„Objavitelji Kraljevstva“ plove mnogim vodama Gijane

GIJANA. a Ta reč američkih indijanaca znači „zemlja vodâ“. Kako odgovarajuće ona opisuje teren te jedine južnoameričke zemlje u kojoj se govori engleski. Zemlja je ispresecana mnogim rekama i njihovim pritokama, koje vijugaju od Gijanskih planina kroz tropsku džunglu do Atlantskog okeana. Ti vodeni putevi formiraju životnu vezu za mnoga sela i farme raspršene duž njihovih obala.

Jehovini svedoci u Gijani svesni su da u Isusovo proročanstvo da će se ’ovo evanđelje o kraljevstvu propovedati po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima‘ treba da bude uključeno propovedanje dobre vesti ljudima koji žive u tim područjima uz rečne obale (Matej 24:14). Zato grupe Svedoka, od kojih su mnogi pioniri, godinama koriste čamce, male i velike, da plove vodama Gijane kako bi ljudima doneli dobru vest.

Da bi pomoglo delu, Društvo Kula stražara u Gijani je do danas upravljalo izgradnjom pet drvenih čamaca nazvanih Objavitelj Kraljevstva I do Objavitelj Kraljevstva V. To su 7 metara dugi drveni čamci sa dubokim kosim stranama i šiljastim dnom, nazvani balahu, a napravila ih je i održava jedna porodica Svedoka. Prva dva čamca, koje su lokalni Svedoci od milja nazvali Objavitelji, povučeni su iz službe nakon decenija služenjâ. Međutim, brojevi III, IV i V još uvek su u aktivnoj službi na rekama Pomarun, Mehajka i Demerara.

Na Demerari

U Velikoj Britaniji i delovima Evrope, reč „demerara“ može podsetiti na zlatnosmeđi kristal šećerne trske, poznat s plantaža duž ove mutne i muljevite reke. Na desnoj obali, put od obale završava tamo gde prestaje gajenje trske. Iza toga, Svedocima su potrebni čamci Objavitelji Kraljevstva da donesu slatku poruku o Jehovinom Kraljevstvu stanovnicima uz obale reke — hindusima, muslimanima i nominalnim hrišćanima.

Propovedničke akcije na Demerari mogu biti u obliku jednodnevnih putovanja  ili mogu trajati nekoliko nedelja, od jednog do drugog iskrcavanja, od jutra do sumraka. Na putovanjima koja traju preko noći, pioniri ne samo da kuvaju i jedu na čamcu, već i spavaju u njemu. Kad padne noć, Objavitelj se priveže za mangrovo drvo ili je lengerisan uz neko pristaniše, ako je dostupno. Na pramcu i krmi se podignu dve prečke duge 2,5 metra. Preko vrha tih vertikalnih stubova zategne se uže, a preko njega se prebaci velika cerada kako bi se napravio krov. Debele drvene daske zamenjuju krevete, a ćebad i čaršavi služe kao dušeci. Bez obzira na to, nakon dugog dana nije teško zaspati.

„Da li se kupate u mutnoj vodi?“ zapitani su pioniri.

„Ne ako to možemo izbeći!“ glasi odgovor. „Kad god prolazimo pored potoka sa svežom vodom, napunimo svoje posude vodom za kuvanje, piće i kupanje.“

Njihova ustrajnost je nagrađena mnogim divnim iskustvima. Jednom prilikom, neki čovek je došao na pristanište, stao sa raširenim nogama i podbočenim rukama i posmatrao sa dubokim interesom. „Objavitelj Kraljevstva V!“ glasno je pročitao naziv na pramcu čamca. „Vi ste sigurno Jehovini svedoci. Samo vi koristite reč ’kraljevstvo‘ na takav način. Imate svoju Kraljevsku dvoranu a sada i Objavitelja Kraljevstva.“

Od Gileada do Pomeruna

Rad duž reke Pomerun ima donekle različit oblik, kako se priseća Frederik Mekalman. Godinu dana nakon svog apsolviranja u Biblijskoj školi Gilead Društva Kula stražara godine 1970, on je došao u Čariti, rečno selo 34 kilometra u unutrašnjosti na istočnoj obali Pomeruna, gde se nalazila grupa od pet objavitelja Kraljevstva.

