Upotreba i zloupotreba religioznih slika

SCENA se odvija u Sankt-Peterburgu, Rusija. Datum je 2. avgust 1914. Uzbuđeni ljudi koji mašu ikonama okupili su se kod careve palate. Na sredini velike dvorane podignut je jedan oltar. Na oltaru stoji slika žene s detetom u rukama. Ta ikona se naziva „Bogorodica iz Vladimira“. Mnoštva je smatraju najsvetijim blagom u Rusiji.

U stvari, za tu ikonu se veruje da čini čuda. Kada su 1812. ruske armije krenule protiv Napoleona, general Kutuzov se molio pred njom. Sada, nakon što je svoju zemlju uvukao u rat, car Nikola II stoji pred njom. S podignutom desnom rukom, on daje zakletvu: „Svečano se zaklinjem da neću sklopiti mir sve dok ijedan neprijatelj ostane na ruskom tlu.“

Dve nedelje kasnije, car odlazi na hodočašće u Moskvu da bi tražio Božji blagoslov za svoje trupe. U katedrali Uzašašća, on kleči i moli se ispred velikog nakićenog ikonostasa — zastora sa slikama Isusa, Marije, anđela i „svetaca“.

Ova religiozna dela nisu uspela da spreče nesreću. Za manje od četiri godine, ruske armije su izgubile više od šest miliona ljudi i mnogo teritorije. Štaviše, car, njegova carica i njihovo petoro dece bili su brutalno ubijeni. Umesto vekovima stare monarhije, zemljom je počela da upravlja revolucionarna vlada koja se protivila religiji. Uzdanje cara Nikole u ikone pokazalo se uzaludnim.

Ipak, do današnjeg dana u Rusiji i u drugim zemljama, milioni nastavljaju da obožavaju ikone. To pokreće važna pitanja. Kako Bog gleda na dela odanosti koja se vrše ispred takvih slika? I kako je sa običajem držanja slika na zidovima domova?

Šta kaže Biblija?

Kada je Isus bio na Zemlji, on je bio poslušan Božjem zakonu datom preko Mojsija. To je uključivalo i drugu od onih koje se nazivaju Deset zapovesti, koja kaže: ’Nećeš graditi sebi kipa rezana niti slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nećeš im se klanjati niti im služiti; jer sam ja Gospod, Bog tvoj, Bog ljubomoran‘ (Izlazak 20:4, 5).

Odgovarajuće tome, Isus nije obožavao Boga uz pomoć slika ili kipova koje su napravile ljudske ruke. Umesto toga, njegovo obožavanje bilo je u skladu s objavom njegovog Oca: „Ja sam [Jehova], to je ime moje, i ja slave svoje neću drugom dati, niti hvale svoje idolima“ (Isaija 42:8).

Osim toga, Isus je objasnio zašto Bog treba da se obožava bez pomoći materijalnih objekata. „Ali ide vreme“, rekao je on, ’kad će se pravi pobožnici moliti Ocu u duhu i istini, jer to su pobožnici koje Otac hoće. Bog je Duh, i koji mu se mole, — u duhu i istini treba da mu se mole‘ (Jovan 4:23, 24).

Kao Isus, njegovi pravi učenici poučavali su druge ispravnom načinu obožavanja. Na primer, apostol Pavle je jednom govorio mnoštvu grčkih filozofa koji su koristili idole u obožavanju svojih nevidljivih bogova. Govorio im je o Stvoritelju čoveka i rekao: „Ne treba da mislimo da je Božanstvo kao ikone zlatne ili srebrne ili kamene, koje su ljudi majstorski načinili po smišljanju svome.“ Kasnije je taj isti apostol  objasnio da hrišćani ’po veri hode, a ne po onome što gledaju‘ i da hrišćani moraju da ’beže od idolopoklonstva‘ (Dela apostolska 17:16-31, DK; 2. Korinćanima 5:7; 1. Korinćanima 10:14).

Jedno iskustvo u životu apostola Petra pokazuje kako je on bio brz da ispravi bilo koji postupak koji je mogao da vodi do idolopoklonstva. Kada je rimski vojni oficir Kornelije pao ničice pred njim, Petar je protestovao. Podigao je Kornelija, govoreći: „Ustani, i ja sam čovek“ (Dela apostola 10:26).

Što se tiče apostola Jovana, on je bio tako preplašen božanskom vizijom da je pao ničice pred jednim anđelom. „Gle, nemoj“, savetovao je taj anđeo. „Jer sam ja drug tvoj u službi i braće tvoje proroka i onih koji drže reči ove knjige. Bogu se pokloni!“ (Otkrivenje 22:8, 9). Apostol je cenio taj savet. S ljubavlju je zabeležio taj slučaj za našu korist.

Ali, na koji način se gornja iskustva odnose na upotrebu religioznih slika? Pa, ako je bilo neispravno da Kornelije padne ničice pred jednim od Hristovih apostola, kako je onda sa obožavanjem beživotnih slika „svetaca“? I ako je bilo neispravno da se jedan Hristov apostol pokloni živom anđelu, kako je onda sa obožavanjem beživotnih slika anđelâ? Sigurno, takvi postupci su suprotni Jovanovom upozorenju: „Dečice, čuvajte se od idola“ (1. Jovanova 5:21).

