Da li je rana crkva naučavala da je Bog Trojstvo?

1. deo: Da li su Isus i njegovi učenici naučavali nauku o Trojstvu?

Da li su Isus i njegovi učenici naučavali nauku o Trojstvu? Jesu li je naučavale crkvene vođe u nekoliko narednih vekova? Kako je ona nastala? I zašto je važno znati istinu o tom verovanju? Započinjući sa 1. delom u ovom izdanju, Kula stražara će razmatrati ta pitanja u seriji članaka. Ostali članci iz serije pojavljivaće se periodično u narednim izdanjima.

ONI koji prihvataju Bibliju kao Božju reč uviđaju da su odgovorni da uče druge o Stvoritelju. Oni takođe shvataju da suština onoga što uče o Bogu mora biti istinita.

Bog je prekorio Jobove „tešioce“ jer nisu to činili. „Pošto Gospod izgovori ove reči Jobu, reče Elifasu Temancu: Gnev se moj raspali na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o meni pravo kao služitelj moj Job“ (Job 42:7).

Kada je apostol Pavle govorio o uskrsenju, rekao je da bismo bili ’lažni svedoci Božji‘ kada bismo učili nešto u vezi Božjeg postupanja što nije istinito (1. Korinćanima 15:15). Pošto je to slučaj s naukom o uskrsenju, koliko samo pažljivi treba da budemo kada pristupamo učenju o tome ko je Bog!

Nauka o Trojstvu

Skoro sve crkve tzv. hrišćanstva naučavaju da je Bog Trojstvo. The Catholic Encyclopedia naziva nauku o Trojstvu „centralnom naukom hrišćanske religije“, definišući je na sledeći način:

„U jedinstvu Božanstva postoje Tri Osobe: Otac, Sin i Sveti Duh, a ove Tri Osobe zaista su međusobno različite. Tako u rečima atanazijskog verovanja stoji: ’Otac je Bog, Sin je Bog i Sveti Duh je Bog, a ipak to nisu tri Boga, nego samo jedan Bog‘... Te osobe su jednako večne i jednako velike: nijedna nije stvorena i sve su svemoćne.“⁠¹

The Baptist Encyclopædia daje sličnu definiciju. Ona kaže:

„[Isus] je... večni Jehova... Sveti Duh je Jehova... Sin i Duh nalaze se u potpunoj jednakosti sa Ocem. Ako je on Jehova, onda su to i oni.“⁠²

 Prokletstva izgovorena nad protivnicima

Godine 325. n. e., koncil biskupa u Nikeji u Maloj Aziji formulisao je verovanje koje je Sina Božjeg proglasilo ’pravim Bogom‘, baš kao što je Otac bio „pravi Bog“. Deo tog verovanja navodi:

„Ali što se tiče onih koji kažu: Bilo je [vreme] kada [Sina] nije bilo, i: Pre nego što je rođen, nije ga bilo, i da je nastao iz ničega, ili koji tvrde da je Sin Božji različite osnove ili biti, ili da je stvoren, ili da je podložan izmenjivanju ili promeni — takve Katolička crkva proklinje.“⁠³

Dakle, svako ko je verovao da Sin Božji nije jednako večan kao Otac ili da je Sin stvoren, bio je predan večnom prokletstvu. Možemo samo zamisliti koliki je pritisak da budu s tim saglasni izvršen na masu običnih vernika.

Godine 381. n. e., u Konstantinopolju je održan još jedan koncil na kome je objavljeno da se sveti duh treba obožavati i slaviti baš kao i Otac i Sin. Godinu dana kasnije, 382. n. e., u Konstantinopolju je održan još jedan sinod koji je priznao potpuno božanstvo svetog duha.⁠⁴ Te iste godine, pre koncila u Rimu, papa Damas I izneo je zbirku učenja koja crkva treba osuditi. Taj dokument, nazvan Damasova bula, uključivao je sledeće navode:

„Ako bilo ko poriče da je Otac večan, da je Sin večan i da je Sveti Duh večan: jeretik je.“

„Ako bilo ko poriče da je Sin Božji pravi Bog, baš kao što je Otac pravi Bog, koji sve može, koji sve zna, i koji je jednak Ocu: jeretik je.“

„Ako bilo ko poriče da je Sveti Duh... pravi Bog... koji sve može i sve zna... jeretik je.“

„Ako bilo ko poriče da su tri osobe, Otac, Sin i Sveti Duh, istinite osobe, jednake, večne, koje obuhvataju sve stvari vidljive i nevidljive, da su svemoguće... jeretik je.“

„Ako bilo ko kaže da [Sin koji je] učinjen telom nije bio na nebu sa Ocem dok je bio na Zemlji: jeretik je.“

