’Srećni su svi koji čekaju Jehovu‘

ISPRIČAO DOMENIK PIKONE

Moji roditelji su ranih 1920-ih emigrirali iz Italije u Sjedinjene Američke Države i konačno se nastanili u Južnoj Filadelfiji, tada poznatoj kao Mala Italija. Od 1927. družili su se s Istraživačima Biblije, koji su kasnije postali poznati kao Jehovini svedoci.

ROĐEN sam 1929. i time od najranije mladosti bio izložen Bibliji. Sećam se da bi se Svedoci sastali u našoj kući pre nego što bi pošli da propovedaju u tvrde rimokatoličke gradove u rudarskom području Pensilvanije, gde su braća mnogo puta bila uhapšena. Kršten sam 1941. na kongresu Jehovinih svedoka u Sent Luisu, Misuri. Tada su stvari počele ići na gore.

Počeo sam da se družim s nepoželjnim mladim društvom iz susedstva, pušio sam i kockao se na uglovima ulice. Srećom, moji roditelji su uvideli da gube kontrolu nada mnom i odlučili su da se presele u drugo područje grada. Nisam bio zadovoljan, pošto sam izgubio sve prijatelje iz ulice. Međutim, kada se danas osvrnem na to vreme, osećam veliku zahvalnost prema svom ocu.  Pretrpeo je stvarni finansijski gubitak da bi me uklonio iz te okoline. Dok je ranije mogao ići pešice na posao, sada je trebalo da dugo putuje podzemnom železnicom. Ali, taj korak vratio me je natrag u teokratsku sredinu.

Misionarsko seme je posejano

Skoro svake godine putovali smo u Saut Lensing u državi Njujork, da bismo prisustvovali promocijama Biblijske škole Gilead Društva Kula stražara. Prizor tih misionara koji su odaslani širom sveta posejao je u moje srce želju za misionarskom službom. Zato sam, posle završetka srednje škole u maju 1947, započeo sa opštom pionirskom službom.

U našoj skupštini bila je još jedna mlada pionirka, Elza Švarc, veoma revna u delu propovedanja. Roditelji su je uvek hrabrili da bude misionar, pa zato lako možete pogoditi ishod. Venčali smo se 1951. Dok smo služili zajedno kao pioniri u Pensilvaniji, prijavili smo se da pohađamo misionarsku školu Gilead. Godine 1953. bili smo pozvani u 23. razred Gileada. Nakon pet meseci intenzivnog proučavanja i pripreme u Gileadu, promovisani smo na kongresu u Torontu u Kanadi i dobili zadatak — Španiju!

Problemi u Španiji

Dok smo se 1955. pripremali za polazak na misionarski zadatak, Elza i ja smo imali mnogo pitanja. Španija! Kako će to izgledati? Narod je tada bio pod vladavinom katoličkog diktatora generala Franciska Franka, a delo Jehovinih svedoka bilo je pod zabranom. Kako ćemo se snaći u takvim uslovima?

Braća iz centrale Zajednice u Bruklinu obavestila su nas da su Frederik Franc, tada potpredsednik Društva Kula stražara, i Alvaro Berekočea, misionar iz Argentine, bili uhapšeni, zajedno s još mnogom drugom braćom. U šumama blizu Barselone bio je organizovan tajni sastanak. Međutim, policija je saznala za to okupljanje i uhapsila većinu prisutnih. a

Bilo nam je rečeno da verovatno niko neće moći da nas dočeka kada stignemo u Barselonu. Dobili smo uputstva: „Potražite hotel, a zatim izvestite Društvo u Njujorku o adresi.“ Zadržali smo u mislima Isaijine reči: „Srećni su svi koji njega [Jehovu] čekaju. I uši će tvoje čuti reč koja iza tebe govori: ’To je put, njim idite‘“ (Isaija 30:18, 21, NW). Trebalo je samo da čekamo Jehovu i sledimo vođstvo njegove organizacije.

