Čvrsto se držati Božje organizacije

ISPRIČAO ROJ A. RAJAN

Sandhil u Misuriju je bio odgovarajuće tako nazvan, pošto je bio nešto više od velikog peščanog brda u otvorenoj brdovitoj okolini. To selo na raskršću bilo je smešteno 5 kilometara od Ratlidža i imalo je samo osam ili devet kuća, metodističku crkvu i malu kovačnicu. Tu sam rođen 25. oktobra 1900.

MOJ otac je bio seoski kovač. Iako su moji roditelji retko posećivali crkvu, majka me je počela slati na veronauku u metodističku crkvu. Nisam voleo naziv metodist, verujući da bi trebalo da se osoba zove hrišćanin, ali sam ipak razvio žeđ za biblijskom istinom i zanimanje za večni život.

Kada sam imao 16 godina, otišao sam da radim na železnici u Santa Fe. Jedan od Međunarodnih istraživača Biblije (kako su se tada zvali Jehovini svedoci) po imenu Džim došao je da radi u našu železničku grupu, tako da smo često radili zajedno. Džim je govorio, a ja sam slušao šta je imao da kaže o Bibliji. To mi je zvučalo razumno, pa sam pitao da li mogu pozajmiti jednu od njegovih knjiga.

Džim mi je pozajmio prvi tom Studies in the Scriptures, koji je objavio Č. T. Rasel iz Društva međunarodnih istraživača Biblije. Kada sam vratio taj tom, zatražio sam sledeće. Ubrzo posle toga Džim je napustio železnicu, a sledeći put video sam ga na ulici Ratlidža, kako prima narudžbe za ilustrovanu knjigu Scenario of the Photo-Drama of Creation. Kasnije me je pozvao na zajedničke sastanke koji su održavani u njegovom domu. Svake nedelje pešačio sam 5 kilometara u Ratlidž na sastanak.

Kada je 1919. počeo izlaziti časopis Golden Age (danas Probudite se!), želeo sam započeti sa službom propovedanja. Još jedan novi Istraživač Biblije i ja odlučili smo da raspačavamo taj novi časopis od vrata do vrata. Malo smo se plašili posećivanja ljudi u svom rodnom gradu, pa smo seli na voz i otišli u obližnji grad. Kada smo stigli tog jutra, svako je otišao svojim putem, kucajući na vrata do popodneva, iako u tome nismo uopšte bili uvežbani. Dobio sam narudžbe za dve pretplate, a jedna od njih bila je od čoveka s kojim sam radio na železnici.

Kršten sam 10. oktobra 1920. u jezercetu blizu Ratlidža. Moji roditelji su se protivili tome što sam se povezao sa Međunarodnim istraživačima Biblije. Bilo je to zbog protivljenja koje je podsticalo sveštenstvo, a koje su Istraživači Biblije doživeli za vreme ratnih godina 1914-1918. Međutim, kasnije je moj otac počeo prisustvovati nekim sastancima Istraživača Biblije, a čitao je i Golden Age. Pre svoje smrti, majka je postala naklonjenija našem razumevanju biblijske istine. Ipak, niko iz moje porodice nikada nije učinio tu istinu svojom svojinom.

 Vreme ispitivanja

U tim početnim danima, osim mene samo su tri osobe redovno prisustvovale sastancima za proučavanje Biblije u Ratlidžu. Njih troje je na kraju napustilo organizaciju. Jedan od njih je bio izuzetan govornik koji je iznosio biblijske govore u tom području. Međutim, postao je ponosan zbog svojih sposobnosti i smatrao je da je za njega ispod časti da učestvuje u propovedanju od kuće do kuće, kao što su činili rani hrišćani (Dela 5:42; 20:20).

Kada je njih troje prestalo da se druži sa Međunarodnim istraživačima Biblije, sećam se da sam se osećao kao apostol Petar kada je Isus govorio narodu o ’jedenju Isusovog tela i pijenju njegove krvi‘. Spotaknuti njegovim učenjem, mnogi su ga tom prilikom napustili. Nato je Isus pitao apostole: „Da nećete i vi otići?“ Petar je odgovorio: „Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života“ (Jovan 6:67, 68).

Iako Petar nije u potpunosti razumeo šta je Isus mislio pod ’jedenjem Isusovog tela i pijenjem njegove krvi‘, shvatio je da je Isus imao reči života. Tako sam i ja osećao u vezi organizacije. Ona je posedovala istinu, iako nisam uvek u potpunosti razumeo sve što sam čitao u publikacijama. Ipak, kad god je rečeno nešto što nisam razumeo, nikada nisam prigovarao tome. Kasnije su stvari bile razjašnjene, ili su s vremenom gledišta bila ispravljena. Uvek sam bio srećan što sam strpljivo čekao na razjašnjenje (Poslovice 4:18).

