Da li treba da se krstiš?

BLIZU milion ljudi kršteno je od strane Jehovinih svedoka u zadnje tri godine. To predstavlja prosek od 824 osobe dnevno, ili 4 osobe krštene svakih 7 minuta. Da li je to samo kopija religiozne groznice 15-og i 16-og veka?

Ne, ti pojedinci nisu kršteni prisilno kao deo masovnog preobraćenja, ili kao rezultat emocionalnog poziva nekog uglednog religioznog govornika. Oni su se krstili zato što je Isus Hrist, Gospodar i Vođa hrišćana, zapovedio da se to čini. Sledili su korake i postupke koje je Isus zacrtao i koji su bili primenjivani u praksi od strane apostola koje je on sam izabrao i poučio.

Nakon Isusovog uskrsenja, a pre nego što je uzašao na nebo, on je svojim sledbenicima dao ovaj oproštajni nalog: ’Idite dakle i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i učite ih da izvrše sve zapovesti što sam vama dao, — i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta‘ (Matej 28:19, 20). Od tada nadalje to je bilo jedino krštenje vodom koje ima Božje odobravanje.

Odgovarajuće tome, Biblija nam kaže da su ti rani sledbenici Hrista postali „svedoci [Isusa] i u Jerusalimu i po  svoj Judeji i Samariji, i sve do kraja zemlje“ (Dela apostola 1:8). Kao što je Isus prorekao, njihovo delo propovedanja i poučavanja imaće za rezultat krštenje vernika koji će takođe biti sledbenici Hrista.

Prvi zabeležen primer toga odigrao se u Jerusalimu na dan Pentekosta 33. n. e. U to vreme apostol Petar je ’pristupio... sa jedanaestoricom‘ i govorio je okupljenom mnoštvu o Isusu Mesiji. Izveštaj nam kaže da im se zbog njegovog govora ’sažali u srcu‘, i pitali su šta treba da rade. ’Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha‘, rekao je Petar. Rezultat je bio taj da „oni koji primiše reč njegovu, krstiše se i umnožiše se u taj dan broj učenika za skoro tri hiljade duša“ (Dela apostola 2:14-41). Sledeći izveštaji potvrđuju da je krštenju učenika prethodilo njihovo slušanje hrišćanske poruke, verovanje dobroj vesti i pokajanje (Dela apostola 8:12, 13, 34-38; 10:34-48; 16:30-34; 18:5, 8; 19:1-5).

Na koji način?

Ali kako je trebalo da se ti novi učenici krste u vodi? Da li je to trebalo da bude asperzijom (prskanjem), afuzijom (izlivanjem na glavu) ili imerzijom (potpunim uronjavanjem)? Šta pokazuje biblijski izveštaj? Pošto nam je Isus ostavio uzor ’da idemo njegovim tragom‘, na koji je način on bio kršten? (1. Petrova 2:21).

Biblija pokazuje da je Isus bio kršten u Jordanu, jednoj prilično velikoj reci. Nakon što je bio kršten on je izašao „iz vode“ (Marko 1:10; Matej 3:13, 16). Tako je Isus u stvari bio uronjen u reku Jordan. Njega je krstio Jovan, koji je, tražeći odgovarajuće mesto za obavljanje krštenjâ, izabrao lokaciju u Jordanskoj dolini blizu Salima „jer onde beše mnogo vode“ (Jovan 3:23). Činjenica da je potpuno uronjavanje u vodu bio standardan postupak krštavanja među Isusovim sledbenicima vidljiva je iz reči etiopskog evnuha. U odgovoru na Filipovo poučavanje, on je uzviknuo: „Evo vode, šta mi smeta da se krstim?“ Zatim zapažamo da „siđoše oba na vodu“ a nakon toga „iziđoše iz vode“ (Dela apostola 8:36-39).

