Bog daje da raste — da li ti činiš svoj deo?

ZAMISLI ovaj prizor. Nalaziš se u divnom vrtu, okružen veličanstvenim drvećem, bujnim žbunjem, i lejama cveća briljantnih boja. Smaragdnozeleni travnjaci spuštaju se do pažljivo negovanih obala reke koja žubori kristalno čistom vodom. Ništa ne narušava pogled. Impresioniran, pitaš ko je načinio to divno mesto. U odgovoru baštovan skromno kaže da Bog čini da sve raste.

Naravno, ti si to znao. I sećaš se baštovanovih reči kad stigneš kući i vidiš svoje zapušteno dvorište, gde ništa privlačno ne raste, gde se sakuplja otpad, i gde kišnica popunjava ružne rupe u zemlji. Ti duboko želiš da imaš vrt poput onog koji si upravo posetio. Zato, čvrsto verujući baštovanovim rečima, padaš na kolena i žarko moliš Boga da učini da u tvom dvorištu izraste divno cveće. I šta se dešava? Ništa, naravno.

A kako je s duhovnim rastom? Možda imaš gorljivu želju da vidiš duhovni rast, kao u slučaju novih učenika koji se odazivaju na istinu iz Božje reči ili u tvom sopstvenom duhovnom napretku. I možda žarko moliš Jehovu da prouzrokuje takav rast, s dubokim uverenjem da on ima moć da to učini. Ali, da li će tvoja gorljiva želja, žarka molitva, i poverenje u Božju moć sami po sebi prouzrokovati rast?

Bog daje da raste

Možda misliš da je tvoj udeo u prouzrokovanju duhovnog rasta neznatan, čak beznačajan. Zar nije apostol Pavle ukazao na to u 1. Korinćanima 3:5-7? On je napisao: „Ko je dakle Pavle, i ko li Apolo, do same sluge kroz koje ste verovali, kako kome Gospod dade? Ja posadih, Apolo zali, a Bog dade te uzraste. Tako niti je onaj što koji sadi, ni onaj koji zaliva, nego Bog koji daje da raste.“

Pavle je ispravno priznao da, kad nešto raste, sva zasluga za to pripada Bogu. Baštovan može pripremiti zemljište, posejati seme, i pažljivo brinuti za biljku, ali konačno je divna Božja kreativna moć ono zbog čega nešto raste (Postanje 1:11, 12, 29). Na šta onda Pavle misli kad kaže: „Niti je onaj što koji sadi, ni onaj koji zaliva“? („Nisu vrtlari sa svojim sađenjem i zalivanjem oni koji su od važnosti“, The New English Bible). Da li on umanjuje važnost udela pojedinačnog sluge u stvaranju novih učenika, sugerišući da u krajnjem ishodu malu ulogu igra to kako mi izvršavamo našu službu?

 „Niti je onaj što koji sadi“

Zadrži na umu da u ovom delu svog pisma, Pavle ne diskutuje o hrišćanskoj službi već o ludosti sleđenja ljudi umesto Isusa Hrista. Neki u Korintu pridavali su neprikladnu važnost istaknutim slugama Jehove, kao što su Pavle i Apolo. Drugi su unapređivali sektaštvo i uzdizanje ljudi koji su mislili da su superiorniji u odnosu na svoju hrišćansku braću (1. Korinćanima 4:6-8; 2. Korinćanima 11:4, 5, 13).

Nezdravo je slaviti ljude na taj način. To je telesno razmišljanje, i izaziva ljubomoru i razdor (1. Korinćanima 3:3, 4). Pavle pokazuje posledice takvog razmišljanja. On kaže: „Nastale [su] raspre među vama. Hoću da kažem da se kod vas govori: ’Ja sam Pavlov‘, ’ja sam Apolov‘, ’ja sam Kefin‘, ’ja sam Hristov‘“ (1. Korinćanima 1:11, 12).

