Pitanja čitalaca

◼ Šta treba da učini hrišćanska porodica ako njihovo dete mora pohađati školu u kojoj je verska pouka obavezna?

Hrišćanski roditelji ne žele da njihova deca budu poučavana krivoj religiji. Ali mogu nastati okolnosti kada deca ne mogu odbiti da budu prisutna u razredu gde se poučava religija, iako ne bi učestvovala u svečanostima ili postupcima krive religije.

Božji prijatelj Avraham ostavio je divan primer kako religiozno poučavati decu. On je podizao svoje potomstvo u Kanaanu, gde je bilo okruženo religioznom zabludom i odvratnim ’svetim‘ običajima. (Uporedi Izlazak 34:11-15; Levitik 18:21-30; Deuteronom 7:1-5, 25, 26; 18:9-14.) Ipak, Avraham je bio izvor religioznog poučavanja za svoju porodicu. Bog je bio uveren da će on ’poučiti svoju decu i svoju buduću porodicu kako će hodati putem Jahvinim, radeći što je dobro i pravedno‘ (Postanak 18:19, St).

Kao mladić, i Isus je izvukao korist iz porodične i skupštinske pouke u pravom obožavanju. Tako je „napredovao u mudrosti, telesnom rastu i u naklonosti kod Boga i ljudi“ (Luka 2:52, NW).

U većini delova Zemlje, mladi hrišćani primaju svetovno  obrazovanje u državnim školama. Sve što uče nije u potpunom skladu sa biblijskom istinom i utvrđenom činjenicom. Na primer, mnoge generacije mladih hrišćana prisustvovale su časovima prirodnih nauka ili biologije kao delu redovnog nastavnog plana. Većina njih je na taj način bila izložena opšte prihvaćenim teorijama evolucije i povezanim gledištima o „prirodnom“ poreklu života na Zemlji.

Međutim, ovim izlaganjem ti mladi hrišćani ne postaju sledbenici bezbožne evolucije. Zašto? Jer su kod kuće i na hrišćanskim sastancima prethodno primili tačne informacije temeljene na Božjoj nadahnutoj Reči, koja im pomaže da uvežbaju „moć zapažanja za razlikovanje ispravnog i pogrešnog“ (Hebrejima 5:14, NW). Mnogi roditelji su proučavali sa svojom decom uravnotežene izveštaje o evoluciji u knjizi koja učvršćuje veru, Život — Kako je nastao? Evolucijom ili stvaranjem? a Tako opremljeni, ovi učenici nisu prihvatili kao verodostojno razredno poučavanje o evoluciji. Ipak, oni su bili u stanju da pokažu u svojim razrednim odgovorima i u testovima da su bili pažljivi i tako su mogli naučiti iznesene detalje. Neki su čak imali povoljnu priliku da pruže i druga moguća objašnjenja u skladu sa činjenicama koje je u Bibliji izneo Stvoritelj čoveka (1. Petrova 3:15).

Ipak, šta je sa vremenom određenim za poučavanje o religiji koja preovladava u tom mestu ili čak o religiji uopšte?

Verovatno da takva pouka neće biti predstavljena neutralno, samo kao informacija. Nastavnik može čak praktikovati tu religiju i tako pokušati da utiče na misli i srca učenika. Zbog toga Jehovini svedoci više vole da se njihova deca oslobode verske pouke. Na taj način se njihovoj deci može pružiti prilika da korisnije koriste školsko vreme utvrđujući zadatke iz drugih predmeta ili proučavajući u školskoj biblioteci.

Na nekim mestima, međutim, takvi zahtevi se odbijaju, škole ili vlast mogu čak zahtevati da sva deca pohađaju i završe kurs iz religije da bi završili školu. Svaka porodica mora lično da odluči šta će učiniti u tom slučaju.

Neke Božje sluge u prošlosti su nenamerno bile u situacijama kada su morale podneti izloženost religioznim poukama ili postupcima dok su ostali lojalni istinitom Bogu. Verovatno je tako bilo sa Mojsijem. On je bio vaspitan kao unuk egipatskog faraona i „nauči svu nauku Egipatsku“ (Dela 7:20-22). To je verovatno u određenoj meri uključivalo verovanja i religiozne običaje uobičajene u Egiptu. Ali Mojsije je bio zaštićen superiornijim poučavanjem koje je očigledno primio od svoje porodice i možda od drugih Hebreja (Izlazak 2:6-15; Jevrejima 11:23-26).

Osvrnimo se i na primer trojice mladih Hebreja, Davidovih drugova, koji su dobili naročitu pouku u Vavilonu i postali vladini službenici (Danijel 1:6, 7). Oni nisu bili slobodni da rade ili odbiju sve što žele. Jednom prilikom je kralj Nabukadnezar naredio da se okupe sa drugim službenicima kod zlatnog lika koji je postavio u polju Duri, gde će biti izvedeni postupci nacionalističke privrženosti. Kako su na to reagovala trojica Hebreja? Možemo biti sigurni da bi oni više voleli da nisu tamo, ali to im nije bilo moguće. b Ipak oni su ostali verni svojim verovanjima i Svemogućem Bogu. Njihova Bogu odana savest dopustila im je da budu prisutni, međutim odlučno su odbili da učestvuju ili da se lično uključe u bilo koji postupak krive religije (Danijel 3:1-18).

Kada je obavezno da svi učenici prisustvuju religioznom času ili eventualno da uče bar toliko da bi mogli proći uobičajeni ispit, deca iz porodica pravih hrišćana mogla bi biti prisutna, kao što su ova trojica bila na Nabukadnezarovu zapovest. Ali mladi hrišćani treba da stave Boga na prvo mesto. Oni ne treba da ospore svaku netačnu izjavu ili svaki nebiblijski običaj u kome učestvuju drugi, kao što ni trojica Hebreja nisu pokušala da se upliću kada su se drugi poklonili zlatnom liku. Međutim, mladi hrišćani ne treba da učestvuju u činu obožavanja, zajedničkim molitvama, religioznim pesmama i sličnim stvarima.

Ti mladi treba da se naprežu u drugim prilikama primajući izgrađujuće znanje ’iz svetih spisa, koji ih mogu umudriti za spasenje kroz veru u vezi s Hristom Isusom‘ (2. Timoteju 3:15, NW). Kroz komunikaciju sa svojom decom, roditelji treba neprestano da proveravaju sadržaj razredne pouke. To će pomoći zrelim hrišćanima da vide šta treba biti ispravljeno ili razjašnjeno na temelju Biblije, tako da njihova deca ne postanu zbunjena ili zavedena.

[Fusnote]