’Jehova je moj Bog u koga ću se uzdati‘

ISPRIČAO VILI DIEL

„Zašto želiš da ideš u Betel?“ Bilo je to očevo pitanje u proleće 1931. kada sam mu rekao da želim da počnem s betelskom službom. Moji roditelji, koji su živeli u Saarlandu, bili su oko deset godina u istini i pružali su nama, trojici dečaka, dobar primer. Istina je bila sav njihov život, i ja sam takođe želeo da je učinim svojim životom.

ALI KAKO su moji roditelji saznali za Jehovu i njegovu svetu volju? Nezadovoljni utvrđenom religijom, dugo su tražili istinu. Isprobali su razne crkve i sekte, ustanovivši kod jedne za drugom da nije prava.

Jednog dana je na našim vratima ostavljen letak koji je najavljivao govor sa slikama i film o Božjoj nameri pod naslovom „Foto-drama stvaranja“. Otac je morao da radi kada se prikazivala „Foto-drama“, ali hrabrio je majku da ide. „Možda će to biti nešto korisno“, rekao je. Nakon što ju je te večeri pogledala, majka je bila oduševljena. „Konačno sam našla istinu!“ rekla je. „Dođi i sam se uveri sutra uveče. To je istina koju smo tražili.“ Bilo je to 1921.

Kao duhom pomazani hrišćani, moji roditelji su ostali do smrti verni. Otac je umro 1944, nakon što je nekoliko puta bio zatvaran od nacista, a majka je umrla 1970. I ona je pod nacističkim režimom bila dugo vremena u zatvoru.

Primerna revnost mojih roditelja

Dok su roditelji bili živi, bili su vrlo revni u službi propovedanja. Majka  je bila naročito revna u raspačavanju rezolucija izdavanih od 1922. do 1928. Rezolucija Ecclesiastics Indicted (Optužba sveštenstva) koja je prihvaćena 1924. sadržavala je oštru kritiku sveštenstva. Raspačavati je zahtevalo je hrabrost. Objavitelji su ustajali u četiri sata ujutro da bi stavljali traktate ispod vrata. Iako sam imao tek 12 godina, moji roditelji su mi dozvolili da učestvujem. Često smo počeli u pet sati ujutro vozeći se tri do četiri sata biciklima da bismo stigli do udaljenog područja. Bicikle smo sakrili u grmlju i ja sam ih čuvao dok su drugi obrađivali selo. Popodne smo se biciklima vozili kući, a uveče smo sat vremena pešačili na sastanak.

Kasnije je neko ko je bio mlađi ostao da čuva bicikle a ja sam išao s objaviteljima. Ali, niko nije mislio na to da me školuje. Samo su mi rekli koju ulicu treba da obradim! Srce mi je lupalo dok sam se približavao prvoj kući nadajući se da neće niko biti kući. Ali jao! Jedan je čovek otvorio vrata. Ostao sam bez reči. Nespretno sam ponudio knjigu iz svoje torbe. „Da li je od sudije Raterforda?“ pitao je. Ja sam odgovorio mucajući. „Da li je to nova knjiga koju još nemam?“ „Da, nova je“, potvrdio sam. „Onda je moram imati. Koliko košta?“ To mi je dalo hrabrost da nastavim.

Odrasli su 1924. često govorili o 1925. godini. Jednom smo posetili jednu porodicu Istraživača Biblije i čuo sam kako je jedan brat pitao: „Ako nas Gospod uzme, šta će biti s našom decom?“ Majka, pozitivna kao uvek, odgovorila je: „Gospod će znati kako da se pobrine za njih.“ Ta me je tema očarala. Šta je to sve značilo? Godina 1925. je došla i prošla a da se ništa nije dogodilo. Međutim, moji roditelji nisu popustili u svojoj revnosti.

Očev mudar savet

Konačno, 1931. rekao sam ocu šta želim da učinim sa svojim životom. On me je u odgovoru upitao: „Zašto želiš da ideš u Betel?“ „Jer želim da služim Jehovi“, odgovorio sam. „Pretpostavimo da budeš primljen u Betel“, nastavio je, „da li si svestan da braća tamo nisu anđeli? Oni su nesavršeni i prave greške. Bojim se da bi to mogao biti razlog da napustiš Betel i čak da se odrekneš vere. Razmisli zaista brižljivo o tome.“