Pozdravili smo se s roditeljima i prijateljima koji su došli u Njujork da se oproste s nama i uskoro je naš brod, Saturnia, plovio niz reku Hadson prema Atlantiku. Tada sam poslednji put video svog oca. Dve godine kasnije, dok sam bio u inozemstvu, umro je posle duge bolesti.

Konačno smo stigli u svoje odredište, lučki grad Barselonu. Bio je turoban, kišni dan, ali smo, prolazeći carinu, ugledali „sunce“ koje je zračilo  sa nasmejanog lica. Alvaro Berekočea, zajedno s nekom španskom braćom, bio je tu da nas dočeka. Bili smo zaista srećni što su naša braća bila oslobođena.

Sada je bilo vreme da naučimo španski. U to vreme misionari su morali učiti jezike na težak način — bez priručnika i učitelja. Tada nisu postojali jezični kursevi. Trebalo je da ispunimo zahtevani broj sati u delu propovedanja i istovremeno naučimo jezik, takoreći, u toku samog propovedanja.

Propovedanje pod katoličkom diktaturom

Jehovina organizacija je u to vreme u Španiji bila na samom početku. Godine 1955. najveći broj objavitelja u toj zemlji od 28 miliona stanovnika iznosio je 366. U celoj zemlji bilo je svega deset skupština. Hoće li dugo ostati tako? Čim smo moja supruga i ja započeli propovedati od kuće do kuće, otkrili smo da je Španija kao raj za one koji šire dobru vest. Da, ljudi su bili gladni za istinom.

Ali, kako se obavljalo delo propovedanja, pošto je bilo pod zabranom? Obično nismo posećivali sve kuće u ulici, ni sve stanove u zgradi. U Barseloni se nalaze mnoge stambene zgrade sa pet i šest spratova, a mi smo bili upućeni da započnemo od vrha i nastavimo prema dole. Možda bismo posetili samo jedan stan na svakom spratu, ili čak preskočili nekoliko spratova. Takva metoda otežavala je policiji da nas uhvati ako bi nas neki fanatični stanar prijavio.

Skupštinski sastanci su se održavali u privatnim domovima, a skupštine su bile sačinjene od tri do četiri grupe za studij knjige. To je omogućavalo skupštinskom sluzi da jednom mesečno poseti svaki od tih studija knjige. Voditelj studija knjige bio je odgovoran za vođenje svih sastanaka, održavanih u dve različite večeri u sedmici za male grupe od 10 do 20 osoba.

Trebalo je da naučimo novi način života. U to vreme u Španiji nisu postojale pripreme za misionarske domove. Gde god je to bilo moguće, živeli smo s braćom u njihovim domovima. Za Elzu je bio pravi izazov naučiti da kuva na peći na drveni ugalj! Konačno smo bili u mogućnosti da kupimo malu petrolejsku peć s jednim plamenikom, što je bilo stvarno poboljšanje.

Progonstvo i izgoni

Nakon nekog vremena saznali smo da je započeo talas progonstva u Andaluziji, gde je bio uhapšen jedan specijalni pionir. Nažalost, on je nosio notes u kome su se nalazila imena i adrese braće u svim delovima zemlje. Nastavljali su da nam stižu izveštaji da su naša braća uhapšena u jednom gradu za drugim. Iznenadni upadi policije bili su sve bliži i bliži Barseloni. Konačno je progonstvo pogodilo i Barselonu.

Policija me je nekoliko meseci ranije odvela u svoju upravu zbog ispitivanja. Bio sam oslobođen posle mnogo sati i mislio sam da je time stvar okončana.  Onda je sa mnom stupila u vezu američka ambasada i savetovala mi je da, kako bih izbegao nepriliku deportovanja, napustim zemlju na svoju inicijativu. Ubrzo posle toga, policija nas je obavestila da moramo u roku od deset dana napustiti zemlju. Šta smo mogli učiniti, pošto nismo imali vremena da pišemo Društvu Kula stražara? Okolnosti su bile takve da je trebalo da odemo u najbliže misionarsko područje van Španije — Portugaliju, na zapadu.