„Pet dugih godina imali smo ’zadovoljstvo‘ da Objaviteljem II veslamo uz i niz Pomerun pre nego što smo dobili polovni vanjski motor od šest konjskih snaga“, priča brat Mekalman. „Veslajući niz struju, propovedali bismo niz istočnu obalu dok ne bismo došli do Haknija, 11 kilometara od ušća. Tu bismo se preko noći dobro odmorili u kući sestre Dekambra, babice koja je onda služila u tom području. Rano sledećeg jutra, nastavili bismo do ušća reke pre nego što bismo prešli na zapadnu obalu. Zatim bismo nastavili s radom 34 kilometra nazad do Čaritija.“

Motor od šest konjskih snaga dobro ih je služio deset godina. Onda je, 1986, zamenjen novim modelom od 15 konjskih snaga. Nakon što je više od 21 godine verno služio na Pomerunu, brat Mekalman sa osećanjem uspeha može pogledati na novoizgrađenu Kraljevsku dvoranu u Čaritiju, koju danas koristi skupština od 43 objavitelja, koji dolaze s gornje i donje strane reke. Prosečan broj prisutnih prelazi 60 osoba, a na Memorijalu smrti Isusa Hrista za 1992. imali su mnoštvo od 190 osoba!

Potraga za „Kula stražara čovekom“

Ponedeljak je pazarni dan u Čaritiju. Zato je to dobro vreme za propovedanje dobre vesti, a Svedoci su tu sa časopisima Kula stražara i Probudite se!. Jednog dana početkom 1970-ih, Monika Ficalen iz Varimurija na Moruki došla je na pazar i uzela dva časopisa od brata Mekalmana. Ali, kad je došla kući, stavila je časopise na dno svog sanduka za odeću.

„Ostali su tu dve godine, a da ih ja nisam pročitala“, seća se Monika. „Zatim sam se razbolela i neko vreme sam bila prikovana za krevet. Dok sam se oporavljala, počela sam da proučavam svaki članak napisanog materijala kući kako bih se okupirala nečim. Konačno sam se setila dva časopisa u sanduku za odeću i počela sam ih istraživati.“ Odmah je prepoznala istinu.

 Kad je ozdravila, Monika je zamolila svog muža, Eugena, da pronađe posao uz Pomerun kako bi mogla pronaći gospodina koji joj je dao časopise. Eugen je pristao ali je mogao dobiti posao na jednoj farmi u području Pomeruna samo za jednu nedelju, od ponedeljka do subote u podne.

Monika do te subote još uvek nije bila pronašla čoveka koji joj je dao časopise. Negde oko podneva, pitala je svog muža da li bi im plima dozvolila da veslaju do Čaritija da pronađu „Kula stražara čoveka“. Baš kad je prestala da govori, začuli su korake na hodniku i videli su nasmejano lice sestre koja je dolazila da ponudi zadnje brojeve časopisa. „Da li vi pripadate Kula stražara ljudima?“ pitala je Monika. Sledilo je tako mnogo pitanja da se sestra morala vratiti do čamca da dovede pojačanje. I ko je to bio? Ko drugi nego brat Mekalman!