Bio sam zaprepašćen kada sam tako nešto čuo, ali nakon što sam nekoliko dana razmišljao o tome, ponovio sam svoju želju da se prijavim za Betel. „Kaži mi još jednom zašto želiš ići“, rekao je. „Jer želim služiti Jehovi“, ponovio sam. „Sine moj, nemoj to nikada zaboraviti. Ako budeš pozvan, upamti zašto ideš. Ako vidiš nešto što nije u redu, nemoj biti suviše zabrinut. Nemoj napustiti Betel čak ako se i nepravedno postupa s tobom. Ne zaboravi nikada zašto si u Betelu — jer želiš služiti Jehovi! Radi samo svoj posao i uzdaj se u njega.“

Tako sam ranog popodneva, 17. novembra 1931, stigao u Betel u Bernu (Švajcarska). Sobu sam delio sa tri druga brata i radio sam u štampariji gde sam se naučio da radim na maloj ručnoj mašini za štampanje. Jedan od prvih zadataka koji mi je bio dodeljen bilo je štampanje Kule stražare na rumunskom.

Poruka s neba!

Zajednica je 1933. objavila brošuru The Crisis koja je sadržavala tri radio-govora koja je održao brat Raterford u Sjedinjenim Američkim Državama. Brat Harbek, sluga podružnice, obavestio je jednog jutra kod doručka betelsku porodicu da će se ta brošura deliti na poseban način. Oglasni leci će se bacati iz malog iznajmljenog aviona koji će leteti iznad Berna, dok će objavitelji stajati na ulicama i nuditi brošure javnosti. „Ko je od vas mlade braće spreman da ide u avion?“ pitao je. „Kažite nam odmah da li želite dobrovoljno da se prijavite.“ Ja sam se prijavio i brat Harbek je kasnije objavio da sam izabran.

Tog značajnog dana vozili smo se s kutijama letaka na aerodrom. U avionu sam seo  iza pilota i naslagao letke na sedište do mene. Moje tačno uputstvo glasilo je: Savij letke po sto i izbaci svaki svežanj kroz prozor na jednu stranu što većom snagom. Nepažnja bi mogla prouzrokovati da se leci zapletu u rep aviona, stvarajući probleme. Ali sve je bilo u redu. Braća su kasnije pričala kako je bilo uzbudljivo gledati tu ’poruku s neba‘. Učinak je bio željeni i mnoge brošure su bile raspačane, iako su neki ljudi nazvali i žalili se da su njihove leje cveća prekrivene lecima.

Zahvalan za svaku prednost službe

Svaki dan sam zahvaljivao Jehovi za radost i zadovoljstvo betelske službe. U skupštini sam bio zadužen za otključavanje Kraljevske dvorane, uredno postavljanje stolica i za stavljanje čaše sa svežom vodom na govornicu. Smatrao sam to velikom čašću.

Konačno sam u Betelu radio na velikoj ravnoj štamparskoj mašini na kojoj se štampao časopis The Golden Age (sada Probudite se!) na poljskom. Godine 1934. počeli smo upotrebljavati gramofone i ja sam pomagao pri njihovoj izradi. Doživeo sam mnogo radosti dok sam išao od kuće do kuće sa snimljenim biblijskim govorima. Mnogi ukućani su bili radoznali zbog te male sprave i često se okupila čitava porodica da sluša, a onda su jedan po jedan odlazili. Kada je cela porodica otišla, krenuo sam jednostavno dalje.

Ostati aktivan tokom rata

Nakon prvog svetskog rata moj rodni kraj Saarland je odvojen od Nemačke i upravljan pod pokroviteljstvom Društva naroda. Dakle, Saarland je izdavao svoje vlastite lične karte. Godine 1935. održan je referendum da bi se ustanovilo da li građani žele da budu ponovo sjedinjeni s Nemačkom. Iskoristio sam priliku da posetim svoju porodicu, znajući da više neću moći da ih posetim ako Saarland dođe pod nadzor nacista. I zaista, godinama posle toga nisam ništa čuo o svojim roditeljima ili svojoj braći.

Iako pošteđena direktne upletenosti u drugi svetski rat, Švajcarska je bila potpuno izolovana kada je Nemačka okupirala jednu susednu zemlju za drugom. Do sada smo štampali literaturu za celu Evropu osim za Nemačku, ali sada nismo mogli da isporučimo ni jednu narudžbu. Brat Cirher, sluga podružnice, rekao nam je da nam nije ostalo skoro ništa novca i zamolio nas je da nađemo posao van Betela dok se stvari ne normalizuju. Pošto je bilo nekoliko stvari koje je trebalo štampati za oko hiljadu lokalnih objavitelja, dopušteno mi je da ostanem.

