Jehova me je podržao u pustinjskom zatvoru

ISPRIČAO ISAIJA MVE

Nije bilo sudskog postupka i nisam počinio nikakav zločin. Ipak, bio sam osuđen na prisilan rad u kažnjeničkoj koloniji usred žarke afričke pustinje Sahare. Da stvar bude gora, niko od mojih prijatelja nije znao gde sam. Desilo se to pre više od osam godina, leta 1984. Dozvolite mi da objasnim kako sam dospeo u tu užasnu situaciju.

GODINE 1958, kada sam imao samo 12 godina, moj stariji brat postao je Jehovin svedok. Međutim, moj otac i majka nastavili su da obožavaju plemenske bogove savezne države Abija, Nigerija, gde smo živeli.

Godine 1968. pridružio sam se Bijafrijskoj armiji. Dok smo bili na bojnom polju, razmišljao sam o neutralnom stavu Jehovinih svedoka i molio Boga da mi pomogne. Obećao sam da ću, ako mi omogući da preživim rat, postati njegov Svedok.

Nakon rata brzo sam radio na tome da ispunim svoje obećanje. Krstio sam se 1970. i odmah sam započeo s punovremenom službom kao pionir. S vremenom sam bio imenovan za starešinu u hrišćanskoj skupštini. Uskoro sam od podružnice u Nigeriji primio poziv da prihvatim misionarsku dodelu u obližnjoj zemlji gde delo Jehovinih svedoka nije bilo zakonski priznato. Složio sam se i januara 1975, s pasošem u ruci, bio sam na putu.

Uhapšen

Godine 1978. dodeljeno mi je da posećujem Svedoke širom zemlje. Pošto ih je bilo malo, puno sam putovao posećujući sve gradove gde je bilo skupština, kao i područja gde je bilo zainteresovanih osoba. Često sam bio ispitivan u policijskim stanicama. Dvaput su me, oba puta po četiri dana, zadržali i ispitivali o našem delu.

Zatim, juna 1984, dok smo se jedne nedelje pripremali za službu propovedanja,  jedan prijateljski nastrojen službenik obavestio nas je da policija traži da uhapsi Jehovine svedoke. Nedelju dana kasnije Džagli Kofivi iz Toga i ja bili smo uhapšeni. Odveli su nas u centralnu policijsku stanicu i naredili da otkrijemo imena svih Jehovinih svedoka u gradu. „Ako nam ne date imena“, rekli su, „nećemo vas pustiti.“

„Vi ste policija“, odgovorio sam. „Vaš posao je da pronađete ljude koje želite. Ja nisam vaš agent.“ Raspravljali smo se oko 30 minuta, i policija nam je pretila batinama. Ipak, nismo im dali imena naše hrišćanske braće. Zatim su odlučili da konfiskuju moju veliku biblioteku biblijskih knjiga s referencama.

U zatvoru

Nakon povratka u policijsku stanicu s knjigama, Džagli i ja smo ih istovarili. Dok smo to radili, iz moje velike Biblije iskliznuo je jedan papir. Bio je to program za oblasni kongres na kome su bila ispisana imena svih hrišćanskih starešina u zemlji. Brzo sam ga pokupio i strpao u svoj džep. Međutim, jedan od policajaca me je video i naredio mi da mu predam taj papir. Naravno, osećao sam se užasno.

Papir je stavljen na sto u sobi gde smo Džagli i ja donosili knjige. Kada sam ušao sa svojim sledećim bremenom, otišao sam do stola, uzeo papir, i strpao ga u svoj džep. Zatim sam rekao da želim u WC. Policajac me je otpratio do toaleta. Nakon što sam ušao i zatvorio vrata, pocepao sam papir na komadiće, bacio u toalet i pustio vodu.

Kada su policajci shvatili šta se desilo, bili su besni. Međutim, bojali su se da bilo šta učine u vezi s tim, pošto bi ih njihovi pretpostavljeni optužili za nemar zato što su mi dali priliku da uništim papir. Pošto su nas držali u zatvoru 17 dana, policijski inspektor nam je rekao da skupimo naše stvari jer ćemo se seliti. Stavili smo nešto odeće u plastičnu kesu, a na dnu sam smestio malu Bibliju koju nam je proturio jedan posetilac.

Mogli smo da obavestimo Svedoke da se selimo ali da ne znamo kuda. Rano sledećeg jutra, 4. jula 1984, probudio nas je policijski inspektor. Pretražio nas je, tražeći da izvadimo odeću iz torbe i da je držimo preko svojih ruku. Međutim, kada sam stigao do poslednje košulje, rekao je da mogu staviti odeću nazad u kesu, tako da Biblija nije bila otkrivena.