Prilagođavanja za pionirsku službu

Jula 1924. prisustvovao sam Međunarodnom kongresu u Kolumbusu, Ohajo. The Golden Age ga je opisao kao „najveći kongres Istraživača Biblije ikada održan“. Na njemu je usvojena uzbudljiva rezolucija „Optužba“. Podaci koje sam primio i duh koji je manifestovan na tom kongresu podstakli su me da postanem punovremeni sluga, ili pionir.

Po povratku sa kongresa napustio sam posao na železnici i sa još jednim Istraživačem Biblije počeo služiti kao pionir. Međutim, oko godinu dana kasnije zdravlje mojih roditelja pogoršalo se do te mere da im je bila potrebna moja pomoć. Prestao sam sa pionirskom službom i zaposlio se u kompaniji za izradu cevi, ali zbog lošeg uticaja ljudi koji su tamo radili, napustio sam taj posao i prihvatio se izrade košnica i prodavanja meda.

Oba moja roditelja umrla su do kraja 1933, tako da više nisam imao nikakvih obaveza. Tako sam u proleće 1934. prepustio svoje košnice da o njima brine druga osoba, izgradio malu kamp kućicu da bih u njoj živeo i ponovo započeo sa punovremenom službom kao pionir. Najpre sam radio sa jednim starijim Svedokom u blizini Kvinsija u Ilinoisu. Kasnije sam se vratio natrag u Misuri, gde sam se pridružio grupi pionira.

Godine 1935. na Srednjem zapadu je vladala velika suša i, pošto smo radili u izrazito poljoprivrednom kraju, bilo je veoma teško raditi. Niko nije imao novca, tako da su nam zahvalni ljudi često davali zalihe hrane ili drugu robu kada bismo im ostavili literaturu.

Pionirska služba na jugu

Te zime prešli smo u Arkanzas kako bismo izbegli hladno vreme. Bili smo u stanju u tom području raspačati više literature i primali smo svu konzervisanu hranu koju smo mogli upotrebiti. Često smo prihvatali i druge stvari koje smo mogli prodati, uključujući staro aluminijsko posuđe, staru bronzu ili bakar, stare automobilske hladnjake i akumulatore. Tako smo dobili novac za benzin za moj ford Model A koji smo koristili u službi propovedanja.

Služili smo u pokrajinama Njutn, Siarsi i Kerol u planinskoj visoravni Ozark. Iskustva koja smo doživeli propovedajući među planinskim ljudima Arkanzasa ispunila bi celu knjigu. Pošto  su putevi tada bili loši ili ih nije bilo, mnogo smo posla obavljali pešice. Neki pioniri iz naše grupe obično su jahali na konjima kako bi stupili u kontakt s ljudima u višim područjima planina.

Jednom smo čuli za zanimljivog čoveka po imenu Sam, koga smo konačno pronašli kako živi na vrhu planine. Oduševljeno nas je pozdravio i bio je srećan što nas je mogao pozvati da kod njega ostanemo preko noći. Iako Samova supruga nije bila ainteresovana za našu poruku, njegov 16-godišnji sin Reks je bio. Kada smo odlazili, Sam nas je pozvao da ponovo dođemo. Tako smo dve nedelje kasnije ponovo ostali kod njega.

Kada smo drugi put odlazili, pozvala nas je Samova supruga. Rekla je da smo pozitivno uticali na Reksa. „On je užasno loš momak koji mnogo psuje“, objasnila je ona, „i mislim da nije psovao ni približno toliko otkad ste vi ovde.“ Godinama kasnije ponovo sam sreo Reksa dok je pohađao misionarsku školu Gilead u Saut Lensingu, Njujork. Ovakva iskustva donela su mi veliko zadovoljstvo tokom svih godina.

Betelska služba

Kada sam se prijavio za pionirsku službu, prijavio sam se i za službu u centrali Jehovinih svedoka u Njujorku, nazvanoj Betel. U proleće 1935. obavešten sam da je moja molba prihvaćena i da treba da se javim Kraljevskoj farmi Društva Kula stražara u Saut Lensingu, Njujork, kako bi počeo svoju betelsku službu. Odmah sam učinio pripreme da drugi Svedoci preuzmu moju pionirsku kamp kućicu.

Krenuo sam za Njujork u svom fordu, i stigao oko pola jedanaest 3. maja 1935. Oko jedan sat tog popodneva dobio sam zadatak da cepam drva. Sledećeg dana rečeno mi je da se javim u mlekarsku staju da pomognem kod muže krava. Godinama sam radio na mlekarstvu, ponekad obavljajući mužu ujutro i uveče i radeći preko dana sa radnicima u vrtu ili na žetvi na polju. Takođe sam se brinuo za košnice i sakupljao med za porodicu Betela. Godine 1953. premešten sam u odeljenje za pravljenje sira.