Još jedan zadatak, još jedan jezik

Kada smo u julu 1957. stigli u Lisabon u Portugaliji, bili smo kao misionari poslani u Porto, grad koji je dosta daleko severno od Lisabona. On je smatran drugim glavnim gradom zemlje i nalazio se u području poznatom po slatkim vinima. Rastuća skupština je sastanke održavala u podrumu jedne zgrade u poslovnom delu grada. Delo propovedanja je i u Portugaliji bilo zabranjeno, jer je zemlja bila pod diktaturom Salazara. Ipak, okolnosti su bile sasvim drugačije od onih u Španiji. Sastanci su održavani u domovima braće, a prisustvovalo je od 40 do 60 osoba. Nije bilo primećeno da su domovi mesta sastajanja Jehovinih svedoka. Iako nisam govorio portugalski, bio sam postavljen za skupštinskog slugu. Još jednom smo na težak način učili novi jezik.

Oko godinu dana kasnije, bili smo poslani u Lisabon. Tu smo, po prvi put, sami stanovali u jednom stanu koji je imao pogled na celi Lisabon. Bili smo određeni da se brinemo za pokrajinu — celu Republiku Portugaliju. Kada smo stigli u Portugaliju, bilo je samo 305 objavitelja i pet skupština.

Počinju nevolje

Na jednoj od karata koje su prikazivale Portugaliju i njene kolonije stajalo je: „Na području Portugalije sunce nikad ne zalazi.“ To je bilo tačno, pošto je Portugalija imala kolonije u mnogim delovima sveta, od kojih su dve najveće bile Mozambik i Angola u Africi. Godine 1961. izgledalo je kao da se u tim kolonijama spremaju nevolje, a Portugalija je uvidela potrebu da poveća svoje vojne snage.

Šta će sada učiniti mlada braća kada budu regrutovana u vojnu službu? Neki su uspeli da se oslobode zbog slabog zdravlja, ali većina ih je zauzela čvrst stav za hrišćansku neutralnost. Uskoro je započeo snažan talas progonstva. Podružnica je dobila izveštaje da su specijalni pioniri bili uhapšeni i teško pretučeni od strane tajne policije, zloglasne P.I.D.E. (Polícia Internacional e Defesa do Estado). Neki od nas misionara bili smo pozvani u policijsku upravu zbog saslušavanja. Zatim su tri bračna para dobila rok od 30 dana da napuste zemlju. Svi smo se žalili vlastima na tu odluku.

Jedan za drugim, misionarski parovi su pozivani u upravu policije na razgovor s direktorom P.I.D.E. Prvo su bili ispitivani Erik Briten, sluga podružnice, i njegova žena Kristina. Zatim  su saslušavani Erik Beveridž i njegova žena Hazel, i konačno Elza i ja. Šef policije nas je lažno optužio da su nas upotrebili komunisti da svojim učenjem o neutralnosti potkopamo Zapadni svet. Naši protesti bili su uzaludni.

Kako je tužno bilo napustiti 1 200 braće i sestara koji su proživljavali teška vremena zbog stroge vladavine jednog nerazumnog diktatora! Dok su Beveridžeovi otišli za Španiju, a Britenovi natrag za Englesku, šta će biti naš sledeći zadatak? Muslimanska zemlja Maroko!

Propovedanje u islamskom Maroku

Još jednom smo čekali Jehovu. Novi zadatak, novi običaji i novi jezici! Arapski, francuski i španski bili su službeni jezici u Kraljevini Maroko, gde su bila 234 Svedoka u osam skupština. Službena religija zemlje bio je islam, a obraćenje je među muslimanima bilo nezakonito. Zato smo mogli propovedati uglavnom evropskom nemuslimanskom stanovništvu.

Kada su misionari počeli pristizati krajem ’50-ih, primetio se porast. Ali, marokanska vlada počela je vršiti pritisak na evropsko stanovništvo, tako da je došlo do velikog odlaska stranaca, uključujući mnogu braću.

