„Evo mene, mene pošlji“

ISPRIČAO VILFRED DŽON

Naoružana burmanska vojna straža napala nas je s obe strane reke. S postavljenim bajonetima i uperenim puškama, zagazili su u vodu do pojasa i opkolili nas ispod mosta na glavnom putu.

MOJ partner i ja smo se prestravili. Šta je sve to značilo? Iako nismo razumeli jezik, uskoro smo shvatili — bili smo uhapšeni. Samo s peškirima omotanim oko svojih pojasa, bez formalnosti smo sprovedeni u obližnju policijsku stanicu gde nas je ispitivao oficir koji je govorio engleski.

Bila je 1941, tokom Drugog svetskog rata, a mi smo bili osumnjičeni da smo saboteri. Kad smo na zadovoljstvo oficira objasnili naše hrišćansko propovedničko delo, on nam je rekao da smo imali sreću što smo iz tog sukoba izašli živi. Većina sumnjivih, rekao je, bila je ubijena bez ikakvog pitanja. Zahvalili smo Jehovi i prihvatili oficirev savet da se ubuduće ne zadržavamo oko mostova.

Kako sam dospeo u takvu situaciju u Burmi (danas Mjanmar)? Dozvolite mi da objasnim i kažem nešto o svojoj prošlosti.

Izbor načinjen rano u životu

Rodio sam se u Velsu 1917, a kad sam imao šest godina preselio sam se sa svojim roditeljima i mlađim bratom na Novi Zeland, gde sam odrastao na očevoj farmi za mlečne proizvode. On je jednog dana doneo kući gomilu knjiga koje je kupio u antikvarijatu. Među njima su bila dva toma Studies in the Scriptures, koje je izdalo Biblijsko i traktatno Društvo Kula stražara. To je postalo dragoceni posed moje majke koja je, poput Timotejeve majke, Evnike, usađivala u mene želju da svoju mladost koristim u služenju interesima Jehovinog Kraljevstva (2. Timoteju 1:5).

Godine 1937. suočio sam se sa dva izbora: da preuzmem očevu farmu za mlečne proizvode ili da kažem Jehovi kao što je rekao Božji prorok Isaija: „Evo mene, mene pošlji“ (Isaija 6:8). Bio sam mlad, zdrav i bez drugih odgovornosti. Okusio sam farmerski život i uživao sam u tome. S druge strane, nisam imao iskustva kao punovremni sluga, ili pionir. Koji put da izaberem — raditi na farmi ili služiti kao pionir?

Govornici iz australijske podružnice Jehovinih svedoka bili su izvor ohrabrenja. Posetili su naše područje na Novom Zelandu i podstakli me da cvet svoje mladosti koristim u služenju Bogu (Propovednik 12:3 [12:1, DK]). O tome sam razgovarao sa svojim roditeljima i oni su se složili da je mudro na prvo mesto staviti Božju volju. Takođe sam razmišljao o rečima Isusa Hrista iz njegove Propovedi na gori: ’Starajte se najpre za kraljevstvo Božje i za pravdu njegovu, a ono će vam se sve dodati‘ (Matej 6:33).

Doneo sam odluku! Pošto onda na Novom Zelandu nije bilo podružnice Jehovinih svedoka, pozvan sam da služim u australijskoj podružnici u Sidneju. Tako sam se, 1937, ukrcao na brod za Australiju kako bih postao punovremeni sluga Jehove Boga.

 ’Koji ću zadatak dobiti?‘ pitao sam se. Ipak, da li je to uopšte važno? U stvari, ja sam rekao Jehovi: ’Evo me. Upotrebi me gde god želiš.‘ Dve godine sam pomagao u izradi fonografa koje su Jehovini svedoci u to vreme koristili da stanarima puste snimljene biblijske govore. Međutim, u podružnici sam se prvenstveno obučavao za rad u skladištu za literaturu.

U Singapur

Godine 1939, dobio sam dodelu za Daleki istok — da služim u skladištu Društva u Singapuru. To skladište je služilo kao čvor za primanje i isporuku literature iz Australije, Britanije i Sjedinjenih Američkih Država u mnoge azijske zemlje.

Singapur je bio mnogojezični grad u kome su se mešale istočnjačke i evropske kulture. Malajski jezik je bio uobičajeno sredstvo komunikacije, a da bismo propovedali od vrata do vrata, mi stranci morali smo da ga naučimo. Na mnogim jezicima imali smo ono što se nazivalo karte sa svedočanstvom. One su sadržavale kratku štampanu prezentaciju poruke Kraljevstva.