Jedan od onih koji su uticali na moj život zbog svog vrednog primera poniznosti, lojalnosti i poslušnosti Jehovi bio je Volter Džon „Papi“ Torn. On je bio jedan od 21 Istraživača Biblije koji su 1894. bili postavljeni za prve hodočasnike — ljude koji su obavljali delo slično delu današnjih pokrajinskih nadglednika — posećujući određeni broj skupština kako bi ih ohrabrili. Nakon mnogo godina putujućeg dela, brat Torn je došao na farmu i radio u živinarniku. U mnogim prilikama čuo sam ga kako kaže: „Kad god počnem previsoko razmišljati o sebi, pošaljem se takoreći u ćošak, i kažem: ’Ti, zrnce prašine. Čime se imaš ponositi?‘“

Još jedan skromni čovek koji je za mene postao uzor za oponašanje bio je Džon But, sada član Vodećeg tela Jehovinih svedoka. On je godinama bio citiran kako govori: „Nije toliko važno gde služiš, već je u stvari važno kome služiš.“ Jednostavna izjava, ali kako samo istinita! Služiti Jehovi najveća je od svih prednosti!

Jedan od vrhunaca moje betelske službe je bilo otvaranje misionarske škole Gilead na Kraljevskoj farmi 1943. Druženje  sa pionirima iz mnogih delova sveta bilo je zaista uzbudljivo. U to vreme u svakom razredu bilo je oko stotinu polaznika, tako da je svakih šest meseci stotinu novih dolazilo na Kraljevsku farmu. Promocije bi privlačile hiljade ljudi u to obrazovno zdanje na seoskim obradivim površinama unutrašnjosti države Njujork.

Promena posla

Kada je Gilead škola premeštena u Bruklin i kada je prodata velika spavaonica i zgrada sa učionicama u Saut Lensingu, mlekara je premeštena na farme Društva Kula stražara u Volkilu, Njujork. Tako sam na kraju 1969. premešten na farmu u Volkilu i tamo nastavio praviti sir do 1983. Tada mi je promenjen posao, pa sam počeo raditi na planiranju uređivanja zemljišta.

Kada su me pre izvesnog vremena intervjuisali, pitali su me šta sam mislio kada mi je promenjen posao posle 30 godina pravljenja sira. „Nije mi smetalo“, otvoreno sam primetio, „jer praviti sir ionako nisam voleo.“ Poenta je bila da možemo biti srećni služeći Jehovi na bilo kom zadatku ako ispravno posmatramo stvari i ponizno se podložimo teokratskom vođstvu. Prema tome, iako mi se pravljenje sira u stvari nije sviđalo, radovao sam se svom zadatku zato što sam time pomagao porodici Betela. Ako verno i bez gunđanja služimo našem velikom Bogu Jehovi, možemo biti srećni bez obzira kakav je naš zadatak.

U svojoj dubokoj starosti, mislim da za mene nema boljeg položaja od službe u Betelu. Dobro sam zbrinut i bio sam u stanju nastaviti da obavljam svoj zadatak, iako imam 90 godina. Već mnogo godina imam prednost da preuzimam svoj red kao predsedavajući na programu jutarnjeg obožavanja porodice Betela ovde na farmama Društva Kula stražara. Kad god imam priliku, hrabrim nove u Betelu da iskoriste sve prednosti službe koje su im dodeljene i da nauče da budu zadovoljni i srećni s njima.

Tokom godina, bio sam u stanju da mnogo puta posetim strane zemlje — Indiju, Nepal, zemlje Dalekog istoka i Evrope. Sledeći savet može biti od pomoći onima koji se nalaze u svojim skupštinama Jehovinog naroda širom sveta: Budite srećni i zadovoljni u svojim sadašnjim okolnostima i na duhovni način cvetajte na tlu na kome ste zasađeni.

Odlučio sam da ostanem samac, jer mi je to omogućilo da neometano nastavim svoju službu Bogu. Kao nagradu za vernost, naš veliki Bog pružio je izgled na večni život. Za mnoge će to značiti beskrajni život u rajskom domu ovde na Zemlji. Ostali među nama željno očekuju beskrajni život na nebu, obavljajući svaki zadatak koji im bude dat.

Neki će možda misliti da je mojih 90 godina predstavljalo dug, ispunjen život. Moj život je bio ispunjen, ali ne dovoljno dug. Držeći se čvrsto Božje organizacije i njegovih reči istine, možemo svoj život produžiti u svu večnost. a

[Fusnota]

[Slika Roja A. Rajana na 24. strani]

[Slika na 26. strani]

Brat Rajan u svojim mlađim godinama pored forda Model T