Nesreće — sudbina ili splet okolnosti?

DOK JE Kristina, privlačna mlada manekenka, prelazila prometnu aveniju Nove de Žujo u Sao Paulu u Brazilu, nije videla autobus koji joj se približavao. Vozač je očajnički pokušavao da zaustavi vozilo, ali bilo je prekasno. Kristina je našla smrt pod točkovima autobusa.

 Ova tragična nesreća došla je na prvu stranu brazilskih novina O Estado de S. Paulo (29. jul 1990). Ipak, bila je to samo jedna od 50 000 saobraćajnih nesreća sa smrtnim posledicama koje se svake godine dogode u Brazilu. I dok hiljade drugih biva osakaćeno takvim nesrećama, neki prođu bez ijedne ogrebotine. Zašto, dakle, ova mlada devojka nije preživela? Da li je bilo određeno da toga dana ona mora umreti?

Mnogi bi se složili da je tako. Oni veruju u sudbinu, veruju da su važniji događaji, kao na primer vreme nečije smrti, unapred određeni. Iz tog verovanja proizašle su i sledeće izreke: „Ne možeš se boriti protiv sudbine“, „Došao mu je smrtni čas“ ili „Šta bude, biće“. Ima li istine u popularnim izrekama kao što su ove? Da li smo mi samo pioni u rukama sudbine?

Fatalizam, ili shvatanje da su svi događaji unapred određeni, preovladavalo je u antičkoj Grčkoj i Rimu. Čak i danas, ta ideja je ostala snažna u mnogim religijama. Islam se, na primer, drži reči Kurana: „Sve što je živo umire Alahovom voljom u času smrtnom.“ Verovanje u sudbinu je takođe rašireno u hrišćanstvu, a pothranjuje se doktrinom o predodređenosti koju je naučavao Džon Kalvin. Tako je uobičajeno čuti kako sveštenici porodicama koje tuguju govore da je određena nesreća bila „Božja volja“.

Međutim, stanovište da su nesreće proizvod sudbine suproti se zdravom razumu, iskustvu i logici. U prvom redu, automobilske nesreće teško mogu biti rezultat božanske intervencije, jer temeljna istraga obično otkrije savršeno logičan uzrok. Dalje, statistika jasno pokazuje da preduzimanje razumnih mera predostrožnosti — kao što je vezivanje sigurnosnim pojasom — uveliko umanjuje verovatnoću smrtne nesreće. Mogu li bilo koje mere predostrožnosti zaista osujetiti predodređenu Božju volju?

Međutim, verovanje u sudbinu nepovoljno utiče na vernika. Zar ono ne ohrabruje na vratolomne poteze, kao što je nepoštovanje ograničenja brzine i saobraćajnih znakova ili vožnja pod uticajem alkohola ili droge? Što je još ozbiljnije, fatalističko verovanje podstiče neke ljude da u slučaju kada nesreća zahvati i njih, krivicu svale na Boga. Ljuti i bespomoćni, uvereni da Bog ne mari, mogu čak izgubiti veru. Odgovarajuće su i reči pesnika Ralfa Valdoa Emersona: „Najgorči tragični element života je verovanje u surovu sudbinu.“

Šta Biblija kaže o nesrećama? Uči li ona zaista da su one plodovi sudbine? Dalje, šta ona govori o našim izgledima za spasenje? Imamo li po tom pitanju uopšte bilo kakve izglede?

[Istaknuti tekst na 4. strani]

„Najgorči tragični element života je verovanje u surovu sudbinu.“ Ralf Valdo Emerson