U početku sam naučio napamet malajsku kartu sa svedočanstvom a zatim sam postepeno povećavao svoj rečnik na tom jeziku. Ali, nosili smo i biblijsku literaturu na mnogim drugim jezicima. Za istočnoindijsku populaciju, na primer, imali smo publikacije na bengalskom, gudžaratskom, malajalamskom, tamilskom, hindi i urdu jeziku. Sresti ljude iz tako mnogo jezičnih grupa bilo je za mene novo iskustvo.

Dobro se sećam zastrašujuće vesti iz septembra 1939, objave rata u Evropi. Pitali smo se: ’Da li će on eskalirati i uključiti Daleki istok?‘ To mi je izgledalo kao uvod u Harmagedon – upravo u vreme koje sam zamišljao! Osećao sam zadovoljstvo što u potpunosti i ispravno koristim svoju mladost.

Zajedno sa svojim radom u skladištu, imao sam puni udeo u skupštinskim sastancima i službi propovedanja. Vodili su se biblijski studiji, a neki pojedinci su se odazvali i podvrgnuli se krštenju u vodi. Oni su odvedeni do obližnje plaže i uronjeni u tople vode singapurske luke. Čak smo odlučili da održimo jedan veći skup, neprimetno deleći pozivnice zainteresovanim osobama. Na našu radost, došlo je oko 25 osoba na sastanak za koji smo verovali da će biti naš poslednji sastanak pre Harmagedona.

Komunikacija između podružnica Društva bila je veoma ograničena zbog rata. Na primer, naše skladište u Singapuru dobilo je kratko obaveštenje da će u Singapur uskoro doći trojica nemačkih pionira na neimenovanom brodu na putu ka nepoznatoj dodeli. Nekoliko nedelja kasnije oni su došli i s nama proveli deset uzbudljivih sati. Iako je jezik bio problem, mogli smo da razumemo da je njihovo dodeljeno odredište bilo Šangaj.

Moja dodela u Šangaju

Godinu dana kasnije i ja sam dobio dodelu da služim u Šangaju. Nisam imao nikakvu adresu, samo broj poštanskog faha. Nakon što su me u pošti temeljito ispitali, bio sam u stanju da u dovoljnoj meri dokažem svoj identitet da mi se dâ stambena adresa Društva. Međutim, kineski posednik me obavestio da se podružnica preselila i da nije postojala nikakva nova adresa.

’Šta da radim?‘ pitao sam se. Tiho sam se pomolio za vođstvo. Podigavši pogled, ugledao sam tri čoveka, malo viša od reke ljudi i nešto drugačijeg izgleda. Oni su zaista izgledali kao trojica Nemaca koji su zastali u Singapuru i tamo proveli tih nekoliko  kratkih sati. Brzo sam im preprečio put.

„Izvinite, molim vas“, uzbuđeno sam promucao. Oni su stali i pronicljivo me gledali znatiželjnim očima. „Singapur. Jehovini svedoci. Da li me se sećate?“ pitao sam.

Nakon nekoliko trenutaka, odgovorili su: „Ja! Ja! Ja!“ Spontano smo se zagrlili, a niz moje lice potekle su suze radosnice. Od miliona ljudi, kako se moglo dogoditi da ta tri čoveka prolaze tim mestom u to određeno vreme? Rekao sam samo: „Hvala ti, Jehova.“ Tri kineske porodice, ta trojica Nemaca i ja bili smo onda jedini Svedoci u Šangaju.

Hong Kong i zatim Burma

Nakon što sam u Šangaju služio nekoliko meseci, dodeljen sam za Hong Kong. Kad moj partner, pionir koga sam očekivao iz Australije, nije došao, bio sam sâm, jedini Svedok u toj koloniji. Ponovo sam morao da se prisetim da sam rekao Jehovi: „Evo mene, mene pošlji.“

Moja aktivnost bila je usmerena uglavnom na Kineze koji su govorili engleski, ali sam ipak imao teškoća da prođem kapije stambenih objekata, pošto su sluge postavljene na ulazima govorile samo kineski. Zato sam naučio nešto kineskog na dva najviše korišćena dijalekta. To je bilo efikasno! Prišao bih slugama čuvarima, pokazao svoju poslovnu karticu, izgovorio svojih nekoliko reči na kineskom i zatim obično bio uveden unutra.

Kad sam jednom posetio jednu školu, držao sam se te procedure u nastojanju da govorim sa upravnikom škole. Mlađa učiteljica dočekala me je u foajeu. Pratio sam je kroz nekoliko učionica, otpozdravio na učtive gestove učenika i pripremio se da se upoznam sa upravnikom. Učiteljica je pokucala, otvorila vrata, povukla se i dala mi znak da prođem. Na moje zaprepašćenje, ona me učtivo odvela u toalet! Izgleda da je moj kineski pogrešno shvaćen i da sam, kao što mi je upravnik kasnije rekao, bio zamenjen za inspektora za vodovodne instalacije i kanalizaciju.

