Bog ne zaboravlja „ljubav koju pokazaste za ime njegovo“

„BOG nije nepravedan za zaboravi trud vaš i ljubav koju pokazaste za ime njegovo, posluživši i još dalje služeći svetima“ (Jevrejima 6:10). Ove reči apostola Pavla obistinile su se na Jehovinim svedocima u Istočnoj Evropi. Verno služeći za interese Božjeg imena, decenijama su radili dugo i naporno pod ograničenjima koja su nametnule vlade pod kontrolom bivšeg Sovjetskog Saveza. Jehova se seća njihovih dobrih dela i izliva na njih blagoslove Kraljevstva. Na primer, pogledajmo izveštaj za prošlu službenu godinu iz samo tri takva područja.

Teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza

Teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza izveštavaju da se tokom 1992. službene godine najveći broj objavitelja Kraljevstva povećao za 35 posto — od 49 171 na 66 211! Ali, to nije sve, pošto su ti objavitelji veoma aktivni, što se može videti iz divnog porasta u broju uručene biblijske literature, uključujući časopise. Oni dobro koriste i brošure, tako da su uručili 1 654 559 primeraka. To je više od trostrukog broja za prošlu godinu koji je iznosio 477 235! Kakav je bio odaziv na svu tu uručenu literaturu? Udvostručenje broja biblijskih studija na domu. Sada se vodi 38 484 biblijska studija na domu.

Isto tako, učestvovanje u pomoćnoj pionirskoj službi povećalo se za 94 procenta. To je očigledno doprinelo izvanrednom broju novokrštenih učenika, 26 986, u odnosu na broj za prošlu godinu od 6 570, zadivljujuć porast od 311 posto!

 Kako su se neki od tih novokrštenih zainteresovali za dobru vest? Ponekad je to bila posledica duboke brige Svedoka koji vodi studij. Predsedavajući nadglednik iz Moldove priča:

„Moja žena i ja posetili smo ženu koja je ranije pokazala zanimanje za biblijsku istinu. S njom smo započeli biblijski studij. Međutim, njen muž nije pokazao nimalo interesa. Jednog dana kad smo išli kod te žene da nastavimo studij, vreme je bilo veoma hladno i padao je sneg. Na ulicama je bilo malo prolaznika, ali mi smo došli kod nje tačno u dogovoreno vreme. Ona je rekla svom mužu: ’Vidiš li koliko je tim ljudima stalo do nas? Oni su tačni uprkos snegu.‘ Taj događaj je naveo njenog muža da razmisli. Predomislio se i pridružio studiju, tako da su danas on i njegova žena kršteni Svedoci.“

U drugim prilikama pristojnost Svedoka može podstaknuti interes za dobru vest. Jedan starešina, takođe iz Moldove, imao je sledeće iskustvo:

„Jedan čovek koga sam posetio na svom terenu za propovedanje nije bio zainteresovan za Jehovine svedoke. Rekao je da je pravoslavac, kao i njegov otac i deda. Zato je zatražio da napustim kuću. Međutim, pre nego što sam otišao, on mi je pružio priliku da mu kažem razlog moje posete. Ukazao sam na Mateja 28:19, gde stoji: ’Idite dakle i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.‘ Zatim sam mu dao adresu našeg mesta sastajanja i otišao sam. Na moje iznenađenje, nedelju dana kasnije taj čovek je došao na naš sastanak! Ostao je dok se program nije završio. Objasnio je da je cele nedelje osećao grižnju savesti zato što je bio tako neljubazan prema meni. Odmah smo započeli biblijski studij, a danas je on naš brat.“

Još jedno izvanredno obeležje službene godine bio je oduševljen odaziv na potrebe braće u tom području. U zimu 1991/92, oko 400 tona prehrambenih proizvoda i velike količine odeće poslato je ljudima, ženama i deci koji su u nevolji. Ta roba je distribuisana u praktično sve delove bivšeg Sovjetskog Saveza, čak do Irkutska u Sibiru i Kabarovska, blizu Japana. Zaista impresivan znak da Jehova nije zaboravio ljubav koju su naša braća pokazala prema njegovom imenu! Taj dokaz bratske ljubavi izazvane Jehovinim duhom doveo je i do ujedinjenja te braće s njihovom svetskom porodicom. Na primer, jedna sestra iz Ukrajine napisala je podružnici:

„Pomoć koju ste nam pružili duboko je uticala na naše emocije. Bili smo dirnuti do suza i zahvaljivali smo Jehovi Bogu što nas nije zaboravio. Istina, još uvek imamo materijalnih teškoća, ali zahvaljujući pomoći koja je stigla od naše braće sa Zapada, oporavili smo se u materijalnom pogledu. Sada će naša porodica, zbog vaše pomoći, više vremena moći da posveti Jehovinoj službi. Ako bude Jehovina volja, moja kćerka i ja bićemo pomoćni pioniri u letnjim mesecima.“

Pored toga, pružanje pomoći bilo je svedočanstvo za one koji nisu Svedoci zato što su ljudi sa strane mogli videti da Svedoci svojim delima ispoljavaju ljubav. Porodica iz jedne druge skupštine pisala je: „Dobili smo materijalnu pomoć u obliku hrane i odeće. Toliko toga! Vaša podrška i ohrabrenje su lekcija za nas da i mi treba da činimo dobro drugima. Ta dela ljubavi nisu prošla nezapaženo od strane nevernika, kao i zainteresovanih osoba i njihovih porodica; to je bilo veliko svedočanstvo o pravom bratstvu.“

 Pet oblasnih i jedan međunarodni kongres koji su održani prošlog juna i jula, s temom „Nosioci svetla“, bili su još jedan dokaz da Jehova blagosilja naporan rad svojih Svedoka i ljubav koju pokazuju za objavljivanje njegovog imena. Kongresima je prisustvovalo 91 673 osobe i bilo je 8 562 krštena. Najveći broj prisutnih bio je u Sankt-Petersburgu, gde je održan međunarodni kongres i gde se na stadionu Kirov okupilo 46 214 osoba — uključujući delegate iz oko 30 zemalja iz svih delova sveta.

U Sibiru je jedan čovek star oko 60 godina iz radoznalosti došao na mesto održavanja kongresa u Irkutsku. On je rekao: „Svi prisutni su lepo obučeni, nasmejani i ljubazni jedni prema drugima. Ovi ljudi su kao jedna ujedinjena porodica. Može se osetiti da su braća ne samo na stadionu već i u svakodnevnom životu. Dobio sam izvanrednu biblijsku literaturu i sada mnogo više znam o tome kakva je ovo organizacija. Želim ostati u kontaktu s Jehovinim svedocima i s njima proučavati Bibliju.“

Na istom kongresu u Irkutsku, gde je bio 5 051 prisutan, zainteresovana žena iz Republike Jakut, Sibir, komentarisala je: „Gledam ljude i želim vikati od radosti. Veoma sam zahvalna Jehovi što mi je pomogao da upoznam takve ljude. Ovde na kongresu dobila sam literaturu i želim da o njoj govorim drugima. Tako želim da budem obožavalac Jehove.“

Upravnik Centralnog stadiona u Alma Ati, Kazahstan, gde je na kongresu bilo 6 605 prisutnih, rekao je sledeće: „Oduševljen sam vašim stavom. Sad sam se uverio da ste svi vi, mladi i stari, pristojni ljudi. Ne mogu reći da verujem u Boga, ali verujem u svete stvari koje saopštava vaše bratstvo, u vašem stavu prema duhovnim i materijalnim vrednostima.“

Jedan policijski službenik na kongresu u Alma Ati je primetio: „Dva puta sam došao u kontakt s vama, svaki put na kongresu. Izuzetno je prijatno raditi s Jehovinim svedocima.“

Rumunija

Jehova nije zaboravio ni ljubav koju su braća iz Rumunije pokazala prema njegovom imenu. Svedoci su u prošloj službenoj godini doživeli mnoge srećne stvari. Kao prvo, u Bukureštu je ponovo osnovana podružnica. Poslednja legalna aktivnost prestala je 1949. Podružnica ima oko 20 braće i sestara koji rade u novim objektima. Podružnica služi potrebama 24 752 objavitelja — najveći broj svih vremena koji predstavlja 21-postotni porast u odnosu na prosek prošle godine.

