Da li je situacija zaista tako dobra kao što izgleda?

„[Berlinski] zid bi jačanjem veza Istoka i Zapada mogao postati porozniji. Ali, proći će godine, čak i generacije, pre nego što bude srušen. Dve Nemačke neće više nikada biti jedna.“ Tako je marta 1989. pisao jedan ugledni američki časopis.

Manje od 250 dana — ne godina, ne generacija — kasnije, zid se počeo rušiti. U roku od nekoliko sedmica, hiljade njegovih komada, sada svedenih na status suvenira, postali su ukrasi na stolovima širom sveta.

TEŠKO nagrižena rđom, gvozdena zavesa konačno se raspala, podstičući nadu da su trajni svetski mir i sigurnost najzad blizu. Čak ni bliskoistočni rat u Zalivu nije zatamneo nadu da je dugotrajno suparništvo između Istoka i Zapada završilo, i da je novi svetski poredak na dohvatu.

Dodavanje nove dimenzije

Pokret prema ujedinjenoj Evropi postao je očigledan od drugog svetskog rata. Zapadnoevropske zemlje su 1951. osnovale Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. Nakon toga je 1957. usledilo Evropsko zajedničko tržište. Dvanaest članica te međunarodne zajednice (sada 342 miliona ljudi) 1987. je postavilo cilj da se do 1992. postigne celokupno ekonomsko jedinstvo. Sada se čak i potpuno političko jedinstvo čini vrlo verovatnim. Kakva je to samo osvežavajuća promena u odnosu na, ne tako davnu, krvlju uprljanu istoriju Evrope!

Međutim, u pogledu novijih političkih previranja, 1992. dobija još veći značaj. Sve se više razmišlja o mogućnosti  da i doskorašnje komunističke zemlje istočne Evrope budu konačno uključene u ujedinjenu Evropu.

Božanska podrška?

Zanemarujući načelo hrišćanske neutralnosti, neke religiozne grupe su dozvolile da ih decenijima dugo potiskivanje religije u istočnoj Evropi gurne u aktivan politički život. Dajući komentar u vezi toga, nemačke dnevne novine Frankfurter Allgemeine Zeitung pišu da je „doprinos hrišćana u ostvarivanju promena na Istoku neosporan“, dodajući da se „njihovo učešće nikako ne sme potceniti“. Ovde se nadalje iznosi: „U Poljskoj se, na primer, religija udružila s narodom, i crkva je postala nepopustljivi protivnik vladajuće stranke; u DDR-u [bivšoj Istočnoj Nemačkoj] crkva je disidentima osigurala slobodan prostor i dozvolila im upotrebu crkvenih zgrada u organizacijske svrhe; u Čehoslovačkoj su se hrišćani i demokrati sreli u zatvoru, gde su počeli ceniti jedni druge, i na kraju su ujedinili svoje snage.“ Čak i u Rumuniji, gde su se „crkve pokazale verne vazalima Čaušeskovog režima“, revoluciju je podstakla pretnja hapšenjem sveštenika Lazla Tokesa (Laszlo Tökes).

Vatikan je takođe bio umešan. Časopis Time je decembra 1989. izneo sledeće: „Dok je Gorbačovljeva neinterventna politika bila neposredan uzrok oslobođenja koje je u proteklih nekoliko meseci u obliku lančane reakcije prohujalo Istočnom Evropom, Jovan Pavle nosi dugoročne zasluge za to... Tokom 1980-tih, njegovi govori su stalno naglašavali koncept Evrope ujedinjene od Atlantika do Urala i nadahnute hrišćanskom verom.“ Tipičan primer je papin dolazak u Čehoslovačku aprila 1990, kada je izrazio nadu da će njegova poseta otvoriti nova vrata između Istoka i Zapada. Najavio je planirani sinod evropskih biskupa da bi se zacrtala strategija kojom bi se obistinila njegova vizija „Evrope ujedinjene na osnovama njenih hrišćanskih korena“.

Zar ne bi ujedinjena Nemačka u okviru okosnice ujedinjene Evrope mogla da bude prethodnica jedne potpuno ujedinjene Evrope, a zatim i ujedinjenog sveta? Zar ne ukazuje uloga religije da je upravo to ono što obećava Biblija? Uz sveštenstvo koje sada i na istoku i zapadu deluje u okviru političke šeme za mir i sigurnost, možemo li očekivati da će to uskoro postati stvarnost? Pogledajmo.

[Slika/Mapa na 4. strani]

Crkva protestanta Nikolaja u Lajpcigu — simbol političkih previranja u Nemačkoj

Zemlje članice Evropskog zajedničkog tržišta