Odrastanje s Jehovinom organizacijom u Južnoafričkoj Republici

Ispričao Frans Maler

KAD smo se moj brat David i ja približili večernjem vozu kojim smo obično putovali sa centralne stanice u Keptaunu, iznenadili smo se ugledavši znak „Samo za belce“. Nacionalna partija je 1948. pobedila na izborima i uvela je politiku aparthejda.

Naravno, u Južnoafričkoj Republici već dugo se praktikovala rasna segregacija, kao što je to bio slučaj u većini afričkih zemalja u kolonijalnim vremenima. Ali, sada je bila nametnuta zakonom, tako da nam više nije bilo dozvoljeno da putujemo u istom vagonu sa Južnoafrikancima tamnije boje kože. Četrdeset četiri godine kasnije, aparthejd je ukinut.

U periodu legalizovanog aparthejda, koji je predstavljao izazov izvršavanju naše službe na način kako bismo mi to želeli, služio sam kao punovremeni sluga Jehovinih svedoka. Trenutno, u starosti od 65 godina, mogu se osvrnuti na veličanstven rast Jehovine organizacije u južnoj Africi i zahvalan sam za prednost odrastanja s njom.

Hrišćansko nasleđe

Kad je moj otac bio mladić, rano svakog jutra morao je da glasno čita Bibliju mom dedi. S vremenom je otac razvio duboku ljubav prema Božjoj reči. Kad sam se rodio 1928, otac je služio u crkvenom savetu Holandske reformatorske crkve u Podgiterzrastu. Te godine moj ujak mu je dao primerak knjige The Harp of God (Harfa Božja).

Međutim, otac je rekao majci da spali knjigu, rekavši joj da je od neke sekte. Ali, ona ju je sačuvala i jednog dana kad ju je otac uzeo, otvorila se kod naslova „Da li Bog ikoga muči?“ Iako je bio siguran da Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci onda zvali, nisu u pravu, savladala ga je njegova radoznalost i počeo je čitati. Nije mogao prestati da čita tu knjigu. U ranim jutarnjim satima, kad je pošao u krevet, rekao je: „Mama, bojim se da oni poseduju istinu.“

Sledećeg dana, otac je biciklom prevalio 50 kilometara da bi od najbližeg Istraživača Biblije dobio još knjiga. Redovno je čitao je do kasno u noć. Čak je pokušao da ubedi sveštenika Holandske reformatorske crkve u biblijske istine koje je učio, nadajući se da će crkva preduzeti neke promene. Njegovi napori bili su uzaludni, tako da je napustio crkvu i počeo revno propovedati. Biblijska istina postala je najvažnija stvar u njegovom životu i u našem domu. Ja sam odrastao u toj sredini.

Kasnije je otac postao pionir, ili punovremeni sluga. Putovao je na velike udaljenosti u starom Fordu, Model T, da  bi propovedao. Nakon nekoliko godina, potrebe naše rastuće porodice prisilile su ga da prestane s pionirskom službom, ali je ostao veoma aktivan u delu propovedanja. Bilo je nedelja kad smo putovali i do 90 kilometara da bismo s njim propovedali u gradu Pitersburgu.

Uspešan posao

Otac je konačno otvorio malu prodavnicu mešovite robe. Uskoro je prodavnica postala dva puta veća, pa je otvorena i druga. Neki bogati farmeri sklopili su s ocem poslovne ugovore i s vremenom su zajedno vodili veletrgovinu i lanac od šest prodavnica mešovite robe smeštenih na velikom području.

Neka moja starija braća pridružila su se tom poslovnom poduhvatu i sada su imali izgled da se obogate. Međutim, počela je da trpi naša duhovnost. Postali smo prihvatljiviji svetskim prijateljima i susedima, koji su nas pozivali na svoje zabave. Videći opasnost, otac je sazvao porodičnu konferenciju i odlučio da proda taj posao i da se preseli u Pretoriju kako bismo mogli više da učinimo u Jehovinoj službi. Zadržao je samo jednu prodavnicu, za koju su brinuli iznajmljeni radnici.

Moja starija braća Kvis i David počeli su s pionirskom službom i tako su se pridružili mojoj starijoj sestri, Lini, kao i najstarijem bratu, koji je, nažalost, kasnije napustio pravo obožavanje. Naša desetočlana porodica je u jednom mesecu 1942. u delu propovedanja provela 1 000 sati. Te godine sam predanje svog života Jehovi simbolizovao uronjavanjem pod vodu.