Nakon dugogodišnjeg tajnog propovedanja, objavitelji se dobro privikavaju na javno delo svedočenja od vrata do vrata. Iskustvo iz okruga Mures pokazuje kako neki Svedoci dobro koriste priliku da propovedaju drugima, čak i dok putuju. Podružnica piše:

„Jedan objavitelj je odlučio da u vozu propoveda od kupea do kupea. Reakcija ljudi je uopšte bila povoljna, ali su se u poslednjem kupeu pojavile neke teškoće. Nijedan putnik nije želeo uzeti primerak naših časopisa. Konačno je jedan čovek, prilično uzbuđen, ustao i povikao: ’Baciću sve vaše časopise kroz prozor! Zašto nas tako gnjavite svojom religijom?‘ Objavitelj je ljubazno odgovorio da će, ako on čak i baci časopise, neko drugi iz toga izvući korist — oni koji će pokupiti te časopise. Primetivši mirnoću objavitelja, čovek je bio tako impresioniran da je uzeo časopise i sam ih počeo deliti drugim putnicima u kupeu.  Začudo, svi su uzeli po neki časopis. Kad ih je razdelio, taj čovek je ostao bez ijednog primerka. Zato ga je objavitelj pitao: ’Gospodine, zar ne želite primerak za sebe?‘ Na to je čovek zgrabio jedan časopis od čoveka koji je imao dva primerka i rekao je: ’Sad sam i ja dobio jedan primerak!‘“

U mnogim zemljama je delo propovedanja Jehovinih svedoka povremeno pokrenulo protivljenje sveštenstva hrišćanstva. U Rumuniji se sveštenici pravoslavne crkve često razbesne na Svedoke. Međutim, to ne može zaustaviti Jehovu od blagosiljanja svog naroda za ljubav koju su pokazali prema njegovom imenu. Jedan pokrajinski nadglednik piše:

„Zajedno s lokalnom skupštinom, pošli smo u službu na selo. Bilo je stotinu braće. Iznajmili smo autobus koji nas je odvezao oko 50 kilometara u okolinu, do malog grada. Mnoge smo pozvali na javno predavanje koje je trebalo da se održi u Domu kulture. Čim je sastanak počeo, došao je pravoslavni sveštenik da ometa naš sastanak. Policajci su pokušali da zaustave sveštenika. Međutim, on se nije smirivao. Uspeo je da prekine sastanak kad je razbio staklo na ulaznim vratima. Međutim, mnogi meštani se nikako nisu slagali s ponašanjem sveštenika. Tada se svim prisutnima moglo dati temeljno svedočanstvo, a ostavljena je i velika količina literature.“

Na žalost, u nekim delovima zemlje ima veoma malo Svedoka. Kad je jedan opšti pionir prvi put došao u okrug Olt, našao je samo devet braće u celom okrugu i veliko područje za propovedanje. Posle godinu dana broj Svedoka povećao se na 27, od kojih su pet bili reaktivirani objavitelji. Pionir je pronašao smeštaj u gradu Korabiji, gde uopšte nije bilo Svedoka. Nakon što su Svedoci u tom gradu proveli samo 45 dana, lokalni župnik je protestvovao na radiju u Krajovi protiv njihovog rada. Rekao je da su „napali“ Korabiju svojim učenjima, pokušavajući da nagovore ljude da promene svoju religiju. Napadi su se nastavili, s namerom da se zaustavi delo i uništi reputacija Svedoka u tom području. Sve je kulminisalo kad su braća bila u Bukureštu na oblasnom kongresu. Pravoslavni župnik Korabije nakon svoje crkvene službe izneo je energičnu obavest: „Treba svi da održimo ulične demonstracije da nagovorimo policiju da preduzme mere protiv Svedoka, koji su zarazili celo područje svojim publikacijama i koji su zatrovali narod.“ Ali, noć pre nego što je trebalo da se održi navodni miting, dogodilo se nešto neobično. Grupa vandala uništila je katedralu i gradski Dom kulture. Zato se protestni miting nikad nije održao!