Dakle, kad piše, „onaj koji sadi i onaj koji zaliva nisu ništa“ (Phillips), apostol se bori protiv takvog telesnog razmišljanja, naglašavajući potrebu da se gleda na Isusa Hrista kao Vođu i da se prizna da sva slava za rast u skupštini pripada Bogu. Apostoli i druge starešine su jednostavno sluge skupštine. Niko nije smeo da se uzdiže niti su smeli da za sebe traže prednost ili istaknuto mesto (1. Korinćanima 3:18-23). Tako Pavle kaže da onaj koji sadi i onaj koji zaliva nisu ništa, „u poređenju sa onim koji daje život semenu“ (1. Korinćanima 3:7, Phillips).

Božji saradnici

Zato, govoreći ovo, apostol Pavle nije umanjivao važnost našeg udela u sađenju i zalivanju. Nije mislio da treba da počnemo misliti: „Bog će dati da raste u svoje sopstveno vreme“, i da zatim jednostavno sedimo i čekamo na njega da on to učini. On je znao da ono što radimo i kako to radimo ima određen uticaj na to kako nešto raste.

Zato je Pavle neprestano hrabrio hrišćane da naporno rade u svojoj službi i da poboljšaju svoje veštine kao učitelji. Razmisli o savetu koji daje mladiću Timoteju. „Pazi na sebe i na nauku svoju i ustraj u tome, jer ovo čineći spasićeš i samog sebe i one koji te slušaju“ (1. Timoteju 4:16). „Zaklinjem te... propovedaj reč, podstrekavaj... sa svakim strpljenjem i poučavaj [„i sa umetnošću poučavanja“, NW]... ispuni dužnost službe svoje [„potpuno izvrši svoju službu“, NW]“ (2. Timoteju 4:1, 2, 5). Timotejev naporan rad da poboljša svoje veštine imao bi malo smisla kad sađenje i zalivanje ne bi imalo nikakav uticaj na prouzrokovanje rasta.

Poput Pavla i Apola, i ti možeš imati tu neprocenjivu prednost da služiš kao jedan od Božjih saradnika (1. Korinćanima 3:9, NW; 2. Korinćanima 4:1; 1. Timoteju 1:12). Kao takav, tvoj posao je važan. Baštovan ne očekuje da Bog čudom proizvede divan vrt bez napora s baštovanove strane. Da li bi to trebalo da bude drugačije s duhovnim rastom? Nikako ne. Poput ratara koji „čeka plemenitog roda iz zemlje“, mi se moramo najpre naprezati u sađenju i zalivanju, čekajući dok Bog ne dâ da raste (Jakov 1:22; 2:26; 5:7).

Učini svoj deo

Pošto će, kako apostol Pavle kaže, „svaki... primiti svoju nagradu po svome trudu“, dobro činimo ako se pitamo kako se mi trudimo (1. Korinćanima 3:8).

Ekspert za vrtlarstvo Džefri Smit (Geoffrey Smith) kaže: „Nikakve posebne kvalifikacije nisu potrebne da bi neko postao baštovan, nego samo interes za biljke“ (Shrubs & Small Trees). Slično tome, nikakve nasleđene posebne kvalifikacije nisu potrebne da  bismo bili Božji saradnici, nego samo iskren interes za ljude i spremnost da budemo korišćeni od Boga (2. Korinćanima 2:16, 17; 3:4-6; Filipljanima 2:13).

Osmotrimo neke od dobrih saveta koje nude vešti baštovani. Kao što jedan autoritet kaže, ako je baštovan početnik spreman da sluša one koji su iskusniji od njega, „učenik može brzo postati stručnjak“. A, taj isti autoritet kaže, „stručnjak uvek nalazi nešto novo što može da nauči“ (The Encyclopedia of Gardening). Da li spremno prihvataš pomoć i poučavanje koje Jehova pruža tako da možeš efikasno da sadiš i zalivaš? Ako to činiš, bilo da si nov ili iskusan u tom delu, možeš razviti daljnje veštine kao Božji saradnik i tako postati „adekvatno osposobljen da poučavaš druge“ (2. Timoteju 2:2, NW).