„Ako bilo ko, iako kaže da je Otac Bog i da je Sin Bog i da je Sveti Duh Bog... ne kaže da su oni jedan Bog... jeretik je.“⁠⁵

Jezuitski naučnici koji su gornji tekst prevodili sa latinskog dodali su komentar: „Papa Sv. Celestin I (422-432) očigledno je ove navode smatrao kanonskim zakonom; oni se mogu smatrati definicijama vere.“⁠⁶ A naučnik Edmund Dž. Fortman (Edmund J. Fortman) tvrdi da ova bula predstavlja „zdravu i čvrstu trinitarijansku nauku“.⁠⁷

Ako si pripadnik crkve koja prihvata nauku o Trojstvu, da li ovi navodi opisuju tvoju veru? I da li uviđaš da verovanje u nauku o Trojstvu, kako je naučavaju crkve, zahteva da veruješ da je Isus bio i na nebu dok je bio na Zemlji? To učenje slično je onome što je sveštenik iz četvrtog veka Atanazije naveo u svojoj knjizi O inkarnaciji:

„Reč [Isus] nije bila ograničena Svojim telom, niti ju je Njena prisutnost u telu sprečila da bude prisutna i na drugim mestima. Kada je On sklonio Svoje telo, On takođe nije prestao Svojim Umom i moći da upravlja svemirom... On je još uvek Izvor života celom svemiru, prisutan u svakom njegovom delu, a ipak van svega toga.“⁠⁸

Šta znači nauka o Trojstvu

Neki su zaključili da nauka o Trojstvu znači samo pripisivanje božanstva Isusu. Za druge, verovanje u Trojstvo jednostavno znači verovanje u Oca, Sina i sveti duh.

Međutim, pobliže razmatranje verovanjâ tzv. hrišćanstva razotkriva kako su takve zamisli žalosno neadekvatne u odnosu na službenu nauku. Službene definicije jasno ukazuju da nauka o Trojstvu nije jednostavna zamisao. Umesto toga, to je celina koja se sastoji od  odvojenih ideja koje su kroz dugo vremensko razdoblje bile pomirene i međusobno povezane jedna s drugom.

Iz predstave o Trojstvu koja se pojavila posle koncila u Konstantinopolju 381. n. e., iz Damasove bule iz 382. n. e., iz atanazijskog verovanja koje je nastupilo nešto kasnije i iz drugih dokumenata, jasno možemo odrediti šta tzv. hrišćanstvo smatra naukom o Trojstvu. Ona uključuje sledeće konačne zamisli:

1. Kaže se da postoje tri božanske osobe — Otac, Sin i sveti duh — u Božanstvu.

2. Za svaku od tih odvojenih osoba kaže se da je večna, ni jedna nije nastala pre ili posle druge.

3. Za svaku se kaže da je svemoćna, ni jedna nije veća ili manja od druge.

4. Za svaku se kaže da je sveznajuća, da sve zna.

5. Za svaku se kaže da je pravi Bog.

6. Međutim, kaže se da ne postoje tri Boga, već samo jedan Bog.

Nauka o Trojstvu zaista je celina koja se sastoji od ideja koje uključuju najmanje gore navedene glavne činioce i još i više, što se otkriva razmatranjem detalja. Ali, ako razmotrimo samo gore navedene temeljne zamisli, očigledno je da, ako se ukloni bilo koja, ono što ostaje više nije Trojstvo tzv. hrišćanstva. Da bi se dobila potpuna slika, moraju biti prisutni svi ti delovi.

S tim boljim razumevanjem izraza „Trojstvo“, možemo se pitati: Da li je to bilo učenje Isusa i njegovih učenika? Ako jeste, onda je trebalo da se potpuno oblikovano pojavi u prvom veku naše ere. Pošto se ono što su oni naučavali nalazi u Bibliji, onda nauka o Trojstvu ili jeste ili nije biblijska nauka. Ako jeste, Biblija treba jasno da je naučava.

Nije razumno misliti da bi Isus i njegovi učenici poučavali ljude o Bogu, a da im ipak ne bi rekli ko je Bog, posebno kada bi se od nekih vernika zahtevalo da za Boga daju čak i svoj život. Dakle, trebalo je da Isus i njegovi učenici najveću prednost pridaju poučavanju drugih o toj životovažnoj nauci.

Razmotri Pismo

U 17. poglavlju Dela apostola, u 11. stihu, ljudi su nazvani ’plemenitima‘ zato što „svaki dan proučavahu Pisma da vide je li tačno“ ono što ih je učio apostol Pavle. Bili su ohrabreni da koriste Pismo za potvrđivanje nauka čak i jednog apostola. I ti treba da činiš isto.

