Našao sam zadovoljstvo u službi Bogu

ISPRIČAO JOŠUA TONGUANA

Godine 1942, bio sam veoma zbunjen. Proučavao sam literaturu koju su objavljivali Adventisti sedmog dana i literaturu koju je objavljivalo Društvo Kula stražara. Kao Izraelci starog doba, ’hramao sam na dve srane‘ (1. Kraljevima 18:21).

ADVENTISTI sedmog dana slali su mi štampane lekcije pod naslovom „Glas proročanstva“. Radovao sam se odgovaranju na njihova pitanja, a oni su obećali da će mi dati divno svedočanstvo ako položim sve svoje ispite. Ali, primetio sam da se i „Glas proročanstva“ i publikacije Društva Kula stražara šalju iz Kejp Tauna, grada u Južnoafričkoj Republici. Pitao sam se: ’Da li te organizacije znaju jedna za drugu? Da li se njihova učenja slažu? Ako se ne slažu, ko je u pravu?‘

Da bih to rešio, svakoj organizaciji poslao sam slično pismo. Na primer, Društvu Kula stražara pisao sam: „Da li znate ljude povezane s ’Glasom proročanstva‘, i ako ih poznajete, šta kažete o njihovim učenjima?“ S vremenom sam dobio odgovore od obe grupe. U pismu Društva Kula stražara stajalo je da znaju za „Glas proročanstva“ ali je objašnjeno da su njihova učenja, kao što su Trojstvo i Hristov povratak na Zemlju u telu, nebiblijska. Njihovo pismo uključivalo je biblijske stihove koji su pobijali te doktrine (Jovan 14:19, 28).

U odgovoru ’Glasa proročanstva‘ jednostavno je rečeno da oni znaju „ljude Kule stražare“, ali da se ne slažu s njihovim učenjima. Nije pružen nikakav razlog za to. Zato sam odlučio u korist Društva Kula stražara, koje je legalna agencija koju koriste Jehovini svedoci. Danas, nakon 50 godina povezanosti sa Svedocima, tako sam srećan što sam doneo tu ispravnu odluku!

Religiozna prošlost

Rodio sam se 1912. u seoskom području nazvanom Makanje, istočno od grada Pitersburga u Južnoafričkoj Republici. Makanje je tada bilo pod religioznom kontrolom Anglikanske crkve, tako da sam postao član te crkve. Kad sam imao deset godina, naša porodica se preselila na lokaciju kojom je dominirala Crkva  luteranske berlinske misije, i moji roditelji su se pridružili toj crkvi. Uskoro sam mogao prisustvovati svetoj pričesti i uzeti komadić hleba i gutljaj vina, ali to nije zadovoljilo moje duhovne potrebe.

Kad sam završio osmogodišnje školovanje, otac me je poslao u Učiteljsku školu u Kilnerton, tako da sam 1935. dobio svedočanstvo za učitelja trećeg stepena. Jedna od učiteljica s kojima sam radio bila je mlada žena Karolina. Venčali smo se i kasnije je Karolina rodila devojčicu kojoj smo dali ime Damaris. Nekoliko godina kasnije, postao sam glavni učitelj u školi Setlale u selu Mamača. Pošto je školom upravljala Holandska reformatorska crkva, pridružili smo se toj crkvi, redovno posećujući njene službe. To smo radili zato što je to bilo popularno, ali to mi nije donelo zadovoljstvo.

Prekretnica

Jedne nedelje 1942, vežbali smo crkvene pesme kad se na vratima pojavio mladi belac s tri knjige koje je objavilo Društvo Kula stražara — Stvaranje, Vindication (Opravdanje) i Preparation (Priprema). Mislio sam da će knjige divno pristajati na polici u mojoj biblioteci, pa sam ih uzeo za tri šilinga. Kasnije sam saznao da je taj čovek, Tini Bezidenhot, Jehovin svedok, jedini u tom području. Prilikom Tinijeve sledeće posete, on je doneo gramofon i pustio nam neka predavanja sudije Raterforda. Tako sam uživao u predavanju poznatom kao „Zamka i prevara“, ali se to nije svidelo Karolini i mojoj sestri Prisili, koja je živela s nama. Kad je Tini došao treći put, dao mi je gramofon tako da sam prijateljima mogao pustati ploče.

Jednog dana listao sam knjigu Stvaranje i naišao sam na poglavlje „Gde su mrtvi?“ Počeo sam čitati u nadi da ću saznati nešto o radostima koje doživljavaju duše kad odu na nebo. Ali, nasuprot mojim očekivanjima, knjiga je navela da se mrtvi nalaze u svom grobu i da ne znaju ništa. To je bilo poduprto stihovima citiranim iz Biblije, kao što je Propovednik 9:5, 10. Još jedno poglavlje imalo je naslov „Uskrsenje mrtvih“, a kao dokaz da su mrtvi nesvesni i da čekaju uskrsenje citiran je Jovan 5:28, 29. To je imalo smisla i bilo je zadovoljavajuće.

