Da li se poštovanje relikvija dopada Bogu?

KRV „San Đenara“, za koju se govori da teče obično tri puta godišnje, jedna je od mnogih relikvija. To je takođe i Plašt iz Torina, u kome je navodno bilo umotano telo Isusa Hrista. Među relikvijama povezanim s Isusom navodno je i njegov dečji krevetić (u velikoj bazilici u Rimu), njegova slovarica, i više od hiljadu eksera za koje se tvrdi da su bili upotrebljeni prilikom njegovog pogubljenja! Relikvije takođe uključuju i nekoliko glava Jovana Krstitelja, a u raznim mestima u Evropi za četiri tela se tvrdi da su „Sveta Lučija“.

Među gradovima posebno poznatim po relikvijama nalazi se Trir u Nemačkoj, gde se čuva jedna od mnogih „svetih tunika“ — bešavnih donjih haljina koje je nosio Isus Hrist. U samom Vatikanu se u posebnoj arhivi čuva preko hiljadu relikvija. Doslovno hiljade relikvija čuvaju se u crkvi „Svete Urzule“ u Kelnu, u Nemačkoj. Popis bi se mogao nastaviti sve dalje i dalje. Pa, u samoj Italiji postoji 2 468 takozvanih svetih mesta s crkvenim relikvijama!

Veruje se da poštovanje relikvija, kao i poštovanje „svetaca“, potiče od četvrtog veka naše ere. Iz verskih, ekonomskih, pa čak i političkih razloga, broj relikvija je postepeno rastao kroz vekove, da bi danas dosegao hiljade. Drugi koncil u Vatikanu je ponovo potvrdio da „prema svojoj tradiciji, Crkva poštuje svece i njihove autentične relikvije i njihove likove“ (Constitution „Sacrosanctum Concilium“ sulla sacra Liturgia u I Documenti del Concilio Vaticano II, 1980, Edizioni Paoline). „Poznate relikvije, kao i one koje su predmet poštovanja velikog broja ljudi“, spomenute su u Codex Iuris Canonici (Kodeks kanonskog zakona), koji je 1983. promulgirao Jovan Pavle II (Kanon 1190). Anglikanci i pripadnici pravoslavnih crkava takođe poštuju relikvije.

Uz toliko mnogo eksera kojima je Hrist navodno bio pribijen na stub i postojećih glava Jovana Krstitelja, očigledno je da su verske relikvije često lažne. Na primer, određivanje starosti metodom radioaktivnog ugljenika pokazalo je da je plašt iz Torina prevara. Interesantno, za vreme vatrene debate koja se o plaštu vodila 1988, dobro poznati posmatrač Vatikana, Marko Tozati, je pitao: „Ako bi se naučna analiza korišćena na plaštu primenila i na ostale predmete popularnog poštovanja, kakva bi bila presuda?“

Jasno je da nijedna razborita osoba ne bi želela poštovati lažnu relikviju. Ali, da li je to jedini faktor koji treba uzeti u obzir?

Šta kaže Biblija?

U Bibliji ne stoji da je Božji izabrani narod, stari Izrael, za vreme ropstva u Egiptu poštovao verske relikvije. Istina, patrijarh Jakov je umro u Egiptu pa su njegovi ostaci bili preneseni u zemlju Kanaan da bi bili pokopani ’u pećini na njivi Makpelskoj‘. Njegov sin Josif takođe je umro u Egiptu, a i njegove kosti su konačno donešene i sahranjene u Kanaan (Postanje 49:29-33; 50:1-14, 22-26; Izlazak 13:19). Međutim, Pismo ni na koji način ne ukazuje da su Izraelci poštovali ostatke Jakova i Josifa kao relikvije.

 Razmotrimo, takođe, šta se dogodilo u slučaju proroka Mojsija. Pod Božjim vođstvom, on je četrdeset godina vodio Izraelce. Zatim, u starosti od 120 godina, popeo se na brdo Nebo, video Obećanu zemlju, i umro. Arhanđeo Mihailo se sa Đavolom prepirao za Mojsijevo telo, i Satana je bio osujećen u svojim pokušajima da ga uzme i pomoću njega uhvati Izraelce u zamku poštovanja relikvija (Juda 9). Iako je razumno da su žalili zbog Mojsijeve smrti, oni nikada nisu poštovali njegove ostatke. U stvari, Bog je tako nešto učinio nemogućim jer je Mojsije bio pokopan u neobeleženi grob na ljudima nepoznatom mestu (Deuteronom 34:1-8).

Neki zastupnici poštovanja relikvija navode 2. Kraljevima 13:21, gde stoji: „I kad neki ljudi sahranjivahu nekog čoveka, gle ugledaše jednu od tih četa, i baciše čoveka u grob Elisejev. Čovek se dotače kostiju Elisejevih, oživi i usta na svoje noge“. To je bilo čudo s beživotnim kostima jednog od Božjih proroka. Ali, Elisej je u vreme tog čuda bio mrtav i ’nije bio ničeg svestan‘ (Propovednik 9:5, 10, New World Translation). Zbog toga se i to uskrsenje mora pripisati čudotvornoj moći Jehove Boga, koji je sprovodi u delo uz pomoć svog svetog duha ili delotvorne sile. Takođe je vredno zapaziti da Pismo ne govori da su Elisejeve kosti ikada bile poštovane.