Zašto sam rano napustio školu

Godine 1944, dok je drugi svetski rat bio na svom vrhuncu, Gert Nel, putujući nadglednik Jehovinih svedoka, pitao me je da li planiram da se uključim u redove pionira. „Da“, odgovorio sam, „za dve godine, kad završim srednju školu.“

Odražavajući gledište mnogih Jehovinih svedoka tog vremena, upozorio je: „Pazi da te Harmagedon ne zatekne u školskoj klupi.“ Pošto nisam želeo da se to dogodi, napustio sam školu i započeo s pionirskom službom 1. januara 1945.

Moj prvi zadatak bio je u Verinigingu, blizu Johanesburga, a moji partneri bili su Pit Vencel i Dani Oto. Često bih proveo više od 200 sati mesečno u propovedanju. S vremenom je Pit bio određen za grad Pretoriju, a Dani je morao da prestane s pionirskom službom kako bi pomogao svom ostarelom ocu na farmi. Tako sam ostao jedini Svedok da brinem za 23 biblijska studija kod kuće u Verinigingu.

Uskoro nakon toga, od podružnice sam dobio pismo kojim sam određen za Pretoriju. Iako tada nisam razumeo razlog za tu novu dodelu, kasnije sam uvideo da ne bi bilo mudro ostaviti neiskusnog 17-godišnjaka samog. Još uvek mi je bilo potrebno dosta poučavanja i mogao sam se obeshrabriti.

Nakon što sam služio u Pretoriji i stekao potrebno iskustvo, pozvan sam da postanem specijalni  pionir. Pit Vencel i ja zatim smo uredili da mladima koji su došli u Pretoriju da služe kao pioniri pružimo praktično poučavanje za službu. U to vreme Pit je bio određen za putujućeg nadglednika u tom području. Kasnije se oženio mojom sestrom Linom i oni sada zajedno služe u podružnici u Južnoafričkoj Republici.

Među onima koji su došli da služe kao pioniri u Pretoriji bila je Marti Fos, privlačna mlada žena odgajana u porodici Svedokâ. Osetili smo romantičnu privlačnost jedno prema drugom, ali smo još uvek bili tinejdžeri, premladi za brak. Međutim, kad smo dobili zadatke u drugim mestima, kontaktirali smo preko pisama.

Betelska služba i Gilead škola

Godine 1948, pozvan sam da služim u podružnici Društva Kula stražara u Keptaunu. U to vreme, nije bilo zajedničke kuće za stanovanje za nas 17 koji smo radili u tri iznajmljene kancelarije i u obližnjoj maloj fabrici. Neki od nas bili su smešteni kod porodica, a drugi su živeli u pansionima.

Svakog radnog dana 17 članova betelske porodice došlo je na jutarnje obožavanje u svlačionicu male fabrike. Mnogi od nas morali su sami da pripreme ručak. Zatim bismo, nakon dnevnog rada, putovali u svoje stanove u različitim delovima Keptauna. Na jednom od tih putovanja, kao što je već spomenuto, moj brat David i ja bili smo iznenađeni znakom koji je objavljivao: „Samo za belce.“

Kad sam prvi put stigao u podružnicu Keptaun, video sam da još uvek ima mnogo toga što treba da naučim, pa sam pitao brata Filipsa, nadglednika naše podružnice: „Šta moram da radim da se uklopim?“

„Frans“, odgovorio je, „nemoj da se brineš za uklapanje. Samo drži korak!“ Uvek sam to pokušavao i naučio sam da će osoba držeći korak s onim što Jehovina organizacija obezbeđuje s obzirom na duhovnu hranu i vođstvo, rasti s tom organizacijom.

Godine 1950, pozvan sam da prisustvujem 16. razredu Biblijske škole Gilead Društva Kula stražara za misionarsko poučavanje. Škola je onda bila smeštena u South Lansingu, Njujork, oko 400 kilometara severno od Bruklina, Njujork. Dok sam privremeno radio u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, iz prve ruke sam posmatrao sami centar Jehovine vidljive organizacije. Predanje celom dušom koje su pokazivali oni koji tamo preuzimaju vođstvo ispunilo me je dubokim cenjenjem prema Jehovinoj organizaciji.

Nastavak moje službe

Kad sam se vratio u Južnoafričku Republiku, imenovan sam da služim kao putujući nadglednik u severnom Transvalu, gde sam i odrastao. Nakon što smo se dopisivali šest godina, Marti i ja smo se venčali decembra 1952. i ona mi se pridružila u putujućoj službi. Cenjenje naše hrišćanske braće za naše posete bilo je dirljivo.