Nakon četiri meseca aktivnosti, policija Hong Konga me obavestila da je naše delo propovedanja zabranjeno i da ću morati ili da prestanem sa propovedanjem ili ću biti deportovan. Izabrao sam deportaciju pošto su vrata propovedanja još uvek bila otvorena na drugim mestima. Dok sam bio u Hong Kongu, uručio sam 462 knjige i pomogao dvema drugim osobama da učestvuju u službi propovedanja.

Iz Hong Konga dodeljen sam za Burmu. Tamo sam bio pionir i pomagao sam u skladištu u Rangunu. Jedno od najzanimljivijih iskustava bilo je propovedanje u gradovima i selima raspršenim duž puta od Ranguna do Mandaleja i dalje do kineskog pograničnog grada Lašo. Moj partner pionir i ja koncentrisali smo se na društvo koje je govorilo engleski, postigavši nekoliko stotina pretplata na Consolation (danas časopis Probudite se!). Slučajno je taj glavni put od Ranguna do Mandalaja postao poznat kao Burmanski put, kojim su u Kinu slate američke ratne zalihe.

Zbog teškog pešačenja kroz prašinu koja je dopirala do članaka, često nam je bilo potrebno dobro kupanje. To je dovelo do incidenta ispričanog u uvodu, kad smo bili uhapšeni dok smo se kupali u reci ispod mosta. Uskoro nakon toga, vojne operacije i bolest naterali su nas da se vratimo u Rangun. U Burmi sam mogao ostati do 1943, kad su me pojačane ratne operacije naterale da se vratim u Australiju.

Ponovo u Australiji

U međuvremenu su aktivnosti Jehovinih svedoka u Australiji bile zabranjene.  Međutim, uskoro je zabrana ukinuta, tako da sam konačno ponovo pozvan da radim u podružnici. Kasnije, 1947, oženio sam se Beti Mos, koja je radila u podružnici Društva u Australiji. Betin otac i majka bili su pioniri i hrabrili su i nju i njenog brata Bila da pionirsku službu učine svojim zvanjem. Beti je počela sa pionirskom službom upravo na dan kad je završila školu, kad je imala 14 godina. Smatrao sam da bismo se dobro slagali, jer je i ona u stvari rekla Jehovi: „Evo mene, mene pošlji.“

Nakon što smo bili u braku godinu dana, pozvan sam u pokrajinsku službu, posećujući skupštine Jehovinih svedoka. Raditi u australijskom zaleđu bio je pravi izazov. Lokalne poplave često su predstavljale problem za putovanje, posebno na klizavim putevima od gline. Letnje temperature penjale su se do 43° C u hladu. Dok smo živeli u šatorima, za nas su žarka leta bila skoro nepodnošljivo vruća a zime intenzivno hladne.

Bila je radost služiti kao oblasni nadglednik kad su u Australiji bile samo dve oblasti. Donald Meklin je služio u jednoj oblasti a ja u drugoj. Zatim bismo zamenili oblasti. Uzbudljivo je čitati o skupštinama koje danas postoje tamo gde smo jednom služili. Seme biblijske istine je sigurno niklo i donelo plod!

Ponovo tamo gde je sve počelo

Godine 1961, imao sam prednost da prisustvujem prvom razredu misionarske škole Gilead nakon njenog preseljenja u Bruklin, Njujork. I ranije sam dobijao pozive u školu, ali ih nisam mogao prihvatiti zbog zdravstvenih razloga. Na kraju desetomesečnog kursa, pozvan sam da prihvatim Novi Zeland kao svoju dodelu.

Tako smo od januara 1962. Beti i ja ovde na Novom Zelandu, jednoj od zemalja pored Australije. Na njega se često ukazuje kao na jedan od bisera Pacifika. U teokratskom pogledu, bila je radost služiti kako u pokrajinskoj tako i u oblasnoj službi. U zadnjih 14 godina, od aprila 1979, radimo u podružnici na Novom Zelandu.

I Beti i ja sada smo u svojim srednjim 70-im, a zajedno imamo 116 godina neprekidne punovremene službe Kraljevstva. Beti je počela sa pionirskom službom u januaru 1933, a ja u aprilu 1937. Imamo mnogo radosti dok posmatramo kako naša duhovna deca i unučad čine ono što smo mi učinili kad smo bili mladi, naime, slede savet iz Propovednika 12:3 [12:1, DK]: „Opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje.“

Kakva je samo prednost provesti praktično celi svoj život propovedajući dobru vest o Kraljevstvu i stvarajući učenike, kao što je zapovedio naš Gospod Isus Hrist! (Matej 24:14; 28:19, 20). Tako smo srećni što smo se odazvali Božjem pozivu kao što je to davno učinio prorok Isaija: „Evo mene, mene pošlji.“