U to vreme, godine 1942, prekinuo sam svoju vezu s ’Glasom proročanstva‘ i počeo sam govoriti drugima o stvarima koje sam učio iz publikacija Društva Kula stražara. Jedna od prvih osoba koja se odazvala bio je prijatelj Džuda Letsualo, koji je bio jedan od mojih školskih drugova iz Učiteljske škole u Kilnertonu.

Džuda i ja putovali smo na biciklima 51 kilometar da prisustvujemo sastanku afričkih Svedoka u Pitersburgu. Nakon toga, braća iz Pitersburga dolazila su čak do Mamače da mi pomognu da poruku Kraljevstva prenosim svojim susedima. Konačno, na jednom drugom sastanku u  Pitersburgu decembra 1944, krstio sam se u znak svog predanja Jehovi.

Odazivaju se moja porodica i drugi

Karolina, Prisila i moja kćerka Damaris, nastavili su posećivati Holandsku reformatorsku crkvu. Onda se dogodila nesreća. Karolina je rodila naše drugo dete — naizgled zdravog dečaka kome smo dali ime Samuel. Ali, on se iznenada razboleo i umro. Karolinini prijatelji iz crkve nisu joj pružili nikakvu utehu, govoreći da je Bog želeo da naš sin bude s njim na nebu. Karolina se u teskobi pitala: „Zašto bi Bog uzeo našeg sina?“

Kad su Svedoci iz Pitersburga čuli za našu nesreću, došli su i pružili nam istinsku utehu na temelju Božje reči. Karolina je kasnije rekla: „Ono što je Biblija govorila o uzroku smrti, o stanju mrtvih i o nadi u uskrsenje imalo je smisla i veoma me utešilo. Želela sam da budem u novom svetu i da dočekam svog sina iz groba.“

Karolina je prestala posećivati crkvu, tako da su se 1946. ona, Prisila u Džuda krstili. Ubrzo nakon svog krštenja, Džuda je otišao da započne s propovedanjem u seoskom području nazvanom Mamatlola i još uvek služi kao punovremeni sluga-pionir.

Kad je Džuda otišao, ja sam bio jedini muškarac koji je ostao da vodi brigu o našoj skupštini, koja je nazvana Bojni. Onda se na naše područje doselio Grejsli Matlatji koji se oženio Prisilom. Grejsli i ja bismo svake nedelje naizmenično održavali javna predavanja na sepediju, lokalnom afričkom jeziku. Da bi se ljudima obezbedila biblijska literatura, Društvo me je zamolilo da prevodim literaturu na sepedi. Bilo je veliko zadovoljstvo videti kako ljudi izvlače korist iz te literature.

Da bismo proširili našu akciju za javne sastanke, kupili smo fonograf s velikim zvučnikom da bismo puštali biblijska predavanja kroz celo naše područje. Pozajmili smo teretna kola koja su vukli magarci da bismo tu tešku opremu vozili od mesta do mesta. Zbog toga su nas naši susedi prozvali „Ljudi iz magareće crkve“.

U međuvremenu se naša mala skupština povećavala. Konačno su moje dve starije sestre i njihovi muževi postali Svedoci i svi su ostali verni do kraja svog života. Isto tako, mnogi iz skupštine Bojni (danas nazvane Mpohodiba) započeli su s punovremenim delom evanđelizacije, a mnogi su još uvek u toj službi. Danas u tom ogromnom području sa raspršenim selima postoje dve skupštine, a ukupan broj od preko 70 objavitelja aktivan je u delu propovedanja.

Novi poziv

Godine 1949, napustio sam posao učitelja u školi i postao opšti pionir. Moj prvi zadatak bio je da posetim crne radnike koji su radili na farmama belaca oko Valvotera u Transvalu. Neki vlasnici farmi zastupali su nedavno usvojenu politiku aparthejda i bili su odlučni da crnci treba da priznaju svoju navodnu podređenost belcima i da treba da služe belim gospodarima. Zato su me neki belci, kad sam propovedao crnim radnicima, zamenili za propovednika nepokornosti. Neki su me čak optužili da sam komunista i pretili su da će me ubiti.

O toj situaciji izvestio sam podružnicu Društva Kula stražara, pa sam uskoro premešten na drugi zadatak u seoskom području nazvanom Divelskluf. Negde u to vreme, i moja žena je prestala s poslom učiteljice u školi i pridružila mi se u pionirskoj službi. Jednog poslepodneva 1950, kad smo se vratili iz službe propovedanja, našli smo veliki koverat od Društva. Na naše iznenađenje, u njemu se nalazio poziv da dođem na obučavanje za putujućeg nadglednika. Tri godine posećivali smo skupštine u Južnoafričkoj Republici, a zatim smo 1953. dobili zadatak u Lesotu, kontinentalnoj zemlji u srcu Južnoafričke Republike.