Na primer, kad smo jednom služili u jednoj skupštini u farmerskom kraju, bili smo kod porodice koja se izvinila što nema mleka za čaj ili kafu. Kasnije smo saznali da su prodali svoju jedinu kravu muzaru kako bi imali dovoljno novca da kupe benzin i odvezu nas da posetimo udaljene delove njihovog područja i svedočimo farmerima. Kako smo voleli takvu braću!

Ponekad sam se osećao nedoraslim za pokrajinsku službu, posebno kad sam rešavao probleme koji uključuju starije osobe. Jednom sam se osećao tako emocionalno iscrpljeno da sam rekao Marti da ne treba da se iznenadi ako budemo ponovo određeni za pionirsku službu zbog mog neiskustva. Ona me uveravala da bi bila srećna da služi u bilo kom svojstvu sve dok može ostati u punovremenoj službi.

 Zamisli naše iznenađenje kad smo stigli u sledeću skupštinu i među našom poštom pronašli pismo sa dodelom da služimo u oblasnoj službi! Skoro dve godine, putovali smo kroz celu Južnoafričku Republiku i Namibiju, što se tada nazivalo Jugozapadna Afrika. Međutim, zbog sistema aparthejda, naše delo je često bilo teško. Više puta bile su nam odbijene dozvole da uđemo u crne opštine, a ponekad nismo dobili ni dozvole za kongrese.

Na primer, 1960. dobili smo dozvolu da održimo oblasni kongres u Sovetu. Crna braća iz udaljenih skupština već su bila kupila vozne i autobuske karte, ali je vlada čula za naše planove i otkazala dozvolu. Diskretno smo pristupili prijateljski nastrojenom načelniku u jednom gradu 20 kilometara s druge strane Johanesburga. On nam je ljubazno obezbedio još bolje objekte, tako da smo imali divan kongres kome se radovalo više od 12 000 osoba!

Kako se situacija samo promenila poslednjih godina! Danas, kad je aparthejd ukinut, možemo se slobodno sastajati svugde u crnačkim, belačkim, polucrnačkim i mulatskim ili istočnoindijskim područjima. Svako, bez obzira na rasu, može sedeti zajedno i radovati se druženju. Na mesto gde osoba želi da sedne utiču samo jezičke razlike.

Bolna lekcija

Godine 1947, moj otac je napravio veliku grešku. Njegova prodavnica, smeštena više od 200 kilometara od mesta gde su on i majka živeli, postala je neunosna zbog nepoštenog poslovanja, tako da se on vratio nazad da sam upravlja tom prodavnicom. Dugi periodi odvojenosti od majke doveli su do toga da upadne u iskušenje. Kao rezultat, bio je isključen.

To mi je na bolan, ličan način ostavilo utisak da nije dovoljna revnost za biblijsku istinu. Svi se moraju držati biblijskih načela (1. Korinćanima 7:5). Nakon mnogo godina, otac je ponovo primljen kao deo hrišćanske skupštine i verno je služio do svoje smrti 1970. Moja draga majka ostala je verna sve do smrti 1991.

Daljnji blagoslovi

Marti i ja smo 1958. prisustvovali najvećem kongresu koji su Jehovini svedoci ikada održali, na Jenki stadionu i Polo Graundsu u Njujorku. Bili smo prepuni radosti što smo deo Jehovine divne organizacije. Biti s tim velikim mnoštvom od više od 253 000 u nedelju posle podne bilo je iskustvo koje nikada nećemo zaboraviti. Tu smo doživeli stvarnost ’velikog mnoštva iz svih naroda‘ koje se okupilo u miru (Otkrivenje 7:9, 10). Marti je ostala u Njujorku da prisustvuje Gilead školi, a ja sam se vratio oblasnoj službi u Južnoafričkoj Republici.

Nakon što se Marti 1959. vratila iz 32. razreda Gilead škole, pozvani smo da služimo u podružnici u Južnoafričkoj Republici, koja je onda bila smeštena blizu Ilansfontena, istočno od Jahanesburga. Tokom godina, video sam napredak organizacije na tako mnogo načina, posebno njen rast u ljubavi i saosećanju. Naučio sam da Jehova upravlja svojom organizacijom preko Isusa Hrista i da će koristiti one koji se stave na raspolaganje.