Pustinjski zatvor

Policija nas je odvezla do aerodroma, gde smo se ukrcali u vojni avion. Satima kasnije, stigli smo u gradić sa oko 2 000 stanovnika, u čijoj se blizini nalazio zatvor. To je na udaljenosti od oko 650 kilometara putem do najbližeg grada. Odveli su nas iz aviona u zatvor i predali nas upravniku zatvora. Niko od naše porodice ili prijatelja nije znao gde smo odvedeni.

Grad gde smo odvedeni nalazi se u jednoj oazi u Sahari. Tamo ima žbunja, nekoliko stabala i zgradâ sa zidovima od suvog blata. Voda se dobija kopanjem samo oko metar ili metar i po u dubinu. Međutim, jedan 31-godišnji stanovnik tog područja rekao nam je da je kišu video samo jednom u svom životu. A to područje je bilo ekstremno vruće. Jedan zatvorenik je rekao da je termometar u zatvorskom krugu jednom registrovao 60° C! Neprestano je duvao jak vetar, noseći pesak koji je nagrizao kožu i štetio očima.

Svako ko bi došao u to mesto shvatio bi da se nalazi u najekstremnijem i najneprijatnijem tipu kažnjeničkog centra te zemlje. Zatvor je bio okružen visokim zidovima koji su pružali određenu zaštitu od vetra i sunca. Međutim, zidovi nisu bili potrebni da bi se sprečilo bekstvo, pošto se nije imalo  kuda pobeći. Izvan oaze nije bilo nijednog drveta, ničega što bi pružilo senku bilo kome ko bi želeo da pobegne.

Pre nego što smo ušli, upravnik zatvora nas je pretresao. Rekao nam je da izvadimo sve iz naše kese. Počeo sam vaditi naše košulje jednu po jednu. Kad je ostala samo jedna košulja koja je pokrivala Bibliju, uzeo sam torbu da mu pokažem tu košulju unutra i rekao: „To je sve što su nam dozvolili da uzmemo.“ Zadovoljno je rekao da stupimo u zatvorsko dvorište. Biblija je bila jedina publikacija koju smo imali.

Život u zatvoru

Sveukupno, bilo nas je oko 34 zatvorenika. Bili su to najzloglasniji i najopasniji kriminalci u zemlji. Mnogi su bili ubice za koje se smatralo da se ne mogu rehabilitovati. Svi smo spavali u dve velike ćelije odvojene jednom otvorenom prostorijom za pranje i umivanje. U toj prostoriji bilo je jedno otvoreno bure koje je služilo kao WC. Iako su ga zatvorenici praznili svakog jutra, izgledalo je da su sve muve iz pustinje dolazile da uživaju u hladu i prljavštini tog bureta.

Jedina hrana koju smo imali bio je sirak. Mleo ga je jedan zatvorenik, kuvao se i sipao na tanjire, koji su zatim ostavljani po jedan na pokrivač za spavanje svakog zatvorenika. Hrana se nije pokrivala. Kad bismo se vratili s posla, tamo je bilo stotine muva koje pokrivaju svaki tanjir obroka od sirka. Kad bismo uzeli svoj tanjir, muve bi se zujeći razletele. Prva dva dana nismo ništa jeli. Konačno, trećeg dana, nakon što smo oterali muve i otklonili osušeni sloj sa vrha, počeli smo jesti taj obrok od sirka. Molili smo se Jehovi da zaštiti naše zdravlje.

Radili smo pod suncem, rušeći zidove starog zatvorskog dvorišta i gradeći nove zidove. Bio je to krajnje težak posao. Naporno smo radili bez pauze od 6,00 do podneva, nešto bismo pojeli, a zatim smo radili do 18,00. Nije bilo slobodnih dana. I nismo patili samo od vrućine već smo tokom zime trpeli i hladnoću. A trpeli smo i od okrutnih čuvara.

Ostati duhovno jaki

Džagli i ja čitali smo Bibliju u tajnosti i razgovarali međusobno o onome što smo naučili. Nismo mogli čitati otvoreno jer bi nam Bibliju oduzeli i mi bismo bili kažnjeni. Jedan zatvorenik sa kojim sam započeo biblijski studij imao je kerozinsku lampu koju je delio sa mnom. Često sam se budio u jedan ili dva ujutro i čitao do oko pet sati. Na taj način mogao sam pročitati celu Bibliju.

Propovedali smo drugim zatvorenicima, a jedan od njih obavestio je o nama glavnog nadzornika. Neočekivano, nadzornik je dao tom zatvoreniku jedan časopis Probudite se! koji je imao, a zatvorenik ga je prosledio nama. Pročitao sam ga ko zna koliko puta. Naše čitanje i propovedanje pomoglo nam je da ostanemo duhovno jaki.