Da li i svetovna istorija ukazuje na praksu krštenja uronjavanjem među hrišćanima? Da, svakako. I zanimljivo je zapaziti da u određenom broju zemalja još uvek postoje mnogi veliki bazeni za krštenje podesni za uronjavanje. „Arheološki dokazi snažno svedoče u prilog uronjavanju kao uobičajenom načinu krštavanja tokom prvih deset do četrnaest vekova“, kaže časopis Ministry. On dodaje: „Među ruševinama ranohrišćanskih građevina, i takođe u starim crkvama koje se još uvek koriste, može se oslikati istorija hrišćanskog krštenja. Slike u katakombama i crkvama, mozaici na podovima, zidovima i plafonima, vajarski reljefi i crteži u drevnim novozavetnim manuskriptima pridaju detalje toj istoriji... To je dodatan faktor dokazima koji se nalaze u spisima crkvenih otaca da je uronjavanje bilo uobičajen način krštavanja u ranoj crkvi.“

New Catholic Encyclopedia priznaje: „Očigledno je da se Krštavanje u ranoj Crkvi vršilo uronjavanjem.“ Zato ne iznenađuje što nalazimo novinske naslove poput ovih: „Katolici se vraćaju krštavanju uronjavanjem“ (The Edmonton Journal, Kanada, 24. septembar 1983), „Krštenje uronjavanjem postaje popularno među ovdašnjim katolicima“ (St. Louis Post-Dispatch, 7. april 1985), „Mnogi katolici izabiraju krštenje uronjavanjem“ (The New York Times, 25. mart 1989), i „Krštenje uronjavanjem doživljava preporod“ (The Houston Chronicle, 24. avgust 1991).

 Za koju svrhu?

Zašto je Isus zahtevao da se njegovi učenici krste? Pa, to je bio odgovarajući simbol njihovog predanja Bogu svim srcem. Bilo je potrebno da se „dobra vest“ propoveda širom Zemlje, i da se stvaraju učenici od ’ljudi iz svih nacija‘ (Matej 24:14; 28:19, New World Translation). To je značilo da se Bog nije više bavio isključivo jevrejskom nacijom, sastavljenom od ljudi koji su mu bili predani od rođenja. Kornelije i njegova porodica bili su prvi pagani, ili nejevreji koji su prihvatili istinu o Isusu Hristu i krstili se.

Uronjavanje pod vodu pokazivalo je da su oni koji se krste umrli s obzirom na način života koji se koncentrisao na njih same. Njihovo podizanje iz vode simbolizovalo je da sada žive za vršenje Božje volje i da su nju stavili na prvo mesto u svom životu, kao što je to Isus činio (Matej 16:24). To što se krste „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ pokazuje da su naučili i prihvatili istinu o njima i shvatili šta oni predstavljaju (Matej 28:19; uporedi Dela apostola 13:48). Krštenje je jednostavno bilo početni korak u poslušnosti Bogu i podvrgavanju njegovoj volji.

Pisma ne podupiru široko rasprostranjeno religiozno gledište da je krštenje sakrament, to jest, religiozni obred koji dodeljuje odlike — milost, svetost ili duhovno povlašćen položaj — onome ko se krsti. Na primer, papska bula pape Evgenija IV citirana u prethodnom članku dalje govori o krštenju: „Efekat ovog sakramenta je oproštenje sveg greha, praroditeljskog i sadašnjeg; isto tako i sve kazne za greh. Kao posledica toga, nikakva satisfakcija za prošle grehe se ne traži od onih koji su kršteni; i ako umru pre nego što počine bilo kakav greh, oni odmah dostižu nebesko kraljevstvo i viziju Boga.“

Međutim, Isus je bio kršten mada „greha ne učini“ (1. Petrova 2:22). Osim toga, prema Pismima, oproštenje grehâ dolazi samo kroz otkupnu žrtvu Isusa Hrista. Ananija je podsticao Savla iz Tarsa: „Ustani i krsti se, i operi se od greha svojijeh, prizvavši ime Gospoda Isusa“ (Dela apostolska 22:12-16, DK; naglašeno od nas). Da, spasenje je moguće jedino pomoću Isusove prolivene krvi i ’prizivanjem njegovog imena‘ u veri (Jevrejima 9:22; 1. Jovanova 1:7).