Pošto se naše nemuslimansko stanovništvo smanjilo, našli smo za neophodno da pronađemo taktične načine da razgovaramo s muslimanima, što je dovelo do žalbi policiji. Zbog sve češćih prigovora u Tangeru i drugim gradovima, rečeno nam je da imamo samo 30 dana da napustimo zemlju. U maju 1969. Elza i ja bili smo proterani sa još jednog zadatka.

Kratkotrajni zadatak

Rečeno nam je da se vratimo u Bruklin, a ja sam bio pozvan da prisustvujem sastanku za sluge podružnice održanom tog leta. Dok sam bio na tom sastanku, obavešten sam da će naš novi zadatak biti Salvador u Srednjoj Americi i da ću tamo služiti kao sluga podružnice. Saznao sam da će to trajati najverovatnije oko pet godina, najviše što je misionarima bilo dozvoljeno da ostanu u zemlji, pošto tamo naše delo nije bilo zakonski priznato.

El Salvador — kakav zadatak! Tu je bilo 1 290 objavitelja, uključujući 114 pionira koji su izveštavali prosečno svaki mesec. Ljudi su bili bogobojazni, gostoljubivi i voleli su Bibliju. Na skoro svim vratima pozivali bi nas unutra da im govorimo. U kratkom vremenu, imali smo toliko biblijskih studija koliko smo mogli obavljati.

Dok smo posmatrali porast i veliku potrebu na tom području, bili smo žalosni što ćemo morati da napustimo taj zadatak posle samo pet godina. Zato je bilo odlučeno da bi trebalo da pokušamo legalizovati delo Jehovinih svedoka. U decembru 1971. uputili smo vladi službeni dopis, a 26. aprila 1972. bili smo oduševljeni da u vladinim novinama, Diario Oficial, pročitamo da je naša molba usvojena. Misionari više neće morati da napuštaju zemlju posle pet godina, već mogu dobiti stalni boravak u zemlji.

 Ispiti i blagoslovi

U godinama koje smo proveli na različitim zadacima stekli smo mnogo dobrih prijatelja i videli plod svoje službe. Elza je imala divno iskustvo sa učiteljicom iz San Salvadora i njenim suprugom koji je bio vojno lice. Jedan od prijatelja učiteljice zainteresovao se za istinu. Suprug u početku nije pokazao zanimanje za Bibliju; međutim, mi smo ga posetili dok je bio u bolnici i bio je prijateljski raspoložen. Konačno je počeo da proučava Bibliju, napustio vojnu karijeru i započeo da propoveda zajedno s nama.

U međuvremenu se jedna gospođa pojavila u Kraljevskoj dvorani i pitala Elzu da li je ona proučavala sa bivšim vojnikom. Pokazalo se da je ona bila njegova ljubavnica! I ona je proučavala Bibliju s Jehovinim svedocima. Na oblasnom kongresu bili su kršteni bivši vojnik, njegova žena, njen prijatelj i bivša ljubavnica!

Rast u Salvadoru

Zbog velikog porasta bile su izgrađene mnoge Kraljevske dvorane, a u zemlji sada ima više od 18 000 aktivnih Svedoka. Međutim, taj napredak nije bio bez ispita i kušnji. Braća su deset godina morala vršiti Jehovinu volju usred građanskog rata. Ali, oni su zadržali svoju neutralnost i ostali su lojalni Jehovinom Kraljevstvu.

Što se tiče nas dvoje, Elza i ja bili smo u punovremenoj službi 85 godina. Otkrili smo da, kada čekamo Jehovu i slušamo ’reč koja iza nas govori: „To je put, njim idite“‘, nikad nismo razočarani. Zaista smo se radovali zadovoljavajućem i nagrađujućem životu Jehovinih punovremenih slugu.

[Fusnota]

[Slika Domenika i Elze Pikone na 23. strani]

[Slika na 24. strani]

Sastanak u šumi u Španiji 1956.

[Slika na 25. strani]

Obično smo propovedali nemuslimanima u Maroku

[Slika na 26. strani]

Podružnica u El Salavadoru, našem sadašnjem zadatku