Zadrži u mislima da je Pismo „od Boga nadahnuto“ i da treba da bude upotrebljeno za „ispravno postavljanje stvari, za vaspitavanje u pravednosti, da bi čovek Božji bio sasvim sposoban, potpuno opremljen za svako dobro delo“ (2. Timoteju 3:16, 17, NW). Zato je Biblija potpuna u stvarima koje se tiču nauke. Ako je nauka o Trojstvu istinita, trebalo bi da se nalazi u Bibliji.

Pozivamo te da istražiš Bibliju, posebno 27 knjiga Hrišćanskih grčkih spisa, kako bi se sam uverio da li su Isus i njegovi učenici naučavali Trojstvo. Dok istražuješ, pitaj se:

1. Mogu li pronaći ijedan biblijski stih koji spominje „Trojstvo“?

2. Mogu li pronaći ijedan biblijski stih koji kaže da se Bog sastoji od tri odvojene osobe, Oca, Sina i svetog duha, ali da je to troje samo jedan Bog?

3. Mogu li pronaći ijedan biblijski stih koji kaže da su Otac, Sin i sveti duh jednaki u svakom pogledu, kao što je večnost, moć, položaj i mudrost?

Koliko god tražio, nećeš pronaći ni jedan stih koji koristi reč Trojstvo, niti ćeš pronaći neki koji kaže da su Otac, Sin i sveti duh jednaki u svakom pogledu, kao što je večnost, moć, položaj i mudrost. Ni jedan jedini stih ne kaže  da je Sin jednak Ocu u tim pogledima — i ako bi i postojao takav stih, on ne bi utemeljio Trojstvo, već pre „dvojstvo“. Biblija nigde ne izjednačava sveti duh sa Ocem.

Šta kažu mnogi naučnici

Mnogi naučnici, uključujući trinitarijance, priznaju da Biblija ne sadrži stvarnu nauku o Trojstvu. Na primer, The Encyclopedia of Religion navodi:

„Današnji egzegete i teolozi slažu se da hebrejska Biblija ne sadrži nauku o Trojstvu... Iako hebrejska Biblija opisuje Boga kao oca Izraela i upotrebljava personifikacije za Boga kao što su Reč (davar), Duh (ruah), Mudrost (hohmah) i Prisutnost (šehina), išlo bi se iza namere i duha Starog zaveta kada bi se te predstave povezivale sa kasnijom trinitarijanskom naukom.

Dalje, egzegete i teolozi slažu se da ni Novi zavet ne sadrži jasnu nauku o Trojstvu. Bog Otac izvor je svega što postoji (Pantokrator) i otac je i Isusa Hrista; ’Otac‘ nije naziv za prvu osobu Trojstva, već sinonim za Boga...

U Novom zavetu ne postoji refleksivna svest metafizičke prirode Boga (’imanentno trojstvo‘), a Novi zavet ne sadrži ni tehnički jezik kasnije nauke (hipostasis, ousija, substancija, subsistencija, prosopon, persona)... Neosporno je da ta nauka ne može biti potvrđena samo biblijskim dokazima.“⁠⁹

S obzirom na istorijske činjenice u vezi toga, The New Encyclopædia Britannica navodi:

„Ni reč Trojstvo, a ni nauka kao takva, ne pojavljuje se u Novom zavetu...

Nauka se razvijala postepeno tokom više vekova, a izazvala je mnoge prepirke...

Tek u 4. veku različitost trojice i njihovo jedinstvo pomireni su u jednu priznatu nauku o jednom biću i tri osobe.“⁠¹⁰

New Catholic Encyclopedia iznosi sličnu izjavu s obzirom na poreklo Trojstva:

„Egzegete i biblijski teolozi, uključujući stalno rastući broj rimokatolika, priznaju da neko o Trinitarijanizmu u Novom zavetu ne bi trebalo da govori ako nema ozbiljnih preduslova. Postoji i usko povezano priznanje od strane istoričara dogme i sistematskih teologa da, kada neko govori o bezuslovnom trinitarijanizmu, on prelazi iz razdoblja početaka hrišćanstva u, recimo, poslednju četvrt četvrtog veka. Tek je tada ono što bi se moglo nazvati konačnom trinitarijanskom dogmom, ’jedan Bog u tri osobe‘, temeljno usvojeno u hrišćanski život i misli...

Samo verovanje ne odražava neposredno spoznanje početnog razdoblja; ono je bilo produkt razvijanja nauke kroz 3 veka.“⁠¹¹

Da li je „indirektno ukazano“?

Trinitarijanci mogu reći da Biblija „indirektno ukazuje“ na Trojstvo. Ali, ta tvrdnja iznosi se dugo vremena nakon što je Biblija napisana. To je pokušaj da se u Bibliji pročita ono za šta su sveštenici kasnijeg vremena svojevoljno zaključili da bi trebalo da bude nauka.