Neki u tzv. hrišćanstvu zastupaju poštovanje relikvija zbog onoga što je zapisano u Delima apostola 19:11, 12, gde čitamo: „I Bog činjaše velika čudesa rukama Pavlovim, tako da su i rublje i ubruse koji behu dodirnuli telo njegovo nosili na bolesnike, i oni se isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih“. Zapazimo da je Bog bio taj koji je ta izvanredna dela činio preko Pavla. Sam apostol nije takva dela činio nezavisno, i nije nikada ni od kog čoveka prihvatio poštovanje (Dela 14:8-18).

Suprotno biblijskim učenjima

U stvari, poštovanje relikvija u suprotnosti je s nekoliko biblijskih učenja. Na primer, preko potreban činilac u tom poštovanju je verovanje u besmrtnost ljudske duše. Milioni pobožnih članova crkvi veruju da duše svih kanoniziranih i poštovanih „svetaca“ žive na nebu. Ovi se iskreni ljudi mole takvim „svecima“, tražeći njihovu zaštitu i da se za njih zauzmu kod Boga. U stvari, prema jednom crkvenom delu, katolici relikvijama pridaju „moć posredovanja sveca kod Boga“.

 Prema Bibliji, međutim, ljudska duša nije besmrtna. Ljudi u sebi ne poseduju duše koje ne umiru i koje su posle smrti sposobne da žive van tela. Pismo umesto toga govori: „Gospod, Bog, stvori čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah života; i čovek posta živo biće [duša živa]“ (Postanje 2:7). Umesto učenja da ljudi imaju besmrtne duše, Biblija govori: „Duša koja zgreši ona će umreti“ (Ezekjel 18:4). Ovo važi za sve ljude — uključujući i one koji su kasnije bili kanonizovani kao „sveci“ — jer smo od prvog čoveka, Adama, svi nasledili greh i smrt (Rimljanima 5:12).

Poštovanje „svetaca“ treba izbegavati, jer oni nisu nikada bili ovlašćeni da za bilo koga posreduju kod Boga. Jehova Bog je odredio da to može samo njegov sin, Isus Hrist. Apostol Pavle je rekao da je Isus „umro — još bolje: koji je uskrsnuo — koji je s desne strane Bogu i koji posreduje za nas“ (Rimljanima 8:34, St; uporedi Jovan 14:6, 14).

Sledeći razlog za izbegavanje poštovanja „svetaca“ i verskih relikvija povezanih s njima leži u onome što Biblija kaže o idolopoklonstvu. Jedna od deset zapovesti koje su bile date Izraelcima glasi: „Nećeš graditi sebi kipa rezana niti slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nećeš im se klanjati niti im služiti; jer sam ja, Gospod, Bog tvoj, Bog ljubomoran“ (Izlazak 20:4, 5). Vekovima kasnije, apostol Pavle je rekao suhrišćanima: „Zato, ljubljena braćo moja, begajte od idolopoklonstva“ (1. Korinćanima 10:14). Slično je pisao i apostol Jovan: „Dečice, čuvajte se od idola!“ (1. Jovanova 5:21).

Dakle, poštovanje kanonizovanih „svetaca“ i verskih relikvija ne nalazi podršku u Bibliji. Ali, neki ljudi priželjkuju prisustvo nečeg što se smatra svetim i što se može videti ili dodirnuti i navodno ima i spasavajuću moć. Zaista, mnogi relikvije smatraju vidljivom karikom u lancu između neba i Zemlje. Razmisli trenutak o tome.

Gledanjem ili dodirivanjem verskih relikvija ne postupa se u skladu s Isusovim rečima o obožavanju koje želi Bog. Isus je rekao: „Ali ide vreme i već je nastalo, kad će se pravi pobožnici moliti Ocu u duhu i istini, jer to su pobožnici koje Otac hoće. Bog je Duh, i koji mu se mole, — u duhu i istini treba da se mole“ (Jovan 4:23, 24). Jehova Bog je „Duh“, nevidljiv za ljudske oči. Obožavati ga „u duhu“ znači da je naša sveta služba Bogu podstaknuta srcem punim ljubavi i vere (Matej 22:37-40; Galatima 2:16). Mi ne možemo Boga obožavati ’u istini‘ ako poštujemo relikvije, nego samo ako odbacimo religijske laži, upoznavajući njegovu volju kako je zapisana u Bibliji i vršeći je.

Nije zato iznenađujuće što naučnik Džejms Bentli (James Bentleu) priznaje kako ’stari Hebreji nisu poštovali relikvije‘. On takođe kaže da se u toku četiri veka između Stefanove smrti i ekshumacije njegovog tela koje je izvršio Lucijan, stav hrišćana prema relikvijama u potpunosti promenio. Do petog veka naše ere, međutim, otpalo hrišćanstvo je već prestalo da se drži jasne biblijske nauke o idolopoklonstvu, stanju mrtvih i ulozi Isusa Hrista kao jedinog koji „moli za nas“ (Rimljanima 8:34; Propovednik 9:5; Jovan 11:11-14).

Ako želimo da naše obožavanje bude Bogu dopadljivo, moramo biti sigurni da nije povezano ni sa kakvim oblikom idolopoklonstva. Da bi bilo prihvatljivo, naše obožavanje mora biti upućeno Stvoritelju, Jehovi Bogu, a ne nekoj relikviji ili stvorenju (Rimljanima 1:24, 25; Otkrivenje 19:10). Takođe moramo steći tačno spoznanje Biblije i izgraditi jaku veru (Rimljanima 10:17; Jevrejima 11:6). I ako hodamo putem pravog obožavanja, postupaćemo u skladu s obilnim biblijskim dokazima da se poštovanje relikvija ne dopada Bogu.

[Slika na 5. strani]

Elisejeve kosti nisu se poštovale, iako su bile povezane sa uskrsenjem