Ako je spreman da sluša i uči, kaže Džefri Smit, „početnik će izbeći najgore zamke“. Ako slušamo uputstva koja Jehova daje kroz svoju Reč i svoju organizaciju, mi ćemo činiti stvari na njegov način. Tada ćemo, na primer, izbeći takve zamke kao što je ludo raspravljanje s onima koji samo žele da se svađaju ili da se prepiru oko reči (Poslovice 17:14; Kološanima 4:6; 2. Timoteju 2:23-26).

Jedan drugi dobar vrtlarski savet jeste da se pažljivo razmisli pre nego što se požuri na okopavanje zemljišta. „Pre nego što spustiš ašov u zemlju,“ kaže The Encyclopedia of Gardening, „odvoj vreme za mirno procenjivanje [tvojih planova].“ Da li upadaš u zamku žurenja u hrišćansku službu a da najpre pažljivo i uz molitvu ne razmisliš o tome šta želiš da postigneš i kako da to najbolje uradiš? Pre nego što počneš, jasno odredi svoje ciljeve. Razmisli, na primer, o vrstama ljudi koje ćeš možda sresti i o problemima s kojim ćeš se suočiti, i pripremi se za postupanje s njima. To će ti omogućiti da ’pridobiješ više osoba... dok postaješ svima sve‘ (1. Korinćanima 9:19-23).

„Ne daj da ti ruke počivaju“

Ako cenimo prednost služenja kao Božji saradnici, mi se nećemo ograničavati u našem deljenju partnerstva. „Iz jutra sej seme svoje, i u veče ne daj da ti ruke počivaju; jer ti ne znaš šta će uspeti, ovo ili ono, ili će oboje biti jednako dobro“ (Propovednik 11:6). Konačni rezultati su u Jehovinim rukama, ali mi ćemo žeti samo ako najpre marljivo sejemo (Propovednik 11:4).

Nijedan vrt nije postao lep kroz neko simbolično, površno kopanje i bacanje semena. Slično tome, i u hrišćanskoj službi zahteva se više od samo nekog simboličnog učešća u distribuciji biblijske literature. Kao Božji saradnici, mi treba marljivo i temeljno da objavljujemo dobru vest o Božjem Kraljevstvu, tražeći one koji su ispravno naklonjeni (Dela apostola 13:48). Seti se načela u rečima apostola Pavla iz 2. Korinćanima 9:6: ’Koji malo seje, malo će i požeti, a koji obilno seje, obilno će požeti.‘

Kao svi dobri vrtlari, mi pokušavamo da sadimo na dobrom tlu. Međutim, čak kada je nešto zasađeno i na najboljem  tlu, tu nije kraj stvari. Džefri Smit kaže: „To ne znači da se, kad je jednom nešto zasađeno, više ništa ne zahteva od odgovorne osobe osim da nabavi stolicu i suncobran za opuštanje i uživanje u hladovini.“ Ne, da bi nešto raslo, potrebni su napori u zalivanju i zaštiti biljaka. (Uporedi Poslovice 6:10, 11.)

U stvari, hrišćanska služba može značiti duge periode teškog rada dok izgleda da se ništa značajno ne dešava. Ali iznenada, i ponekad neočekivano, može doći do divnih rezultata. Džefri Smit kaže: „Baštovanstvo se sastoji od dugih perioda rutinskog teškog rada prošaranog trenucima tako uzvišene lepote da se sve kopanje, plevenje, i stvarne brige zaborave.“ I ti možeš imati trenutke uzvišenog zadovoljstva kada se prijemljivo srce odazove na poruku istine — ako si spreman da učiniš početno kopanje, sađenje, plevenje i zalivanje. (Uporedi Poslovice 20:4.)

Pavle i Apolo su znali da im njihovo delo propovedanja Kraljevstva i stvaranja učenika nije pružalo neko posebno istaknuto mesto u hrišćanskoj skupštini. Razumeli su da je Bog taj koji daje da raste. Ipak, oni su sadili i zalivali — i to marljivo. Sledimo i mi njihov primer i stavimo se na raspolaganje Bogu kao ’sluge kroz koje [drugi postaju] vernici‘ (1. Korinćanima 3:5, 6).

[Slika na 23. strani]

Bog čini da sve raste — ali baštovan takođe čini svoj deo