Betelska porodica neće nikada zaboraviti 5. jul 1940. Upravo posle ručka stigao je jedan vojni kamion. Vojnici su skočili iz njega i upali u Betel. Naredili su nam da ostanemo u stavu mirno i svakoga od nas je čuvao naoružani vojnik.  Naterali su nas u trpezariju dok su ostali deo zgrade pretraživali. Vlasti su sumnjale da govorimo drugima da odbijaju vojnu službu, ali nisu uspeli da nađu nikakav dokazni materijal.

Tokom ratnih godina bio sam skupštinski sluga i u Tunu i u Frutigenu. To je značilo da je moj vremenski plan krajem sedmice bio vrlo ispunjen. Svake subote sam se, odmah posle ručka, vozio 50 kilometara biciklom do Frutigena gde sam uveče vodio studij Kule stražare. U nedelju ujutro pratio sam objavitelje u službi propovedanja. Zatim sam, rano popodne, otišao za Interlaken da vodim Skupštinski studij knjige, a kasnije, po podne, vodio sam biblijski studij s jednom porodicom u Spicu. Krajem dana vodio sam studij Kule stražare u Tunu.

Kasno u noći, kada bih završio sve svoje aktivnosti, pevao bih i zviždukao na svom putu natrag za Bern, duboko zadovoljan. Nisam sreo mnogo automobila. Brdoviti pejzaž, prekriven tamom radi zamračenja zbog vazdušnih napada, bio je spokojan i miran, svetlucajući se povremeno na mesečini. Kako su samo ti vikendi obogatili moj život i obnovili moju snagu!

Poseta s neočekivanim posledicama

U jesen 1945. posetio nas je brat Nor. Jednog dana je ušao u štampariju dok sam stajao na rotacionoj mašini. „Siđi dole!“ pozvao me je. „Da li bi želeo da pohađaš školu Gilead?“ Bio sam zbunjen. „Ako misliš da sam sposoban, drage volje“, odgovorio sam. Pozivi za brata Freda Borisa, sestru Alisu Berner i za mene stigli su u proleće 1946. Ali, pošto sam se rodio u Saarlandu, bio sam bez državljanstva i zato sam morao da podnesem molbu za posebnu vizu u Vašington (SAD).

Dok su drugi krenuli na vreme, ja sam morao čekati odgovor na svoju molbu. Kada je 4. septembra škola počela, bio sam još uvek u Švajcarskoj, polako gubeći nadu. Tada je nazvao američki konzulat, obavestivši me da je moja viza stigla. Odmah sam nastojao da uredim sve za put i konačno sam dobio mesto na transportnom brodu koji je plovio iz Marselja za Njujork. Kakvo iskustvo! Atos II bio je prepunjen. Meni je bio dodeljen ležaj u jednoj otvorenoj sobi. Drugog dana na moru brod je zaustavljen eksplozijom u prostoriji za pogonsko postrojenje. Putnici i posada bili su isto uznemireni, bojeći se da bismo mogli potonuti. To mi je dalo divnu priliku da svedočim o nadi u uskrsenje.

Trebalo je dva dana da se popravi brod, nakon čega smo nastavili smanjenom brzinom. U Njujork smo stigli 18 dana kasnije, ali bili smo prisiljeni da ostanemo na brodu zbog štrajka u pristaništu. Nakon pregovora mogli smo konačno da napustimo brod. Telegrafisao sam Zajednici kako stoje stvari, i kada sam izlazio iz carine i kancelarije za imigraciju, upitao me je jedan čovek: „Jeste li vi gospodin Diel?“ Bio je to jedan od pomoćnika brata Nora i on me je uputio na noćni voz za Itaku, blizu škole Gilead, gde sam stigao sledećeg jutra malo posle osam sati. Kako sam bio radostan što sam konačno bio tamo, i bio u mogućnosti da pohađam prvi međunarodni razred škole Gilead!

Istrajati uprkos poteškoćama

Promocija osmog razreda škole Gilead bila je 9. februara 1947. i iščekivanje je bilo veliko. Kuda ćemo biti poslati? Za mene je „uže“ palo na novootvorenu štampariju Društva u Vizbadenu (Nemačka) (Psalam 16:6, DK). Vratio sam se u Bern da sredim potrebne papire, ali američke okupacijske snage u Nemačkoj dozvoljavale su ulazak samo osobama koje su tamo živele pre rata. Pošto ja nisam tamo živeo, bila mi je potrebna nova dodela iz centrale u Bruklinu. Bila je to pokrajinska služba u Švajcarskoj, koju sam prihvatio s punim pouzdanjem u Jehovu. Ali, dok sam čekao na tu dodelu, došle su tri  sestre u posetu i ja sam bio zamoljen da im pokažem betelske prostorije. Jedna od njih bila je pionirka koja se zvala Marta Mel.