Područja bivše Jugoslavije

Braća na području Jugoslavije imala su izuzetno tešku 1992. službenu godinu. Međutim, istovremeno su doživela neka radosna iskustva. Oni su zahvalni što Jehova ne zaboravlja njihovo delo i ljubav koju su pokazali prema njegovom imenu.

Rat je započeo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj, a kasnije u Bosni i Hercegovini. Za godinu dana je pet novih država iz jedne republike nastojalo da uspostavi vlastite granice, zakone i valute. Stotine Jehovinih svedoka moralo je da napusti svoje domove i da bude smešteno kod braće u drugim mestima. Kao što je to bio slučaj u drugim zemljama Istočne Evrope, u velikim gradovima postavljeni su odbori za elementarne nepogode koji se brinu za smeštaj, hranu i odeću za našu potrebitu braću. Tokom 1992. službene godine,  braći u skupštinama iz kriznih područja poslato je oko 55 tona hrane. Primljena su mnoga pisma zahvalnosti.

Braća iz Dubrovnika su pričala kako su bila zahvalna za pomoć koju su dobila. Kad je jedna sestra išla kući s paketom hrane, susetka ju je pitala gde je kupila jaja. Sestra je rekla da su ih poslala njena duhovna braća iz drugog područja. Susetka je bila zapanjena. U jednom drugom slučaju nepoznati čovek iz Slovenije nazvao je starešinu i rekao: „Čuo sam da Jehovini svedoci pravedno dele hranu koju dobiju od svoje braće. Ja sam poslao mnogo paketa; međutim, nikad nisu stigli na svoje odredište. Da li takvu pomoć mogu da pošaljem vama, pa da im vi podelite?“ Isto tako, novine i radio su povoljno izveštavali o našoj pomoći.

Jedan brat koji se krstio na međunarodnom kongresu u Zagrebu 1991. bio je svestan rastućih poteškoća i kupio je celo skladište hrane. Hranu je preneo u svoju kuću blizu ratnog područja. Kad je nestašica hrane postala veoma teška, ta zaliha se pokazala kao pravi blagoslov za braću.

Braća su uspela dobiti dozvolu da velikim kamionom odvezu osnovne namirnice do opkoljene braće u Sarajevu. Radosni smo što možemo reći da je isporuka uspešno izvršena.

Borba je uzela svoj danak u civilima. Do kraja službene godine, šestoro naše braće i sestara i dve zainteresovane osobe izgubili su život, a neki su povređeni.

Međutim, mnoga iskustva pokazuju da je prava zaštita biti Jehovin svedok. Jednom su braća putovala na oblasni kongres u Beograd kad su vojnici zaustavili autobus i pitali ima li među njima pripadnika određene religije. Braća su odgovorila da nema nikoga. Morali su pokazati svoje lične karte, a imena nekih od njih su ukazivala da bi mogli biti iz te religije. Vojnici su ih optužili da lažu, ali su braća imala kod sebe svoju ispisnicu iz crkve; iako su rođeni u toj religiji, izjavili su da su sada Jehovini svedoci koji putuju na svoj kongres. Tada su ih vojnici pustili da pođu dalje.

Pioniri nastavljaju svoju službu s nesmanjenom revnošću, a to se pokazalo kao pravi podstrek za delo. Kula stražara, sa svojim raznobojnim stranama, prevodi se simultano na sve osnovne jezike tog područja. Posredstvom nje, ljubitelji istine i pravednosti redovno dobijaju svoju duhovnu „hranu na obork [„u pravo vreme“, NW]“ (Luka 12:42). Tokom 1992. službene godine, krstilo se 674 nove braće i sestara.

Bog sasvim sigurno nije zaboravio delo naše braće iz Istočne Evrope i ljubav koju su pokazala prema njegovom imenu. Nadalje, on želi da svi njegovi obožavaoci, bez obzira gde žive, slede divan savet koji je Pavle dao u Jevrejima 6:11, gde stoji: „Mi želimo da svaki od vas pokaže takvu revnost, da bi se nadanje do kraja potuno održalo.“