Pitaj se: Zašto bi Biblija samo „indirektno ukazivala“ na svoje najvažnije učenje — ko je Bog? Biblija je jasna po pitanju ostalih temeljnih učenja; zašto  ne bi bila po tom najvažnijem? Zar ne bi Tvorac svemira sastavio knjigu koja bi se jasno izrazila o tome da je on Trojstvo, ako je to slučaj?

Razlog za to što Biblija jasno ne uči nauku o Trojstvu jednostavan je: To nije biblijsko učenje. Da je Bog Trojstvo, on bi to sigurno učinio jasnim, kako bi Isus i njegovi učenici o tome mogli poučavati druge. A ta životovažna istina bila bi uključena u Božju nadahnutu Reč. Nesavršenim ljudima ne bi bilo prepušteno da se s tim muče vekovima kasnije.

Kada razmatramo biblijske stihove koje trinitarijanci pružaju kao dokaz da Biblija „indirektno ukazuje“ na Trojstvo, šta nalazimo? Poštena procena otkriva da predočeni biblijski stihovi ne govore o Trojstvu tzv. hrišćanstva. Umesto toga, teolozi pokušavaju u Bibliju uneti svoje unapred stvorene zamisli o Trojstvu. Ali, te zamisli ne nalaze se u biblijskim stihovima. U stvari, te trinitarijanske zamisli dolaze u sukob sa jasnim svedočanstvom Biblije kao celine.

Jedan primer takvih stihova nalazi se u Mateju 28:19, 20. Tamo su Otac, Sin i sveti duh spomenuti zajedno. Neki tvrde da se time indirektno ukazuje na Trojstvo. Ali, pročitaj sam te stihove. Ima li u njima ičega što govori da je to troje jedan Bog i da su jednaki u večnosti, moći, položaju i mudrosti? Ne, nema ničega. Isto je i sa ostalim stihovima koji to troje spominju zajedno.

Što se tiče onih koji u Mateju 28:19, 20 u upotrebi izraza „ime“ u jednini za Oca, Sina i sveti duh vide indirektno ukazivanje na Trojstvo, molimo da uporede upotrebu reči „ime“, i to jednine, za Avrahama i Isaka u Postanju (1. Mojsijevoj) 48:16 (Stvarnost; Šarić).

Trinitarijanci takođe ukazuju na Jovana 1:1 u nekim prevodima, gde se za „Reč“ o kojoj se govori kaže da je bila „u Boga“ i da je bila „Bog“. Ali, drugi biblijski prevodi kažu da je Reč bila „bog“ ili da je bila „božanska“, što ne mora značiti da je bila Bog, već da je moćna. Dalje, biblijski stih kaže da je „Reč“ bila „u“ Boga. Razumno je zaključiti da nije bila taj isti Bog. I bez obzira šta se zaključilo o ’Reči‘, činjenica je da su u Jovanu 1:1 spomenute samo dve osobe, a ne tri. Uvek iznova, svi stihovi upotrebljeni u cilju pokušaja da se podupre nauka o Trojstvu nemaju u tome nikakvog uspeha kada se pošteno istraže. a

Još jedan činilac za razmatranje je sledeći: Ako su Isus i njegovi učenici naučavali nauku o Trojstvu, onda bi je sigurno naučavali i vodeći crkveni oci koji su živeli neposredno posle njih. Ali, da li su ti ljudi, danas nazvani Apostolski Oci, naučavali nauku o Trojstvu? To pitanje biće razmotreno u 2. delu ove serije u jednom od narednih izdanja Kule stražare.

Popis izvora

1. The Catholic Encyclopedia, 1912, tom XV, strana 47.

2. The Baptist Encyclopædia, izdao William Cathcart, 1883, strana 1168, 1169.

3. A Short History of Christian Doctrine, od Bernharda Lohsea, izdanje 1980, strana 53.

4. Ibid., strana 64, 65.

5. The Church Teaches, preveli i izdali John F. Clarkson, S.J.,John H. Edwards, S.J., William J. Kelly, S.J., i John J. Welch, S.J., 1955, strana 125-127.

6. Ibid., strana 125.

7. The Triune God, od Edmunda J. Fortmana, izdanje 1982, strana 126.

8. On the Incarnation, prevela Penelope Lawson, izdanje 1981, strana 27-28.

9. The Encyclopedia of Religion, Mircea Eliade, glavni urednik, 1987, tom 15, strana 54.

10. The New Encyclopædia Britannica, 15. izdanje, 1985, tom 11, Micropædia, strana 928.

11. New Catholic Encyclopedia, 1967, tom XIV, strana 295.

[Fusnota]

[Slika na 19. strani]

Crkva u Tanjonu, Francuska