Duvan i sveštenstvo

PRE više od 115 godina, doktor medicine Džon Kauen (John Cowan) napisao je knjigu pod naslovom The Use of Tobacco vs. Purity, Chastity and Sound Health (Upotreba duvana nasuprot čistoći, čestitosti i dobrom zdravlju). S obzirom na ono što se poslednjih godina saznalo o štetnim efektima duvana, njegova zapažanja o tome kako sveštenici upotrebljavaju duvan bila su dalekovidna i bitna su za sve koji danas nastoje da služe Bogu. U 4. poglavlju, obrađujući moralni efekat upotrebe duvana, dr Kauen je primetio:

„Ako je upotreba duvana fizički pogrešna — kao što je jasno pokazano — ona nužno mora biti i moralno pogrešna; jer je psihološki zakon da ’sve što kvari ili nadražuje telo, samim tim kvari nervni sistem i preko njega mozak, a samim tim i um‘. Na čovečji um — njegove misli, izraze, dela, utiče način na koji on upotrebljava ili zloupotrebljava svoju telesnu prirodu. Duvan je, u svom samom nazivu i asocijacijama, prljav i — da ne govorimo o šteti koju prouzrokuje — kako mogu čista, pravedna, moralna osećanja i postupci nastati ili se razvijati u takvom umu. Neka neko pretpostavi — ako se tako nešto može pretpostaviti — da je Hrist, dok je živeo svoj primeran život na Zemlji — učeći i propovedajući čistoću, čestitost, ljubav i neporočnost — pušio, šmrkao ili žvakao duvan. Zar sama takva pomisao ne zvuči svetogrdno? A ipak sluge — sledbenici, propovednici i tumači Njegovih zakona i doktrina — zagađuju svoja tela i prljaju svoje duše prljavim, otrovnim korovom. Da li takvi ljudi, ili njihovi sledbenici, mogu živeti životom koji je sličan Hristovom — plemenitim, moralnim životom? Ja mislim da ne mogu.

Pokušajte, ako možete, zamisliti proždrljivca, pijanicu ili korisnika duvana u povezanosti sa svetošću srca? Ima nešto neprirodno, revoltirajuće, odvratno u svemu tome. Baš kao što se iskvaruju telesni apetiti i spoljašnja čula, tako i unutrašnji čovek, moralna priroda, postaje loša. Čist duh neće, ne može, boraviti u prljavoj kući. Postoji prirodna veza između materijalnih i duhovnih stvari, tako da kvaliteti jednih označavaju karakter drugih. Profesor religije i rob duvana... On možda priznaje, u svoj otvorenosti i iskrenosti, da je upotreba duvana smrtonosan običaj, moralno pogrešan; ipak, on možda u sebi nalazi neki nagon, zakon svojih udova, veštački stvoren, koji ga nezasitnim žudnjama nagoni da nastavi s tom praksom, a taj veštački zakon može biti jači od njegovog prirodnog razmišljanja i savesti zajedno. Zar upotreba duvana nije opipljivo kršenje jednog od Božjih zakona usađenih u naš telesni organizam? Zar prekršaj bilo kog Božjeg zakona nije prestup i greh? I ako čovek u životu iz navike krši jedan od Božjih zakona, zar prelaz na kršenje drugih zakona neće biti lak i prirodan? I na kraju, kako se moralnim učiteljem može smatrati bilo koji čovek koji svojim vlastitim ponašanjem drugim stvorenjima preporučuje život stalnog prestupanja zakonâ svog bića?“