Godine 1962, vratio sam se u Bruklin, Njujork, da prisustvujem desetomesečnom kursu poučavanja za podružnice. To se pokazalo korisnim kad sam, 1967, imenovan za nadglednika podružnice u Južnoafričkoj Republici. Godine 1976, imenovan je Odbor podružnice, tako da je sada odgovornost za donošenje važnih odluka u Južnoafričkoj Republici bila na petorici iskusnih hrišćanskih starešina.

Život pod aparthejdom

Zakoni o aparthejdu uticali su na rad naše podružnice. Kad je 1952. građen Betelski dom u Ilansfontenu, zakon je zahtevao da se iza izgradi dodatni smeštaj  za crnu i polucrnu braću. Zakon je takođe zatevao da oni jedu odvojeno od belaca u takozvanim afričkim četvrtima. Kasnije je uređeno da oni jedu u betelskoj kuhinji. Takva je bila priprema za ishranu kad smo 1959. došli u Betel. Sve se u meni bunilo protiv tog odvajanja na temelju rase.

S vremenom je vlada povukla dozvolu da naša crna braća ostanu u objektu iza glavnog Betelskog doma. Ta braća morala su da ostanu u crnačkoj opštini udaljenoj oko 20 kilometara. Neki su živeli u iznajmljenim domovima a drugi u omladinskom prenoćištu za samce. Ta neprijatna situacija trajala je mnogo godina.

Širenje Betela

U međuvremenu, Betel u Ilansfontenu morao se proširiti. Nakon proširenja u tri maha, dostigli smo granice našeg zemljišta. Vodeće telo nas je uputilo da treba da potražimo novo zemljište na lokaciji na kojoj bi nam lokalne vlasti, nadamo se, dozvolile da izgradimo kompleks Betela na kojem bi mogla da ostanu i naša crna braća. Betelska porodica se svakog jutra molila da Jehova na neki način otvori put za to.

Kako je samo radostan bio dan kad smo konačno pronašli odgovarajući komad zemljišta na periferiji Krugersdorpa, zapadno od Johanesburga! Međutim, ponovo se od nas zahtevalo da izgradimo odvojeni objekat za našu crnu braću. Žalili smo se, ali nismo mogli dobiti dozvolu za više od 20 crnih osoba koje bi bile smeštene na tom mestu. Zahvalni smo što se situacija počela menjati sredinom 1980-ih. Vlada je ublažila svoje stroge zakone o aparthejdu, tako da je više crne, polucrne i indijanske braće pozvano da s nama služi u Betelu.

Danas imamo srećnu, ujedinjenu betelsku porodicu u kojoj pojedinci, bez obzira na rasu ili boju, mogu da žive u bilo kojoj zgradi koju izaberu. Isto tako, nakon godina borbe, konačno smo dobili zakonsko priznanje kao religija. Formirano je lokalno zakonsko društvo koje je registrovano kao „Jehovini svedoci Južnoafričke Republike“. Sada imamo vlastitu braću koja obavljaju venčanja, a u crnačkim oblastima za stanovanje brzo niču Kraljevske dvorane.

Kako je samo Jehovina organizacija napredovala od ranih dana kad sam služio u podružnici u Keptaunu! Od male porodice od 17 članova bez Betelskog doma, danas smo narasli do betelske porodice od više od 400 osoba i imamo moderan betelski kompleks sa usavršenim kompjuterima, rotacionim štamparskim mašinama i divnim Betelskim domom! Da, imao sam prednost da odrastem s Jehovinom organizacijom u Južnoafričkoj Republici. Narasli smo od oko 400 objavitelja Kraljevstva kad sam počeo sa službom pre oko 50 godina na skoro 55 000 danas!

Zahvalan sam Jehovi što sam u proteklih 39 godina uz sebe imao ženu koja me tako podupirala! „Čaša je moja puna“ (Psalam 23:5). Marti i ja smo zahvalni što smo deo Jehovine duhom vođene organizacije i odlučni smo da nastavimo služiti Jehovi u njegovoj kući, u Betelu, i da držimo korak s njegovom organizacijom koja se kreće napred.

[Mape na 19. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ANGOLA

ZAIR

ZAMBIJA

ZIMBABVE

BOSUANA

NAMIBIJA

SVAZI

LESOTO

JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA

Pretorija

Johanesburg

Keptaun

Port Elizabet

JUŽNI ATLANTIK

INDIJSKI OKEAN

MOZAMBIČKI PROLAZ

[Slika na 20. strani]

Pit Vencel i Frans Maler (levo) u pionirskoj službi 1945.

[Slika na 23. strani]

Frans i Marti Maler