Pitanja čitalaca

◼ Da li je za hrišćane umesno kada neko umre da porodici umrlog daju cveće ili da šalju cveće na pogreb?

U nekim zemljama je to uobičajeno. Ali, upotrebljavanje cveća kod pogreba ima ponekad religiozno značenje. Ispitajmo zato stvar u nekim pojedinostima, naročito zato što postoje i drugi običaji koji, izgleda, imaju sličnu vezu s krivom religijom. Zapazi neke primedbe iz The Encyclopedia of Religion (1987):

„Cveće se zbog svoje povezanosti s bogovima i boginjama dovodi u vezu sa svetim područjem. Flora, rimska boginja proleća i cveća, donosi cvetovima lepotu i miomiris... Božanstva se mogu umiriti i obožavati... prinosom hrane i cveća.

Veza između cveća i pogrebnih obreda pojavljuje se širom sveta. Grci i Rimljani su pokrivali mrtvace i njihove grobove cvećem. U Japanu duše budista koji umiru nose se na lotosu uvis, a spomenici na grobljima mogu počivati na izrezbarenim lotosima... Tahićani ostavljaju bukete cveća umotane u paprat kod mrtvog tela i zatim sipaju cvetni parfem preko mrtvaca da bi olakšali njegov prelaz u sveti zagrobni život... Cveće može takođe biti prisutno u svečanim trenucima u obliku tamjana ili parfema.“

Svesni da se cveće upotrebljava u vezi s krivom religijom, neki su hrišćani smatrali da ne treba dati ili slati cveće za pogreb. Njihovo uverenje može takođe odražavati želju da izbegavaju svetovne običaje, pošto Isusovi sledbenici ’nisu deo sveta‘ (Jovan 15:19, NW). Međutim, određeni biblijski stihovi i lokalna shvatanja povezana su s tim pitanjem.

Cveće je jedan od Božjih darova živima da bi mu se radovali (Dela 14:15-17; Jakov 1:17). Lepota cveća koje je Bog stvorio upotrebljava se u pravom obožavanju. Svećnjak u svetom šatoru bio je ukrašen ’bademovim cvetovima i laticama‘ (Izlazak 25:31-34, St). Rezbarije u hramu uključivale su vence i palme (1. Kraljevima 6:18, 29, 32). Paganska  upotreba cveća ili venaca sigurno ne znači da pravi obožavaoci treba uvek da izbegavaju da ih upotrebljavaju (Dela 14:13).

Šta je, međutim, s opsežnijim pitanjem u vezi sleđenja običaja, kao što su pogrebni običaji? Biblija ukazuje na mnoge običaje, neki su neprikladni za prave obožavaoce, druge sledi Božji narod. U 1. Kraljevima 18:28 navodi se ’običaj‘ obožavalaca Baala — ’da viču jakim glasom i da se paraju‘ — običaj koji pravi obožavaoci nisu sledili. S druge strane, Rut 4:7 ukazuje da se ne odbacuje ’običaj od starine u Izraelu o načinu vršenja otkupljivanja‘.

Običaji koji su prihvatljivi Bogu mogu čak postati strogo religiozna pitanja. Kada je Bog opisao svečanost Pashe, nije spomenuo upotrebu vina, ali u prvom veku bilo je uobičajeno da se upotrebljavaju čaše vina. Isus i njegovi apostoli nisu odbacili taj religiozni običaj. Smatrali su da nema šta da mu se prigovori, i sledili su ga (Izlazak 12:6-18; Luka 22:15-18; 1. Korinćanima 11:25).

Slično je s nekim pogrebnim običajima. Egipćani su obično balsamovali mrtve. Verni patrijarh Josif nije automatski zaključio, ’to je paganski običaj, zato ga mi Hebreji moramo izbegavati‘. Umesto toga, „naredi lekarima koji behu na službi kod njega da balsamuju oca njegova“, očigledno radi toga da bi Jakov mogao biti sahranjen u Obećanoj zemlji (Postanje 49:29–50:3). Kasnije su Jevreji razvili drukčije pogrebne običaje, kao što je pranje mrtvog tela i sahranjivanje na dan smrti. Prvi hrišćani su prihvatili takve jevrejske običaje (Dela 9:37).

