Zašto sudbina prigovarača nije srećna

LIKOVANJE se za samo nekoliko nedelja pretvorilo u očaj. Početno ushićenje Izraelaca zbog njihove novostečene slobode iz egipatskog ropstva degenerisalo se u sitničavo gunđanje zbog hrane. Drugog meseca nakon što su napustili Egipat, ta nezadovoljna nacija rekla je da bi više volela sudbinu roba nego težak život u pustoši. Narednih meseci, taj duh prigovaranja oslabio je njihovu odlučnost da slušaju Jehovu i upropastio je izglede te generacije da uđe u Obećanu zemlju (Izlazak 16:1-3; Brojevi 14:26-30).

Naravno, prigovaranje nikad nije bilo ograničeno na jednu generaciju ili na samo jedan narod. Ko povremeno ne prigovara zbog posla, hrane, vremena, dece, suseda ili troškova života? Čini se da sama ljudska nesavršenost nagoni osobu da prigovara (Rimljanima 5:12; Jakov 3:2).

Zašto tako rado prigovaramo? Možda se osećamo obeshrabreno, razočarano ili smo bolesni. Prigovor može biti odušak za našu frustraciju, ili to može biti indirektan način da kažemo: „Ja bih to bolje uradio!“ Ponekad prigovore stimulišu sukobi ličnosti. Osim toga, postoje opravdana negodovanja.

Bez obzira na osnovni razlog, kao što pokazuje gornji primer Izraelaca, prigovaranje može biti destruktivno ako potraje. Osoba može postati hronični prigovarač, mrmljajući čak i protiv načina na koji Jehova nešto radi. Zašto je to tako opasno? I kako treba postupati s opravdanim prigovorima?

Opravdani prigovori

Ako razlog za prigovor nije ozbiljan, prvo pitanje koje treba da postavimo je: Da li mogu u ljubavi preći preko toga? Istina, možda imamo opravdan razlog za prigovor protiv nekoga, možda čak i suvernika. Možda je prema nama postupio neljubazno ili nepravedno. Međutim, da li će prigovaranje drugima o nepoštenom postupanju poboljšati stvari? Kako Biblija proporučuje da reagujemo? Kološanima 3:13 kažu: „Snosite jedan drugoga i opraštajte jedan drugome, ako ima ko žalbu [„razlog za prigovor“, NW] na koga. Kao što je Hristos [„Jehova“, NW] vama oprostio, tako opraštajte i vi.“ Dakle, čak i kad je prigovor možda opravdan, Pisma preporučuju stav opraštanja umesto duha prigovaranja (Matej 18:21, 22).

Šta ako je stvar preozbiljna da se preko nje pređe? Možda postoji dobar razlog za izricanje prigovora. Kad je opravdana „vika“ s obzirom na Sodomu i Gomoru došla do Jehove, on je preduzeo korake da se pozabavi sramnom situacijom u tim dekadentnim gradovima (Postanje 18:20, 21). Još jedan opravdan prigovor podigao se uskoro nakon Pentekosta 33. n. e. Kad se siromašnim udovicama delila hrana, pokazana je pristranost prema ženama koje su govorile hebrejski. Razumljivo je što je to prouzrokovalo negodovanje među udovicama koje su govorile grčki. Konačno su o tom problemu upoznati apostoli, koji su brzo organizovali grupu odgovornih muževa da isprave taj problem (Dela apostola 6:1-6).

 Na isti način, imenovane hrišćanske starešine danas ne smeju oklevati u preduzimanju neophodnih koraka kad im se skrene pažnja na ozbiljne stvari. Poslovice 21:13 kažu: „Ko na viku ubogoga uho svoje zatiskuje, i sam će zavikati, ali neće odgovora naći.“ Umesto da zanemare opravdan prigovor, starešine treba da saslušaju sa saosećanjem. S druge strane, svi mi možemo sarađivati tako da ozbiljne prigovore upućujemo na starešine, umesto da o tome govorimo svima koji će slušati.

Međutim, većina nas će iskreno priznati da postoje trenuci kad nas ljudska nesavršenost navodi da nepotrebno prigovaramo. Pogled izbliza na ponašanje Izraelaca u pustoši pomoći će nam da vidimo opasnost u tome da dozvolimo da povremeno gunđanje preraste u duh prigovaranja.

