predsedavajućeg odbora i petorice dugogodišnjih skupštinskih starešina koji su imali prednost da potpišu istorijski dokument i vide da je potvrđen pečatom upravnika Odeljenja za registraciju javnih i religioznih zajednica! Odgovarajuće tome, bili su prisutni i Milton Henšel i Teodor Džeres iz Vodećeg tela Jehovinih svedoka, kako bi bili očevici tog izuzetnog događaja. Od grupa koje je priznala RSFSR, Jehovini svedoci su prvi primili svoj službeni dokument o registraciji. Kakva nagrada za tu vernu rusku braću posle tako mnogo godina strpljive istrajnosti!

Jehovini svedoci u drugim zemljama zahvalni su sovjetskim vlastima koje su dodelile tu legalizaciju. Posebno su celim srcem zahvalni Jehovi za novu slobodu svoje sovjetske braće. Oni se raduju sa drugim Svedocima u SSSR i drugim istočnoevropskim zemljama koji danas mogu da služe Jehovi Bogu mnogo otvorenije. Neka ih Jehova bogato blagoslovi dok u potpunosti koriste tu slobodu u slavljenju njegovog svetog imena.

[Slika na 9. strani]

Kremlj u Moskvi

[Slika na 10. strani]

Ruski delegati na kongresu 1990. van Sovjetskog Saveza