 Služba u Lesotu i Bocvani

Kad smo počeli služiti u Lesotu, tamo su kružile mnoge glasine da su stranci često meta ritualnog ubistva. I ja i moja žena smo se zabrinuli, ali su nam ljubav braće iz Lesota i njihova gostoljubivost ubrzo pomogli da zaboravimo na taj strah.

Da bih služio skupštinama u planinama Maluti u Lesotu, obično sam putovao avionom, ostavljajući svoju ženu u nizini gde je ona nastavljala s pionirskom službom do mog povratka. Braća su me dobrohotno pratila od jedne skupštine do druge, pomažući mi da se ne izgubim u planinama.

Jednom su mi braća rekla da ćemo na putu do sledeće skupštine morati da na konjima pređemo preko reke Oranje. Uverili su me da je moj konj miran ali su me upozorili da konji, kad je struja prejaka, često pokušavaju da se otarase svog tereta. To me je zabrinulo jer nisam bio ni dobar jahač ni dobar plivač. Uskoro smo bili u reci, a voda je dopirala sve do sedala. Tako sam se uplašio da sam pustio uzde i uhvatio se za konjsku grivu. Kakvo olakšanje kad smo bezbedno stigli na suprotnu obalu!

Te noći nisam mogao spavati jer me je telo tako bolelo od jahanja. Ali, sva neudobnost se isplatila, jer su braća pokazala veliko cenjenje za tu posetu. Kad sam započeo s putujućim delom u Lesotu, najveći broj objavitelja iznosio je 113. Danas je taj broj narastao na 1 649.

Godine 1956. naš propovednički zadatak promenjen je za protektorat Bečuanaland, danas nazvan Bocvana. Bocvana je mnogo veća zemlja i trebalo je mnogo više putovati da bi se došlo do svih objavitelja. Putovali smo ili vozom ili na otvorenom kamionu. Nije bilo sedišta, tako da smo morali sedeti na podu s našim prtljagom. Često smo na svoje odredište dolazili veoma prašnjavi i umorni. Naša hrišćanska braća uvek su nas srdačno dočekivala, a njihova srećna lica bi nas osvežila.

U to vreme publikacije Društva bile su zabranjene u Bocvani, tako da smo svoje delo propovedanja od kuće do kuće obavljali oprezno, bez korišćenja literature Društva. Jednom smo bili uhvaćeni i zatvoreni dok smo radili blizu sela Mapašalala. U svojoj odbrani čitali smo iz Biblije, ukazavši na naše opunomoćenje koje je zapisano u Mateju 28:19, 20. Iako su neki savetnici bili impresionirani, šef policije je naredio da lokalni Svedoci budu išibani. Zatim je, na naše iznenađenje, sveštenik zamolio šefa da bude popustljiv i da nas pomiluje. Šef se složio i mi smo bili oslobođeni.

Uprkos progonstvu i zabrani naše literature, delo Kraljevstva nastavilo je da napreduje. Kad sam stigao u Bocvanu, tamo je bilo ukupno 154 objavitelja. Tri godine kasnije, kad je zabrana ukinuta, taj broj je porastao na 192. Danas u toj zemlji propovedaju 777 Svedoka Jehove.

Poučavanje i prevođenje

Jedno vreme sam kao instruktor poučavao u Školi službe za Kraljevstvo za hrišćanske starešine. Kasnije sam se radovao prednosti da budem isntruktor u Školi pionirske službe. Moja žena i ja takođe smo povremeno služili u podružnici u Južnoafričkoj Republici. U takvim prilikama, ja sam pomagao kod prevođenja a Karolina je radila u kuhinji.

Jednog dana 1969, nadglednik podružnice Frans Maler prišao mi je i rekao: „Brate Tonguana, zamolio bih tebe i tvoju ženu da dođete kod mene u kancelariju.“ Objasnio je da smo među onima koji su izabrani za delegate na Kongresu „Mir na Zemlji“ koji se 1969. održao u Londonu. Radovali smo se gostoljubivosti punoj ljubavi koju su nam pokazala naša braća iz Engleske i Škotske, a to je u velikoj meri povećalo naše cenjenje prema svetskom bratstvu.

U protekle četiri decenije, Karolina je bila lojalan pratilac u našoj karijeri punovremenih evanđelizatora. Zajedno  smo delili mnoge radosti i poneku tugu. Iako smo izgubili dvoje dece, naša kćerka, Damaris, izrasla je u divnu Svedokinju, a i ona je učestvovala u delu prevođenja u podružnici u Južnoafričkoj Republici.

Naše zdravlje nam više ne dozvoljava da učestvujemo u putujućem delu, tako da smo u zadnjih nekoliko godina specijalni pioniri u skupštini u Sešehu, afričkom gradiću blizu Pitersburga. Ja služim i kao predsedavajući nadglednik. Biblija navodi da je „obilje radosti pred licem... [Jehovinim]“, a ja sam zaista našao radost i zadovoljstvo služeći Bogu u južnoj Africi (Psalam 16:11).

[Slika na 26. strani]

Svedočenje u gradiću Sešehu, Južnoafrička Republika