Kao dekorativna pomoć u poučavanju

To ne znači da je samo posedovanje slike nekog biblijskog prizora idolopokloničko. Ovaj časopis na dobar način koristi slike biblijskih događaja kao pomoć u poučavanju. Isto tako, prizori biblijskih događaja mogu da se koriste kao dekoracija zidova kuća i zgrada. Ipak, pravi hrišćanin neće želeti da izloži sliku za koju se zna  da je drugi obožavaju, niti će na svoj zid okačiti sliku koja pogrešno prikazuje Bibliju (Rimljanima 14:13).

Većina ikona hrišćanstva prikazuje svetli krug oko glave Isusa, Marije, anđela i „svetaca“. To se naziva oreol. Otkud potiče oreol? „Njegovo poreklo nije hrišćansko“, priznaje Katolička enciklopedija (izdanje od 1987), „jer su ga koristili paganski umetnici i skulptori da simbolično prikažu veliko dostojanstvo i moć različitih božanstava.“ Dalje, knjiga The Christians (Hrišćani), od Bambera Gaskojna (Bamber Gascoigne), sadrži jednu fotografiju boga Sunca s oreolom, dobijenu iz Kapitolini muzeja u Rimu. Tog boga su obožavali paganski Rimljani. Kasnije, objašnjava Gaskojn, „sunčev oreol“ je „pozajmilo hrišćanstvo“. Da, oreol je povezan s paganskim obožavanjem Sunca.

Da li su slike koje mešaju biblijske događaje sa simbolima paganskog idolskog obožavanja prikladne da budu obešene na zidove hrišćanskih domova? Ne. Biblija savetuje: „Kako se slaže hram Božji s idolima?... Zato, ’iziđite od njih, odvojite se od njih‘, govori Gospod, ne dirajte što je nečisto, i ja ću vas primiti‘“ (2. Korinćanima 6:16, 17).

Kako je vreme prolazilo, oni koji su ispovedali hrišćanstvo počeli su da zanemaruju takav savet. Razvio se otpad, kao što su Isus i njegovi apostoli i prorekli (Matej 24:24; Dela apostola 20:29, 30; 2. Petrova 2:1). Početkom četvrtog veka n. e., rimski car Konstantin proglasio je otpadničko hrišćanstvo za državnu religiju. Sada je jedna struja pagana počela da se izjašnjava kao „hrišćani“. Uobičajena praksa među njima bilo je obožavanje slika cara. Takođe su uobičavali da okače slike svojih predaka i drugih poznatih ljudi. „U skladu s kultom cara“, objašnjava Džon Tejlor (John Taylor) u svojoj knjizi Icon Painting (Slikanje ikona), „ljudi su obožavali njegove portrete naslikane na platnu i drvetu, a od toga do obožavanja ikona bio je mali korak.“ Tako je pagansko obožavanje slika bilo zamenjeno obožavanjem slika Isusa, Marije, anđela i „svetaca“.

Kako su crkvene vođe opravdavale to?

Prema The Encyclopedia of Religion (Enciklopediji religije), crkvene vođe su koristile iste stare argumente kao i paganski filozofi. Ljudi kao što su Plutarh, Dio Hrizostom, Maksim Tirski, Celzus, Porfirije i Julijan priznali su da su idoli beživotni. Ali ovi pagani su opravdavali upotrebu idola argumentima da su oni samo pomoć u obožavanju njihovih nevidljivih bogova. Ruski ikonograf Leonid Uspenski priznaje u knjizi The Meaning of Icons (Značenje ikona): „Crkveni Oci koristili su instrument grčke filozofije, prilagođavajući njeno razumevanje i jezik hrišćanskoj teologiji.“ (Uporedi Kološanima 2:8.)

Mnogi ljudi smatraju da je teško razumeti teološko opravdanje za obožavanje likova. „Razlika između obožavanja ikone zbog onoga što ona može da predstavlja ili obožavanja nje same... bila je i suviše neznatna da bi je uočio bilo ko osim visoko obrazovanih“, kaže Džon Tejlor u Slikanju ikona.

S druge strane, ono što kaže Biblija o religioznim likovima lako je razumljivo. Osmotrimo primer Emilije, koja živi u Johanesburgu, Južnoafrička Republika. Bila je pobožan katolik i uobičavala je da kleči i da se moli ispred slika. Onda je jedna Jehovina svedokinja pokucala na njena vrata. Bila je uzbuđena kada je u portugalskoj Bibliji videla da Bog ima ime, Jehova (Psalam 83:18, Almeida). U toku svog biblijskog studija, ona je pitala: „Šta moram da radim kako bi izbegla da se ne  dopadnem Jehovi?“ Svedokinja je ukazala na slike koje su visile na njenom zidu i zamolila je da pročita Psalam 115:4-8. Te noći kada je Emilijin muž došao kući, rekla mu je da želi da se otarasi svojih religioznih slika. On se složio. Sledećeg dana, rekla je dvojici svojih sinova, Toniju i Manuelu, da razbiju slike na komade i da ih spale. Da li se danas, nekih 25 godina kasnije, Emilija imalo kaje zbog toga? Ne. U stvari, ona je zajedno sa svojom porodicom pomogla mnogim svojim bližnjima da postanu srećni obožavaoci Jehove.

Slična iskustva ponavljala su se mnogo puta. Kao rezultat dela stvaranja učenika koje Jehovini svedoci izvršavaju širom sveta, milioni uče da obožavaju Boga „u duhu i istini“. I ti možeš da iskusiš blagoslove tog istaknutog načina obožavanja jer, kako je Isus rekao, „to su pobožnici koje Otac hoće“ (Jovan 4:23, 24).

[Slika na 26. strani]

Car Nikola II blagosilja svoje trupe jednom ikonom

[Izvor]

Fotografija C. N.