Komunikacija s našim prijateljima

Nije nam bilo dozvoljeno da pišemo ili šaljemo pisma. Međutim, jedna osoba koja je bila prijateljski nastrojena rekla je da će mi pomoći. 20. avgusta, oko šest nedelja nakon dolaska, tajno sam napisao dva pisma, jedno Nigerijskoj ambasadi a drugo prijateljima Svedocima. Zakopao sam ih u pesku i označio mesto velikim kamenom. Kasnije je moj prijatelj došao i iskopao ih.

Prolazile su nedelje, a ja nisam ništa čuo. Polako sam gubio nadu da su pisma bila isporučena. Ali ona su prošla, i drugi Svedoci su poveli borbu da obezbede naše oslobađanje. Nigerijsko ministarstvo spoljnih poslova takođe se zauzelo u toj stvari i pitalo  vladu zemlje gde sam bio zatvoren zašto me je zatvorila u takav zatvor.

U međuvremenu, ujutro 15. novembra 1984, poveli su nas da obavimo neko čišćenje. Čuvari su me odveli u WC jedne srednje škole koji je korišćen nedeljama uprkos tome što je bio zapušen. Bio je pun izmeta. Moj posao, rekli su čuvari, bio je da ga očistim. Jedini alat koji sam imao bile su moje ruke. Dok sam se pitao kako da se latim tog odvratnog zadatka, došao je glavni nadzornik i rekao da oblasni državni funkcioner tog područja želi da me vidi.

Kad sam došao, oblasni funkcioner je rekao da je nedavno razgovarao s predsednikom zemlje, koji je saznao za moju nepriliku. Predsednik je objasnio da ću, ako budem dao imena Jehovinih svedoka u zemlji, odmah biti oslobođen i moći ću da odem sledećim avionom. Opet sam rekao da ako žele Jehovine svedoke, posao policije je da ih pronađe. Oblasni funkcioner mi je rekao da njihovu ponudu razmotrim vrlo ozbiljno. Dao mi je četiri ili pet dana da razmislim o tome. Onda sam otpušten, a čuvari su me, srećom, vratili nazad u zatvor a ne u onaj WC!

Nakon pet dana, oblasni funkcioner me je pozvao i pitao šta sam odlučio. Rekao sam da je jedini razlog zbog koga sam u njihovom zatvoru taj što sam svedočio za pravog Boga i da nisam učinio ništa loše. Objasnio sam da imam legalan pasoš i dozvolu za boravak. Svi moji papiri bili su ispravni, i kad god sam putovao u neki grad, uvek sam proveravao u policiji da se uverim da li je sve u redu. Pošto nisam počinio nikakav zločin, pitao sam: „Zašto sam kažnjen? Ako nisam bio poželjan u zemlji, zašto nisam bio deportovan? Zašto sam bio osuđen na ovo mesto?“

Govorio sam oko 15 minuta. Kad sam završio, tražili su da napišem ono što sam upravo rekao, i rečeno mi je da će to biti podneseno predsedniku. Dali su mi papir i napisao sam četiri strane.

Konačno oslobođen!

Nisam više ništa čuo o toj stvari do januara 1985, oko sedam meseci nakon što sam bio zatvoren. Tom prilikom, došao je glavni nadzornik i pitao me da li sam ja napisao pismo Nigerijskoj ambasadi. „Da“, odgovorio sam.

„Zašto si to učinio? Zašto mi to nisi rekao?“ pitao je.

Rekao sam mu da se stvar nije ticala njega. Osim toga, uverio sam ga da nisam napisao ništa protiv njega, pošto on nije imao ništa s tim što su me poslali u zatvor. „Čak ni moja majka ne zna gde sam“, rekao sam. Zatim je želeo da sazna kako sam poslao pismo, ali sam odbio da mu kažem.

Sledećeg dana čuvari su opremili jedan lendrover i rekli mi da se Džagli i ja selimo. Izveli su nas van, skinuli nas i pretresli. Ranije sam svoju Bibliju dao jednom zatvoreniku s kojim sam proučavao, jer sam znao da će je čuvari oduzeti ako je pronađu kod mene. Taj čovek nam je rekao da će kad bude oslobođen postati Jehovin svedok. Molimo se da to stvarno i učini.

Kratko nakon toga, bio sam deportovan u Nigeriju, i u februaru 1985, nastavio sam svoju službu kao putujući nadglednik u toj zemlji. Od 1990. služim kao oblasni nadglednik u Nigeriji. Džagli sada služi kao veran Svedok u Obali Slonovače.

Iz ovog iskustva, naučio sam iz prve ruke da nas Jehova Bog može podržati čak i pod najjačim pritiskom. Uvek iznova videli smo njegovu ruku kako nas štiti u zatvoru. Naše oslobođenje utisnulo je u mene da Jehova zna ne samo gde su njegove sluge i kakve patnje podnose, već takođe zna kako da ih izbavi iz iskušenja (2 Petrova 2:9).