Šta je onda s Petrovim rečima u 1. Petrovoj 3:21? Tamo on kaže: „Ova sad slično spasava i vas u krštenju, (koje) nije pranje telesne nečistote, nego molitva Bogu za dobru savest, uskrsom Isusa Hrista“ (Dimitrije Stefanović). Petar je uporedio krštenje sa Nojevim iskustvom prolaženja kroz vode potopa (stih 20). Noje je, pokazujući potpunu veru u Boga, izgradio arku za sačuvanje svoje porodice (Jevrejima 11:7). Slično tome, pokazujući veru u Jehovu Boga i njegovu pripremu za spasenje kroz Hrista Isusa, ljudi danas mogu biti spaseni od ovog sadašnjeg zlog sveta. Oni takođe moraju postupati po toj veri. Kajanjem zbog greha, odvraćanjem od lošeg puta i činjenjem bezrezervnog predanja Jehovi Bogu u molitvi, upućuje se molitva Bogu za dobru savest. Ali gresi su oprošteni i spasenje je moguće na temelju Isusove žrtve i njegovog uskrsenja, čime je on predstavio vrednost te žrtve Bogu na nebu (1. Petrova 3:22).

Šta ćeš ti učiniti?

Jesi li jedan od onih koji su određeno vreme već povezani s Jehovinim svedocima? Možda si već učinio potrebne promene u svom životu u skladu s biblijskim načelima, ali ipak još uvek nisi preduzeo korake predanja i krštenja. Možda želiš da vršiš Božju volju ali se možda ipak bojiš da  će te krštenje obavezati. I zbog toga, možda više voliš da za neko vreme izbegneš takvu odgovornost i obavezu. Skoro 11,5 miliona ljudi prisustvovalo je proslavi Gospodove večere prošle godine. Međutim, najveći broj onih koji su učestvovali u delu propovedanja dobre vesti tokom te godine bio je manji od 4,5 miliona. To znači da oko sedam miliona ljudi pokazuju određeno cenjenje za Božju istinu, iako nisu kršteni Svedoci Jehove. Naravno, neki od njih su mlađa deca i novozainteresovani. Ali, neki od onih koji učestvuju u delu propovedanja takođe još nisu kršteni. Ima mnogo ljudi koji su usvojili tačno spoznanje Biblije, ali još uvek nisu u potpunosti iskoristili Božju pripremu za spasenje time da se krste.

Jedna važna tačka koju treba upamtiti jeste da je spoznanje onoga što Bog zahteva od tebe ono što donosi odgovornost. „Ko ume dobro činiti, a ne čini, greh čini“, kaže Jakov 4:17. Ezekjel 33:7-9 pokazuje da je osoba kojoj su rečene Božje zapovesti i naredbe odgovorna da ih izvrši. Pitanje je, dakle, da li neko ima iskrenu ljubav prema Bogu i stvarnu želju da mu ugodi. Osoba koja zaista ima takvu ljubav i želi poseban odnos s Jehovom Bogom, neće se suzdržavati od toga da mu bezrezervno preda svoj život. Krštenje je samo spoljašnji simbol tog predanja. To je neophodan korak ka spasenju. Istinski vernici se krste (Dela apostola 8:12).

Veličanstveni izgledi koje Bog pruža vernim, predanim pojedincima u dolazećem novom svetu daleko nadmašuju bilo koje privremene prednosti koje ovaj zli sistem stvari naizgled nudi. Strah od ljudi nestaje kad uzmemo u obzir moćnu Božju ruku (1. Korinćanima 10:22; 1. Petrova 5:6, 7). Zaista, sada je vreme da se pitaš, kao što je etiopski evnuh pitao Filipa: „Šta me sprečava da se krstim?“ (NW).

[Slika na 7. strani]

Da li se i ti poput etiopskog evnuha pitaš: „Šta me sprečava da se krstim?“