Međutim, šta ako se pokaže da neki pogrebni običaj ima značenje temeljeno na religioznoj zabludi, kao što je verovanje u besmrtnu dušu? Seti se da, prema enciklopediji, neki „ostavljaju bukete umotane u paprat kod mrtvog tela i zatim sipaju cvetni parfem preko mrtvaca da bi olakšali njegov prelaz u sveti zagrobni život“. Činjenica da možda postoji takav običaj ne znači da Božje sluge moraju izbegavati bilo šta slično. Premda Jevreji ne veruju u „prelaz u sveti zagrobni život“, Biblija kaže: „Uzeše telo Isusovo, i obaviše ga zavojima, s mirisima, kao što je običaj kod Judeja da ukopavaju“ (Jovan 12:2-8; 19:40).

Hrišćani treba da izbegavaju postupke koji se kose s biblijskom istinom (2. Korinćanima 6:14-18). Ipak, sve vrste predmeta, simbola i običaja bile su, u neko vreme ili na nekom mestu, pogrešno prikazivane ili povezivane s nebiblijskim naukama. Drveća su bila obožavana, oblik srca se smatrao svetim i tamjan je bio upotrebljavan u paganskim ceremonijama. Znači li to da hrišćani nikad ne smeju koristiti tamjan, da ne smeju imati stabla u nekoj dekoraciji ili nositi nakit u obliku srca? a To nije osnovni zaključak.

Pravi hrišćanin treba da razmisli: Da li će sleđenje nekog običaja pokazati drugima da sam prihvatio nebiblijska verovanja ili postupke? Vremensko razdoblje i mesto mogu uticati na odgovor. Neki običaj (ili simbol) možda je imao krivo religiozno značenje pre nekoliko hiljada godina ili ima takvo značenje danas u nekoj dalekoj zemlji. Ali, bez potrebe da se upuštaš u istraživanje koje oduzima mnogo vremena, upitaj se: ’Kakvo je uobičajeno shvatanje tamo gde ja živim?‘ (Uporedi 1. Korinćanima 10:25-29.)

Ako je opšte poznato da neki običaj (ili neki simbol, kao što je krst) ima krivo religiozno značenje, izbegavaj ga. Hrišćani, prema tome, neće slati cveće u obliku krsta ili crvenog srca ako mu se pridaje lokalno religiozno značenje. Ili može postojati neki određeni način kako se koristi cveće kod pogreba ili na grobu koji ima religiozno značenje. Hrišćani treba i to da izbegavaju. To, doduše, ne znači da se nabavljanje buketa za sahranu ili davanje cveća prijatelju u bolnici mora smatrati religioznim postupkom koji se mora izbegavati. b

Naprotiv, u mnogim zemljama je rasprostranjen običaj donošenja cveća i smatra se umesnom gestom. Cveće može doprineti lepoti i može žalostan slučaj malo razvedriti. Takođe može biti znak saučešća i zanimanja. Drugde može biti običaj pokazivati takva osećanja velikodušnim delima, na primer pripremanjem obroka za bolesnika ili za one koji žale. (Seti se naklonosti koju su osećali prema Tabiti [Dorki, NW] pošto je pokazivala zanimanje i brigu za druge [Dela 9:36-39].) Kada takva dela nisu očigledno povezana s neispravnim verovanjima, praktikuju neki od Jehovinih svedoka da radosno daju cveće prijatelju u bolnici ili onima koji imaju smrtni slučaj. Osim toga, pojedinačno mogu izraziti svoje zanimanje i osećanja praktičnim delima (Jakov 1:27; 2:14-17).

[Fusnote]