U maju 1949. obavestio sam centralu u Bernu da nameravam da se oženim Martom i da želimo ostati u punovremenoj službi. Kakva je bila reakcija? Nikakve druge prednosti osim opšte pionirske službe. S tom smo službom počeli u Bieli posle našeg venčanja u junu 1949. Nisam smeo držati predavanja, niti smo smeli da tražimo smeštaj za delegate na kongresu koji se približavao, iako nas je naš pokrajinski nadglednik preporučio za tu prednost. Mnogi nas više nisu pozdravljali, postupajući s nama kao s isključenim osobama, iako smo bili pioniri.

Mi smo, međutim, znali da nije bilo nebiblijski ženiti se, i tražili smo utočište u molitvi i uzdali se u Jehovu. U stvari, takvo postupanje nije odražavalo stav Zajednice. Bila je to jednostavno posledica pogrešno primenjenih organizacijskih smernica.

Ponovni dolazak brata Nora

Brat Nor je još jednom posetio Švajcarsku 1951. Nakon što je održao govor, bio sam obavešten da želi razgovarati sa mnom. Uprkos priličnoj bojazni, bio sam radostan što me je želeo videti. Pitao je da li bismo bili spremni da prihvatimo dodelu u planiranom misionarskom domu u Ženevi. Naravno, obradovali smo se, iako nam neće biti lako napustiti Bielu. Sledeći dan dočekala nas je druga molba brata Nora. Da li bismo bili spremni da ponovo prihvatimo pokrajinsku službu, pošto ona zahteva posebnu pažnju u Švajcarskoj? Odmah smo pristali. Moj stav je uvek bio prihvatiti svaki predloženi zadatak.

Naša aktivnost u pokrajinskoj službi u istočnoj Švajcarskoj bila je bogato blagoslovljena. Od skupštine do skupštine putovali smo vozom, noseći sav naš posed u dva kofera. Braća su nas često dočekala s biciklima na stanici, jer je u to vreme malo njih posedovalo automobil. Godinama kasnije stavio nam je jedan brat na raspolaganje automobil, koji nam je nešto olakšao našu službu.

Neka nova iznenađenja

Kakvo uzbuđenje kada smo 1964. moja žena i ja bili pozvani u 40. razred škole Gilead, poslednji razred desetomesečnog opsežnog tečaja koji je sada bio skraćen na osam meseci. Marta je morala brzo da nauči engleski, ali savladala je to odlično. Razmišljalo se o tome kuda ćemo biti poslati. Moj stav je bio: ’Svejedno mi je gde ću biti dodeljen samo da ne budem za pisaćim stolom!‘

Ali, upravo to se dogodilo! Prilikom promocije, 13. septembra 1965, bio sam imenovan za slugu podružnice u Švajcarskoj. Betel bi bio novo iskustvo za Martu. Za mene je to značilo vratiti se u „Dom Božji“, ne u štampariju u kojoj sam služio od 1931. do 1946, već u kancelariju. Morao sam učiti mnogo novih stvari, ali uz Jehovinu pomoć sam uspeo.

Osvrtanje na prošlost

Tokom 60 godina punovremene službe potpuno sam se uzdao u Jehovu, baš kao što mi je otac rekao da činim. I Jehova je izlio obilni blagoslov. Marta je bila izvor velikog ohrabrenja u vremenima razočarenja ili kada su dužnosti pretile da me savladaju, zaista lojalan drug s punim pouzdanjem u Jehovu.

Hvala Jehovi za mnoge prednosti službe koje sam smeo da uživam! Još uvek služim kao koordinator odbora podružnice u Tunu, a nekoliko puta sam putovao i kao zonski nadglednik. Bez obzira na to šta sam bio zamoljen da radim, uvek sam tražio Jehovino vođstvo. Uprkos mnogim mojim greškama i nedostacima, od srca verujem da mi je Jehova oprostio kroz Hrista. Neka mu i dalje budem ugodan. I neka on i dalje vodi moje korake dok neprestano gledam u njega kao ’svog Boga u koga ću se uzdati‘ (Psalam 91:2, NW).

[Slika Vilija i Marte Diel na 25. strani]

[Slika na 27. strani]

Brat Diel u početku svoje betelske službe