Ugovoren je biblijski studij dopisivanjem. Ubrzo nakon toga, Monika je poslala pismo u kome je napisala da napušta Anglikansku crkvu. U odgovoru je dobila pisamce od sveštenika: „Nemojte slušati Jehovce. Oni su plitki u svom razumevanju Biblije. Doći ću da o tome razgovaram s vama.“ Sveštenik se do danas nije pojavio. U međuvremenu, Monika se krstila 1975. Godinu dana kasnije, njen muž, koga braća sada od milja zovu Ujka Eugen, takođe se krstio nakon što je pažljivo istražio Pisma (Dela apostola 17:10, 11). Iako žive 12 sati kanuom od najbliže skupštine u Čaritiju, oni su još uvek aktivni objavitelji Kraljevstva.

Misionarska putovanja u unutrašnjost

Poslednjih godina Društvo Kula stražara finansira redovne misionarske ekspedicije duboko u unutrašnjost.  Pomoću čamaca opremljenih vanjskim motorima, spremni dobrovoljci okusili su uzbuđenje donošenja dobre vesti ljudima koji žive u rezervatima s američkim indijancima i u udaljenim šumskim radilištima i farmama duž nekih rečnih tokova u dubokoj unutrašnjosti. Pioniri u pravom smislu reči, oni imaju prednost da tim udaljenim područjima po prvi put donesu „ime Jehovino“ koje spasava život (Rimljanima 10:13-15, NW). Braća moraju podneti mnoge teškoće, ponekad ploveći rečnim tokovima i do tri puna dana da bi došli do nekih od tih mesta. Ali, nagrade su vredne truda.

Jedan mladić, pentekostalac koji živi blizu šumskog radilišta Gvabana na reci Vaini, došao je u kontakt s misionarima na prvom putovanju u to područje jula 1991. Prilikom sledeće posete u oktobru započet je biblijski studij. Po prvi put je iz vlastite Biblije video da je Božje ime Jehova, da Isus nije Svemoćni i da doktrina o Trojstvu nije biblijska (Psalam 83:19 [83:18, DK]; 1. Korinćanima 11:3). Bio je tako oduševljen da je, nakon što su braća otišla, sakupio neke druge pentekostalce i počeo im iz njihovih Biblija pokazivati istinu o Jehovi Bogu i Isusu Hristu. Kad je većina okrenula leđa istini, odlučio je da je vreme da se ispiše i izađe iz ’Vavilona velikog‘ (Otkrivenje 18:2, 4, DK). Kad su braća došla da ga posete u februaru 1992, rekao im je šta se dogodilo i dodao je: „Želim da vam se pridružim. Želim postati Jehovin svedok. Želim poučavati ljude istini!“

Iskustva kao što je ovo pomažu braći da nastave s tim izazovnim delom. Oni koji idu na misionarska putovanja moraju žrtvovati udobnost doma, moraju se izložiti bolestima kao što je malarija i podnositi rizike života u divljini. Ali, oni koji ostaju kod kuće takođe čine žrtve. Porodicama nedostaju njihovi voljeni, ponekad nedeljama. Skupštine moraju delovati bez svojih starešina i drugih mladih ljudi pošto, u nekim slučajevima, ostaje samo jedan brat da brine za potrebe skupštine. Ipak, kakva je samo radost i ohrabrenje kad skupština čuje stimulišuća iskustva nakon njihovog povratka! Žrtve izgledaju beznačajno u odnosu na radost.

Objavitelji Kraljevstva koji plove mnogim vodama Gijane s dobrom vešću raduju se zaista jedinstvenim iskustvima. Zajedno sa svojim saradnicima širom sveta, oni hrabro i spremno ’prinose Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koje priznaju ime njegovo‘ (Jevrejima 13:15).

[Fusnota]

[Mape na 24. strani]

HONDURAS

NIKARAGVA

KOSTARIKA

PANAMA

VENECUELA

KOLUMBIJA

GIJANA

SURINAM

FRANCUSKA GIJANA

BRAZIL

BOLIVIJA

ATLANTSKI OKEAN

[Slike na stranama 26, 27]

Levo: Svedočenje na pazarni dan

Gore: Razgovor o dobroj vesti na reci Demerari

Gore desno: Grupa misionara vesla nazad u logor