Krsti se! Krsti se! Krsti se! — ali zašto?

„ZA NEKOLIKO meseci krstio sam više od deset hiljada ljudi, žena i dece.“ Tako je pisao jezuitski misionar Fransis Ksavijer o svom delu u kraljevstvu Travankore, Indija. „Išao sam od sela do sela i od njih stvarao hrišćane. I kud god sam išao ostavljao sam za sobom po primerak naših molitava i zapovesti na jeziku domorodaca.“

Duboko impresioniran pismima Fransisa Ksavijera, portugalski kralj Jovan naredio je da se pročitaju sa svake propovedaonice širom njegovog kraljevstva. Pismo od januara 1545, upravo citirano, bilo je čak odobreno za publikovanje. Kakav je bio rezultat? „Uskoro su mnogi studenti u Evropi ’pali na kolena i lijući vrele suze‘ bučno zahtevali da idu u Indiju i da obraćaju pagane“, piše Manfred Bartel (Manfred Barthel) u svojoj knjizi The Jesuits—History & Legend of the Society of Jesus. On je dodao: „Ideja da bi se moglo uzeti više od par ljudi koji bi prskali svetom vodom i torba puna traktata da bi se obratilo jedno celo kraljevstvo izgleda da mnogima u to vreme nije padala na pamet.“

Šta je u stvari postignuto takvim masovnim obraćenjima? Jezuit Nikolas Lančiloto (Nicolas Lancilloto) realistički je izvestio Rim: „Većina od onih koji su kršteni imaju neki skriveni motiv. Robovi Arapa i Hindusa nadaju se da će time dobiti svoju slobodu ili zaštitu od tlačiteljskog gospodara ili pak jednostavno da će dobiti novu haljinu ili turban. Mnogi to čine da bi izbegli neku kaznu... Na svakoga ko je svojim sopstvenim ubeđenjima podstaknut da traži spasenje u našim učenjima gleda se kao na ludaka. Mnogi otpadaju i vraćaju se svojim pređašnjim paganskim postupcima kratko nakon što se krste.“

Evropski istraživači tog područja takođe su imali želju da preobraćaju i krštavaju pagane. Kaže se da je Kristofer Kolumbo krstio prve „Indijance“ koje je sreo na Karibima. „Službena politika Španske krune dala je preobraćanju domorodaca prevashodnu prednost“, kaže The Oxford Illustrated History of Christianity. „Do kraja šesnaestog stoleća, 7 000 000 Indijanaca španske imperije bili su, bar po imenu, hrišćani. Tamo gde imamo statističke podatke o preobraćenjima (Pedro de Gante, rođak cara Karla V, koji se pridružio misionarima, pričao je o krštenju 14 000 u jednom danu uz pomoć jednog jedinog druga), očigledno je da nije bilo moguće nikakvo prethodno poučavanje.“ Takva površna preobraćenja često su  propraćena grubim, brutalnim, tlačiteljskim postupanjem s domorocima.

Važnost koja je pridavana krštenju podstakla je te istraživače i misionare na akciju. Godine 1439, papa Evgenije IV doneo je na Saboru u Firenci dekret koji kaže: „Sveto Krštenje zauzima prvo mesto među sakramentima, zato što ono predstavlja vrata u duhovni život; jer njime mi postajemo članovi Hrista i sjedinjeni s Crkvom. A pošto je kroz prvog čoveka smrt ušla u sve, bez ponovnog rođenja vodom i Svetim Duhom, ne možemo ući u nebesko kraljevstvo.“

Međutim, došlo je do prepirke s obzirom na to čije krštenje je punovažno. „Zato što je bilo i fundamentalan obred ulaska u crkvenu opštinu, da je krštenje njihovo isključivo pravo brzo je počelo da tvrdi nekoliko rivalskih crkava, od kojih je svaka sebe nazivala ortodoksnom i druge optuživala za jeres i šizmu. Modifikacije obreda krštenja od strane različitih sekti bile su neizbežne“, primećuje The Encyclopedia of Religion.

Praksa krštavanja, međutim, vremenski prethodi hrišćanskoj veri. Bila je primenjivana u Vaviloniji i u drevnom Egiptu, gde se za hladne vode Nila mislilo da povećavaju snagu i dodeljuju besmrtnost. I Grci su verovali da krštenje može doneti regeneraciju ili obezbediti besmrtnost za onoga ko mu se podvrgava. Jevrejske sekte u Kumranu praktikovale su krštenje za učlanjenje u njihovu opštinu. Zahtevalo se da paganski obraćenici na Judaizam budu obrezani i sedam dana kasnije kršteni uronjavanjem pred svedocima.

Očigledno je da je tokom vekova krštenju pridavana velika važnost. A kako je danas? Da li je ono potrebno u ovom modernom vremenu? Ako jeste, zašto? Zaista, da li ti treba da se krstiš?