 Božje gledište o prigovaračima

Mrmljanje Izraelaca zbog zaliha hrane otkriva dve nerazdvojne opasnosti u prigovaranju. Kao prvo, prigovaranje je zarazno. Izveštaj kaže da „sav zbor sinova Izraelovih poče mrmljati na Mojsija i na Arona u pustinji“ (Izlazak 16:2). Verovatno je nekoliko njih počelo da prigovara zbog nestašice hrane i uskoro je svako prigovarao.

Kao drugo, prigovarač često preuveličava problem. U ovom slučaju, Izraelci su tvrdili da bi im bilo bolje da su u Egiptu, gde su mogli jesti hleba i mesa koliko su god želeli. Oni su prigovarali da su odvedeni u pustoš samo zato da umru od gladi (Izlazak 16:3).

Da li je situacija tih Izraelaca zaista bila tako kritična? Možda su njihove zalihe hrane bile pri kraju, ali Jehova je predvideo taj problem i u pravo vreme je obezbedio manu da zadovolji njihove fizičke potrebe. Njihovi preuveličani prigovori otkrili su potpuni nedostatak pouzdanja u Boga. Dok su bili u Egiptu, opravdano su prigovarali zbog teških uslova (Izlazak 2:23). Ali, kad ih je Jehova oslobodio iz ropstva, počeli su prigovarati zbog hrane. To je bilo neopravdano mrmljanje. „Mrmljanje vaše nije na nas, nego na [Jehovu] upravljeno“, upozorio je Mojsije (Izlazak 16:8).

Izraelci su uvek iznova pokazivali taj duh prigovaranja. Za manje od godinu dana mana je postala uzrok prigovaranja (Brojevi 11:4-6). Uskoro nakon toga, loš izveštaj 10 od 12 izraelskih uhoda dao je maha vici o navodnim opasnostima uključenim u osvajanje Obećane zemlje. Narod je otišao tako daleko da je rekao: „Što ne pomresmo u zemlji egipatskoj, ili što ne pomresmo u ovoj pustinji!“ (Brojevi 14:2). Kakav veliki nedostatak cenjenja! Ne iznenađuje što je Jehova rekao Mojsiju: „Dokle će me taj narod vređati? Dokle li će da mi ne veruje?“ (Brojevi 14:11). Ti nezahvalni prigovarači bili su osuđeni da 40 godina lutaju po pustoši dok ta generacija ne izumre.

Apostol Pavle nas podseća na taj primer. On upozorava suhrišćane da nikad ne budu kao ti Izraelci koji su postali mrmljači, samo zato da bi izginuli u pustoši (1. Korinćanima 10:10, 11). Zaista, neopravdano mrmljanje i duh prigovaranja može potkopati našu veru i dovesti do Jehovinog negodovanja.

Ipak, Jehova je strpljiv sa svojim slugama koji možda povremeno prigovaraju zbog obeshrabrujućih okolnosti. Kad je Ilija pobegao na goru Horeb zbog progonstva od strane zle kraljice Jezabele, bio je uveren da je završilo njegovo delo kao proroka. On je pogrešno pretpostavljao da je jedini obožavalac Jehove koji je ostao u zemlji. Da bi ojačao Ilijinu veru, Bog mu je najpre pružio dokaz svoje božanske moći. Zatim je proroku rečeno da u Izraelu ima još 7 000 vernih slugu Jehove i da on ima još dosta posla. Zbog toga je Ilija zaboravio svoje prigovore i krenuo je dalje s obnovljenom snagom (1. Kraljevima 19:4, 10-12, 15-18). Dok hrišćanske starešine iskazuju razboritost, oni na sličan način mogu utešno govoriti vernima, pomažući im da vide svoju ulogu u izvršavanju Božje namere (1. Solunjanima 5:14).

Nadvladati duh prigovaranja

Kako se može nadvladati duh prigovaranja? Pa, oni kojima su pruženi dokazi o štetnosti koju duvan nanosi telu imaju snažan stimulans da prestanu da puše. Slično tome, razumevanje zašto je duh prigovaranja tako štetan može nas motivisati da prestanemo s bilo kojom navikom prigovaranja.

Kakve koristi imaju oni koji nadvladaju duh prigovaranja? Jedna važna korist kojoj se raduju oni koji izbegavaju prigovaranje je ta da na stvari mogu  gledati biblijski i objektivnije. Prigovarač retko zastane da razmisli o problemu s Jehovinog gledišta. Izraelci koji su prigovarali zaboravili su da ih je Jehova Bog oslobodio iz ropstva i da im je čudesno razdvojio vode Crvenog mora. Njihovo negativno razmišljanje zaslepilo ih je za Božju moć i lišilo ih je njihove radosti. Kao rezultat, iščezlo je njihovo pouzdanje u Jehovu.

Nadalje, onaj ko može objektivno proceniti svoje probleme razabire kada su njegove vlastite pogreške osnovni uzrok njegovih teškoća. Mnogo je manja verovatnoća da će ponoviti tu istu grešku. Jeremija je upozorio druge Izraelce da ne prigovaraju zbog tegoba koje su doživljavali nakon uništenja Jerusalima. Njihova patnja je bila direktan rezultat njihovih vlastitih greha, a to je bilo nešto što je trebalo da razumeju da bi se pokajali i vratili Jehovi (Jeremijine Tugovanke 3:39, 40). Isto tako, učenik Juda je osudio ’bezbožnike‘ koji su odbacili Jehovino vođstvo i koji su bili hronični „svojom sudbinom nezadovoljni vikači“ (Juda 3, 4, 16, Dimitrije Stefanović).

Kao što je mudri kralj Solomon jednom primetio, „veselo je srce dobar lek, a klonuo duh i kosti suši“ (Poslovice 17:22). Duh prigovaranja nas emocionalno iscrpljuje i oduzima nam našu radost. On odražava pesimizam, a ne optimizam. Ali, oni koji uče da razmišljaju i govore o onome što je „vredno hvale“ imaju radosno srce, koje može poboljšati njihovo raspoloženje (Filipljanima 4:8).

Bez sumnje, naši životi će biti bogatiji ako zapažamo vrline drugih, a ne njihove propuste. Bićemo duhovno okrepljeni ako prihvatimo teške okolnosti i ostanemo radosni umesto da mrmljamo o svojim neuspesima. Čak i kušnje mogu biti uzrok za radost ako na njih gledamo kao na priliku da ojačamo svoju veru i utvrdimo svoju ustrajnost (Jakov 1:2, 3).

Takođe je važno da zapamtimo da, kad mrmljamo, ne štetimo samo sebi. Ako stalno izričemo prigovore, možemo potkopati i veru drugih. Loš izveštaj deset izraelskih uhoda prouzrokovao je da cela nacija na osvajanje Obećane zemlje gleda kao na beznadnu avanturu (Brojevi 13:25–14:4). U jednoj drugoj prilici, Mojsije je bio tako obeshrabren zbog neprestanog mrmljanja naroda da je molio Jehovu da mu oduzme život (Brojevi 11:4, 13-15). S druge strane, ako o stvarima govorimo na izgrađujuć način, bićemo u stanju da ojačamo veru drugih i doprinesemo njihovoj radosti (Dela apostola 14:21, 22).

Iako smo možda iskušani da prigovaramo o svojim kolegama na poslu, prijateljima, porodici ili čak skupštinskim starešinama, Jehova želi da njegov narod ’ima postojanu ljubav među sobom‘. Takva ljubav nas navodi da pokrivamo greške drugih umesto da ističemo njihove pogreške (1. Petrova 4:8). Možemo biti zahvalni što Jehova pamti da smo samo prašina i ne gleda na naše greške (Psalam 103:13, 14; 130:3). Ako svi nastojimo oponašati njegov primer, bez sumnje ćemo dosta manje prigovarati.

Kad čovečanstvo bude obnovljeno do savršenstva, niko neće imati razlog da prigovara zbog svoje sudbine u životu. Dok to vreme ne dođe, treba da se odupiremo iskušenju da prigovaramo zbog drugih ili zbog svojih iskušavajućih okolnosti. Da bismo pokazali da se uzdamo u Jehovu i da zaista volimo svoje suvernike, ’činimo sve bez mrmljanja‘ (Filipljanima 2:14). To će biti ugodno Jehovi i doneće nam veliku korist. Prema tome, za naše vlastito dobro i za dobro drugih, nemojmo zaboraviti da sudbina prigovarača nije srećna.

[Slika na 20. strani]

Čak je i Božja čudesna priprema mane postala uzrok za prigovaranje